U Salaminskim vojnicima pripovedač, koji podeća na Havijera Serkasa, piše knjigu o španskom građanskom ratu i traga za republikanskim vojnikom koji je na nišanu držao jednog od vođa fašističke falange, ali oroz nije povukao. Pripovedaču, međutim, pisanje slabo ide, pa umesto da piše priču koju je naumio, više piše o tome kako ne može da piše i kako bez naročite volje tumara po Barseloni u potrazi za kojekakvim dokumentima ili svedocima. Upravo će pisanje o pisanju postati jedan od glavnih elemenata autofikcijske poetike Havijera Serkasa. U Hohštapleru junak koji se zove Havijer Serkas pokušava da rekonstruiše priču čoveka koji je falsifikovao sopstveni život i tim falsifikatom prevario čitavu naciju, ali kako je reč o genijalnom prevarantu, pisac je sve vreme na oprezu, te naporedo sa pričom o Enriku Marku piše i kako proverava činjenice, kako razlikuje istinu od fikcije, odnosno kako dostiže istinu književnog teksta, sve vreme mučeći sebe vanknjiževnom dilemom: da li ta i takva priča uopšte zaslužuje da bude napisana (Vreme 1441, 16. avgust 2018). U Brzini svetlosti španski profesor u Americi upoznaje neobičnog Amerikanca, postaju prijatelji, život ih razdvaja, a kada posle dosta godina odluči da ga potraži, ta će se potraga pretvoriti u detektivsko kopanje po njegovoj prošlosti iz koje će, kao iz skrivenog ormara, početi da ispadaju vrlo nesimpatični kosturi. Dok pronalaze i prate tragove svojih opsesija, junaci Havijera Serkasa podrobno opisuju motive koji su ih u potrage gurnuli, načine na koje dolaze do dokumenata ili svedoka događaja, dele sa čitaocem svoje dileme, nalaze se sa sagovornicima po kafeima u velikim gradovima – upečatljiv je susret sa Robertom Bolanjom u gradiću pokraj Barselone (Salaminski vojnici) – ili odlaze u daleka mesta, ponekad i u inostranstvo, da bi popričali sa učesnicima događaja koji istražuju, sopstvenim očima videli dokument do kojeg im je stalo i, ako je moguće, fotografisali ga, ili makar da bi osetili mesto na kojem se događaj odigrao. Strogo uzev, Serkasovi istražitelji rade sve ono što rade i savesni istoričari dok obrađuju temu, ili detektivi kada nastoje da razreše slučaj, jedino što, za razliku od istoričara, ovi potanko opisuju i sve ono što te potrage prati: metode koje primenjuju (snimanje sagovornika kamerom, na primer), načine na koje proveravaju verodostojnost dokumenata ili svedočanstava, svoje sumnje i prepreke na koje nailaze. (Izuzetak je Serkasovo remek-delo Anatomija jedne pobune, u kojem je pripovedač depersonalizovan, a spisak literature na kraju romana velik koliko i spisak literature doktorske teze. Ipak, nijednog trenutka tekst neće skliznuti u teorijsku raspravu, sve vreme održavajući napetost od koje – iako svi znamo šta se dogodilo na kraju – doslovno zastaje dah.) U romanu Kralj senki Serkas do virtuoznosti dovodi tehniku autofikcije i svog pripovedača i istražitelja, koji se i ovoga puta zove Havijer Serkas, suočava s jednim od najtamnijih, najprećutanijih i najmučnijih priča iz prošlosti njegove (svoje?) porodice. Koliko god u dosadašnjim romanima španski pisac bio ličan, on je uvek tragao za nečim što je bilo izvan porodične intime: republikanski vojnik koji je poštedeo fašistu, na primer, pripovedačeva je opsesija, ali ne i suočavanje s događajem iz lične povesti. Dugo se Serkas opirao pisanju o liku iz porodične istorije: „Tu ideju (pisanje) odbacio sam čim sam postao pisac; razlog je bio taj što sam osećao da je Manuel Mena bio najveći teret unutar nasleđa moje porodice, pa ukoliko bih pričao o njegovom životu, to bi značilo da preuzimam na sebe teret ne samo njegove političke prošlosti nego i političke prošlosti cele moje porodice, a reč je o prošlosti koje sam se najviše stideo“ (str. 7). Kada je, međutim, svome prijatelju režiseru Davidu Truebi saopštio da će svemu uprkos napisati roman, dobio je ovakav komentar: „Stvarno ćeš da pišeš još jedan roman o Građanskom ratu? Jesi li ti kreten ili u čemu je stvar?“ (str. 28). Upravo je, naravno, Trueba režirao film po Serkasovim Salaminskim vojnicima. Sve ono, dakle, što je osvojio u prethodnim romanima, primenjuje Serkas na samoga sebe i ispisuje roman o svome dedi, majčinom stricu, koji je kao devetnaestogodišnjak poginuo u građanskom ratu na strani fašista.
