U ne kratkoj, ali prilično haotičnoj istoriji srpske prosvete, nije malo onih koji su doprineli, često i na silu, sukobljavajući se sa vlastima i nailazeći na nerazumevanje, tome da se obrazovanje u Srbiji institucionalizuje. Redovi koji slede podsećanje su na najznačajnije ličnosti za institucije obrazovanja u Srbiji
Dragan Marković Palma, lider Jedinstvene Srbije ovogodišnji je šampion sa četiri izjave.
Za "Vreme" o emisiji koja je tresla Jugoslaviju u predvečerje rata govore Mirjana Bobić-Mojsilović, Suada Kapić, Aleksandar Tijanić i Dragan Babić
Album The Wall, započet i okončan kao sasvim lična egzorcistička seansa, usput je izrastao u svojevrsni rekvijem. Votersov zid pretvorio se u nadgrobni spomenik čitavom jednom vremenu; iza utopijskog glamura sedamdesetih vrebala je mračna distopija decenije koja je bila na pragu. Teško da je iko od onih koji su pred Božić 1979. godine kupovali "Another Brick in the Wall" pomislio na tako nešto: uz tu pesmu se tako dobro moglo plesati
U šetnju sam nosio Merkurov štap koji razgoni senke. Upoznao sam svaku stopu ulice Lole Ribara. Pored Šumatovca beskućnik se spremao za spavanje. Reklama za nekakav medicinski preparat je gađala "Pravo u Centar Bola". U izlozima barova ljudi su sedeli kao na slici Dejvida Hopera Noćni sokolovi i zurili u noć
"Pred našim očima, na nama su se in vivo igrali sa tezama, dokumentima, implementacijama, ingerencijama, konstruktima, projektima, netvorcima… I mi bismo promišljanjem takvog jednog iskustva imali šta da kažemo i toj Evropi. Nije naš brend neki kajmak ili maline. Naš brend je iskustvo svedoka. Jer mi možemo da pomognemo da se ono što se ovde desilo ne desi više nikome nikada"
Poslednjih godina stanovnici Srbije i okolnih zemalja sanjaju o tome da postanu deo ujedinjene Evrope. Kakav je kroz istoriju bio politički i kulturni odnos Srbije i Evrope
Kako ministar Dačić krštava deveto dete, kako sa predsednikom Tadićem prisustvuje Danu policije, kako ministar Mlađo pomaže i otvara Sajam šljiva, i kako za Koncert tog Palme nije bilo mesta
Evropska priča ovde čas previše liči na penušavu propagandu, čas na neko zamorno ideološko ispiranje mozga, a najčešće se zaboravlja da je sve počelo od Zajednice za ugalj i čelik
Fioke ispod devojačke haljine, restoran u stolu, i slične stvari na izložbi nameštaja-skulptura
"Filmovi Žana Koktoa predstavljaju neku vrstu epske trilogije o kreativnosti u umetnosti, životu, smrti, ljubavi i onome što je suprotno od ljubavi, a to nije mržnja, već narcizam"
Novousvojenim aktima proširene su nadležnosti Vojvodine, uređen njen pravni položaj, izbor i rad organa i službi koje osniva, dok će izvorni prihodi i svojina Pokrajine biti uređeni posebnim zakonima
Protesti studenata simbolično su počeli petog oktobra. Tada je oko hiljadu studenata otišlo do Vlade Srbije, nakratko blokiralo Nemanjinu ulicu i predalo svoje zahteve, a iz Ministarstva prosvete je rečeno da će pregovori početi tog popodneva. Jedna od parola je bila i "Ajmo, ajde, svi na budžet". Skoro dva meseca kasnije, uz mnogo muka, nađeno je rešenje, ali ni ono nije zadovoljilo sve strane
Filmovi postaju, neizbežnim protokom vremena, deo naših intimnih istorija, ali i više od toga: sastavni deo kolektivnog sećanja, gradivo koje se taloži u tlo po kome hodamo i živimo. Sada se odjednom i naizgled ničim izazvano javilo zanimanje za partizanske filmove; ako je tako u Hrvatskoj, gde na HTV-u ide ciklus tih filmova, e – onda je to ozbiljno
Quattro stagioni nije knjiga koju će bibliotekarke preporučivati očajnim domaćicama za opuštanje nakon kuvanja ručka
Zašto je dogovoreno da Novi Sad i jeste i nije glavni grad Vojvodine i da li će ta verzija zaista stupiti na snagu
Tri dana narodne žalosti jednako je po meri kao trajanje žalosti za Zoranom Đinđićem i to je, rekao bih, jedinih šest dana iskrene žalosti u narodu, s tim što je jedno umiranje bilo sasvim i dugo očekivano, a druga pogibelj je bila nagla, neprirodna i brutalna. Kao što je Đinđić bio simbol nade, tako je i patrijarh bio simbol skromnosti i ljudske potrebe da u nešto veruje
Dvadeseti vek je izrodio televiziju, pa razglednice više nisu morale da vode računa o javnom mnjenju, kao što je to bilo pre stotinak godina. O tome govori zanimljiva izložba u beogradskom Muzeju primnjene umetnosti
"Svojim poslednjim, kompilacijskim CD-om, završavam svoju diskografsku priču. Nema potrebe više. Sasvim sigurno neću više snimiti ništa. Nije to zato što ti, kao što kažu, vrijeme prolazi. Nego zašto, kome još novo snimati? Sve ima na tom zadnjem CD-u, i – eto. Meni je 73 godine života i 50 godina karijere. Da, draga moja, ja sam ‘36. godište. I sad mi je od svega zaista najdraža moja Lu, moja unučica"
Moje i filmove nekih mojih kolega napadaju sa optužbom da oni zamenjuju do sada popularno bavljenje Romima i da Srbiju od sada pa nadalje slikaju kao horor porno zemlju. Ti napadnuti autori su pre svega filmofili i kad sebe vide kao pripadnike jednog naroda, to ne znači da to "deo naroda" tumače kao "deo stada", o kome su, kao poslušni članovi, obavezni da prave lepu sliku
Kako vas nije sramota da se divite Medvedevu? To pitaju najčešće oni koji su prevideli rukoljub za Medlin Olbrajt, sve u uverenju da bi Srbija morala da bude jednoznačna, kao da ne živimo u svetu u kome je Roman Abramovič vlasnik londonskog "Čelzija" u kome igra i naš Bane Ivanović
Postojao je zamysel da se trubači grupišu po bojama i da svojim telima ispišu benetonsko MEDVEDEV, ali većina ima bordo odela
