Postavka mladih arhitekata Ive Njunjić i Tihomira Dičića, zasnovana na jugoslovenskom projektu Sajma u Lagosu kad je naša arhitektura bila deo globalne modernizacije, kako bi je prikazala kao resurs za oblikovanje budućnosti
Potencijalni problemi sa novim kartama u Gradskom saobraćajnom prduzeću su već sada uočljivo brojni, a osim svega što po zlu može poći kada su mobilni telefoni u pitanju – od prazne baterije, preko ostanka bez kredita i potencijalne opterećenosti mreže koja može otežati pravovremenu kupovinu karte, čini se da će građani biti zakinuti za vreme validnosti kupljene papirne karte
Trauma i bes valjaju se ulicama gradova dok se vlast odriče svake odgovornosti za tragične događaje u Beogradu početkom meseca. Zahtevi izneti u dve protestne šetnje iako izgledaju kao izlazna opcija za režim, ne nailaze na takav prijem, pa će ulica odlučivati šta će biti sa Srbijom u narednim godinama
U danima kada se državni vrh podsmeva ljudima koji šetaju, a opozicija i vlast glumataju dnevnopolitičko rivalstvo, jedini izlaz je artikulacija političkog programa i stvaranje jasne alternative
Sva dokumentarna ostvarenja su u svojoj biti i na jasnom tragu svog usmerenja u nužnoj vezi sa (naravno, na ovaj ili onaj način shvaćenim, obrađenim ili korišćenim) naturalizmom, a koji može da nam, na prvom mestu u onim najvaljanijim slučajevima, posluži i kao orijentir za kontemplaciju na temu sveta u kome živimo
Crna hronika je puna naslova u kojima je neko nekoga ubio registrovanim oružjem, a slučajeva da je neko u samoodbrani uspeo da se domogne pištolja i tako sebi spase život skoro da i nema
Čudno je, i sam se čudim, kad konstatujem da otkrivam da sam ja, Ivan Ivanji, kada sam bio u njegovim godinama, imao dosta sličnosti sa trinaestogodišnjim ubicom iz “Ribnikara”, o čijem sam životu i porodičnim prilikama, hteo – ne hteo, saznao iz medija. I moj otac je bio lekar i posedovao oružje, pištolj marke brauning, i dozvolu da ga nosi jer je bio rezervni oficir, sanitetski potpukovnik. Kada sam imao dvanaest godina, učio me je da pucam. Zaista je čudno, ali ja razumem kako se mogao osećati trinaestogodišnji učenik “Ribnikara” kada su ga policajci izvodili iz škole u kojoj je počinio masovno ubistvo – ponosan kao ja kada su me novosadski policajci odvodili na put za Aušvic. Počinilac ili žrtva, nije bitno, reč je o osećanju deteta da je najednom veoma važno
"Činjenica da REM brani rijaliti programe, a da ova druga brojnija strana Odbora za kulturu koja je prihvatila izveštaj REM-a ne vidi nikakav problem, po meni, razlog je za veliku uzbunu. I ja zaista smatram da bi ti ljudi morali da odu“
Ako nekome nije jasan značaj pedagoga, verovatno ne uviđa značaj prevencije i razvoja potencijala dece i odraslih. Možda bi trebalo da se zapitamo šta bi bilo da smo tada otpustili sve pedagoge. Nikada nećemo znati koliko se pojedinačnih tragedija – upravo zahvaljujući pedagozima – nije dogodilo
O alarmantnom broju femicida od početka ove godine još se nije oglasio niko iz nadležnih ministarstava ni iz Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, osim da kažu kako sve rade savršeno. Jasno je da je femicid pojava koja se ne može nikada u potpunosti iskoreniti, ali jedan femicid nedeljno – od toga trećina počinjena vatrenim oružjem – te trećina uz kršenje zabrane prilaska ili neke druge izrečene mere, jasno ukazuje na problem u sistemu. Sistem, međutim, ćuti, a patrijarh – viče
“Ako budu postojale desetine hiljada ljudi spremnih da hodaju i pritiskaju narednih nedelja, to je nešto što niko ne može da kontroliše. To je prednost vaninstitucionalne politike, ali je jako teško predvideti domete jer je to nešto što je van svih formi i pravila. Može da dođe do sloma režima za dve nedelje, a može da se desi i da građani kažu: ‘Ovo nam je dosadno i ne vodi ničemu, ajmo kući’”
