“Invazija Ukrajine očigledno nije u najboljem interesu Rusije, još uvek ima šanse da prevladaju razum i spuštanje tenzija diplomatijom. Nažalost, do ovog trenutka, ništa što se tiče moguće ruske agresije protiv Ukrajine nije bilo utemeljeno na racionalnim razlozima. Politika Kremlja nije utemeljena u racionalnosti, tako da mi, na vlastitu štetu, potcenjujemo pretnje od moguće invazije”, kaže u razgovoru za “Vreme” Džesika Berlin (Jessica Berlin), nemački i američki stručnjak za međunarodne odnose. Ona je diplomirala na King’s College London and Tufts University, govori pet jezika, živela je i radila u Kini, Ruandi, Avganistanu i Mjanmaru. Trenutno je nastanjena u Berlinu, gde je osnovala konsalting organizaciju CoStruct.
Na pitanje da li misli da se Rusija zaista priprema da napadne Ukrajinu, s obzirom da Moskva traži garancije Zapada da ta zemlja neće postati članica NATO-a, što, očigledno, neće dobiti, Džesika Berlin kaže da “niko ko gleda stvari sa strane, ne zna šta Rusija planira u vezi sa Ukrajinom. Invazija bi imala visoku cenu, kako u vojnom tako u ekonomskom ili političkom smislu, što je prethodnih nedelja jasno stavljeno Rusiji do znanja.”
“VREME”: Svedoci smo da tenzije između Ukrajine i Rusije rastu iz dana u dan. Da li je Ukrajina samo “žrtva” u nekoj široj, globalnoj geostrateškoj igri?
DŽESIKA BERLIN: Nažalost, Rusija frustracije svog nerazrešenog istorijskog prtljaga leči na Ukrajini. Vladimir Putin nikada nije uspeo da preboli gubitak moći Rusije nakon raspada Sovjetskog Saveza. Ironijom sudbine, upravo on sam je tokom proteklih dvadeset godina imao mnogo više prilika nego bilo ko drugi da dovede Rusiju do blagostanja. Putin pokušava da napravi Rusiju velikom preteći susedima razaranjem i destrukcijom, umesto da gradi zemlju prosperiteta i razvoja. Ukrajina je na tragičan način gurnuta u tu poziciju.
Koliko daleko Zapad može da ide u odbrani Ukrajine? Da li mislite da bi neko, na primer u SAD ili Nemačkoj, zaista bio spreman da dâ svoj život za odbranu suvereniteta te zemlje?
NATO je isključio svaku mogućnost slanja trupa u Ukrajinu u slučaju ruske invazije, ali se toj državi pomaže na druge načine: u fokusu pažnje ostaje slanje oružja, opreme, logistika, razvijanje komunikacionih sistema, razmena obaveštajnih podataka i slično. Amerika raspoređuje hiljade vojnika u Poljskoj, Nemačkoj i Rumuniji kako bi smanjila zabrinutost, ali je istovremeno naglasila da neće ratovati u Ukrajini.
Rat definitivno nije ničiji interes. Gde je rešenje za ukrajinsku krizu?
Rešenje je u odvraćanju i diplomatiji. Prvo, što se tiče odvraćanja, NATO mora da jasno stavi do znanja Rusiji da će, ako napadne Ukrajinu, cena toga daleko nadmašiti bilo kakav potencijalni dobitak – Rusija bi se suočila sa sve opremljenijom i finansijski podržanom ukrajinskom vojskom, pretrpela bi razorne ekonomske sankcije i ostala izolovana. Drugo, što se diplomatije tiče, pored očigledne potrebe za konstruktivnim dijalogom, postoji još jedan, delikatniji zahtev. Koliko god to možda banalno zvučalo, NATO – a posebno SAD – treba da nađe način da primiri Putinov ego. On ima potrebu da se oseća važnim, on želi da pokazuje vlastitu moć i traži potvrdu da se njegova zemlja uvažava. Pretnje Ukrajini nisu samo pokušaj da se povrate izgubljena istorijska “slava” i nekadašnji uticaj, već je to i zahtev da se pokažu pažnja i poštovanje prema Rusiji. On u suštini poručuje SAD i NATO-u: mi nećemo da igramo po vašim tzv. posthladnoratovskim pravilima svetskog poretka. Mi smo jaki i radimo šta hoćemo, tako da morate da nas tretirate na način na koji mi to želimo.
