Novinari kasne. Uglavnom uvek i svuda. Ni reporter "Vremena" nije bio drugačiji. Zakasnio je na svečano otvaranje postavke naprednjačkih dostignuća zbog čega se izvinjava čitaocima, ali je ipak stigao grupu – ironije li – upravo kada je kustos prešao na eksponat posvećen svečanim otvaranjima. Ispred vas je neautorizovan transkript
Otvoreno pismo Slaviše Ristića upućeno Vladimiru Putinu samo je pokušaj jednog doslednog političara da ukaže na neistine i poluistine kojima se ovaj režim služi, i da objasni, svakako ne samo Putinu, nego pre svega zainteresovanoj srpskoj javnosti, posebno onoj na Kosovu, da nisu prethodnici Vučićevi oni koji su "sve izgubili" na Kosovu, i ostavili Vučiću ništa, kako on to uporno tvrdi
Kada preuzmete vlast, onda garantujete da možete da obezbedite osnovna ljudska prava. Ako vam se svaki dan dešavaju ubistva, onda vi niste nikakav garant mojih osnovnih prava da mogu bezbedno da šetam ulicom ili da mi nećete dići kola u vazduh. Ne zaboravite, sve što se tako javno dešava, bilo na ulici bilo u medijima, ostavlja sliku i pečat moći države
"Znate li šta je najhitnije i najvažnije da se promeni kad Slobodan Milošević ode sa vlasti?", upitao je profesor Ljubiša Rajić u proleće 2000. ustreptale polaznike Beogradske otvorene škole toliko željne promena. "Policija i pravosuđe. To su dve ključne stvari za razvoj demokratije", rekao je profesor Rajić. Nekoliko godina ranije čuveni i nagrađivani poljski reditelj Kšištof Kišlovski završio je svoju kapitalnu filmsku trilogiju "Tri boje: plavo, belo, crveno" inspirisanu fundamentalnim nasleđem Francuske revolucije – bratstvo, jednakost, sloboda, postulatima koji će postati osnova svake moderne demokratije. Srećom po njih, a na žalost mnogih građana Srbije, Kišlovski i Rajić nisu dočekali da vide kako Aleksandar Vučić i njegovi prijatelji sistematski razgrađuju dvovekovnu evropsku tradiciju zavijajući pravosuđe u nešto što ni fizika ni likovna umetnost ne priznaju za boju – crno
"Ne treba zaboraviti da smo mi posle Drugog svetskog rata baštinili potpuno drugačiji koncept i pravosuđa i krivičnog postupka. Ono je bilo ustrojeno i zasnovano na sovjetskom modelu, a to je model jednog radikalno inkvizitorskog postupka gde su i tužilac i sud i policija, praktično, bili na jednoj strani. Generacije pravnika su stasavale u tom sistemu i tu ideju je veoma teško izmeniti preko noći. Naša posleratna ideja je pre bila bliže pretpostavci krivice nego pretpostavci nevinosti. Na papiru se to promeni brzo, ali u glavama ljudi to traje veoma dugo"
Glorifikujući suverenost naroda, populisti preziru institucije i mehanizme koji posreduju u njihovom međusobnom odnosu. Zato se moramo zapitati ukidaju li amandmani na Ustav slobodno sudijsko uverenje
U skladu sa inicijativom predsednika Srbije, dajemo skromni doprinos o temama iz bliže i dalje prošlosti koje bi trebalo prećutkivati. Idemo ni hronološki, ni logički, nego eto tako, kako nam padne na pamet, uz povremena obrazloženja, ako nekome nije baš odmah jasno
Kad Ivica Dačić kaže da mu je neko podmetnuo da se u isto vreme na istom mestu nađe sa sveže prvostepeno oslobođenim Predragom Bubalom, kad zbog te presude gradonačelnik Novog Sada i potpredsednik SNS-a Miloš Vučević u "svojstvu građanina" kritikuje sudstvo i sudije, kad premijerka Ana Brnabić iskaže razumevanje za Vučevićevu frustraciju, kad se predsednik Aleksandar Vučić složi da je "građanin" Vučević rekao istinu, kad je nešto malo neumrlih institucija na poslednjim bocama infuzije, postavlja se pitanje da li ovi napadi na sudstvo predstavljaju trajno ukidanje treće grane vlasti u Srbiji
Skupštinski hol se već uveliko ispraznio. Čak ni konobari više ne špartaju sa poslužavnicima između proređenih zvanica. Ministri i poslanici vladajuće koalicije odavno su se evakuisali i luksuznim limuzinama odjezdili iz Doma Narodne skupštine u vrelu julsku noć. A novoizabrana premijerka stoji sama između dve zastave i prima kurtoazne čestitke otpravnika poslova i drugih čestitara po službenoj dužnosti. Nigde ministra, ili barem nekog od potpredsednika Vlade, čak ni nekog pomoćnika, člana porodice ili protokol-majstora da joj pravi društvo. A to je trebalo biti veče njenog ličnog i političkog trijumfa i vrhunca
Za šest godina koliko je Srpska napredna stranka na vlasti, iz njenih saopštenja provejava nešto što su korisnici društvenih mreža nazvali "Aleksandrova antiteza": pojava slikovito opisana kao "ja ništa neću loše reći o mojim protivnicima, koji su najgori ološ"
Kad se podvuče crta, Aleksandar Vučić je na putu ka predsedničkom tronu prvo rekao da neće da se kandiduje, onda neutralisao konkurente u sopstvenim redovima, zatim onemogućio protivkandidate da se pojave bilo gde, osim po katakombama i lagumima interneta. Potrošio je silne novce da snimi otužne spotove i da celu Srbiju, uključujući i auto-puteve, oblepi plakatima sa svojim likom. Upregao je svu silinu spoljne podrške koju je mogao da dobije, pustio jurišnike na porodice i saradnike svojih protivnika, isprepadao radnike i javnih i privatnih preduzeća da moraju da glasaju za njega, a onda se na pragu 48. godine života pojavio na televiziji sa mamom i tatom da glumi dobrog sina i odanog brata. Kad sve to uzmemo u obzir, nije bilo šanse da ne pobedi na ovim izborima. Fer i pošteno? Teško