Manuel Mena je, dakle, imao 18 godina kada je, mladićki zaneseno, otišao da brani Španiju od republikanske napasti, na ratištu se proslavio hrabrošću i, godinu dana kasnije, u kovčegu bio vraćen u rodni Ibaernando gde je sahranjen s vojnim počastima, a onda višestruko zaboravljen. Fašisti su ga zaboravili jer ih nije bilo briga. Porodica ga je istisnula iz sećanja jer ga se stidela. Havijer Serkas, junak romana Havijera Serkasa, jednog će se dana zagledati u fotografiju svoga dede, koja je stajala kao neka vrsta relikvije iznad njegovog stola i odlučiće, naizgled iznenada i uprkos višegodišnjem opiranju, da napiše roman o njemu. Knjiga o Manuelu Meni će, međutim, postati i knjiga o španskom građanskom ratu, o tome kako se zemlja pod naletom fašista cepa, o tome kako se malo i siromašno selo u španskoj zabiti deli na dve nepomirljive strane, o tome kako komšije, takoreći preko noći, postaju opaki, pretvorni i odvratni, priča o najvećoj bici španskog građanskog rata kod Ebra 1938. godine, o prijateljstvu sa režiserom Davidom Truebom (koji teško pati jer ga je žena napustila zbog slavnog i zgodnog glumca), o istini i laži u književnosti, o majci i njenim sestrama, o devedesetogodišnjim starcima koji se sećaju njegovog dede, te o priči Danila Kiša Slavno je za otadžbinu mreti. I sve to tako da, kada jednom uzmemo knjigu u ruke, ne ispuštamo je bez obzira na to šta se događa oko nas.
Ono što Serkasa vodi u njegovim romanima jeste želja da razume, ne da osuđuje. Zato i uspeva da piše o svome dedi frankisti. Istovremeno, on ispisuje hroniku siromašnog sela Ibraernando u kojem je rođena i njegova majka Blanka Mena i ne pada mu na pamet da bilo šta i bilo zbog čega ulepšava. Progovoriće o ubistvima, nasilju, političkoj ostrašćenosti, ljudskoj nesolidnosti, a da iz svega toga ne izuzme ni svojtu. Naprotiv. Kada piše o tome kako su levičari 1936. godine, posle dobijenih izbora, preko noći smenili desničare na vlasti kao odgovor na to što su desničari, dve godine ranije, na isti način smenili njih, pripovedač će šturo da primeti: „Do tada je Ibaernando već dobrano zašao u fikciju“ (str. 55). Ova rečenica ključ je za razumevanje Serkasovog dela. Fikcija se, naime, ne nalazi izvan stvarnosti. Fikcija jeste jedan od slojeva stvarnosti i ako odnese prevagu nad stvarnošću – nastaje pakao, kako ubedljivo pokazuje španski građanski rat. Franko je ratovao i vladao u ime fikcije, ne u ime stvarnosti, ali fikcija je bila dovoljno stvarna da potraje četrdesetak odvratnih godina. U umetnosti je, međutim, obrnuto. Ako stvarnost prevlada, od umetnosti nema ničeg. U umetnosti fikcija je srž istine stvarnosti, te Serkas često podseća i sebe i čitaoca na tu okolnost. U osnovi, dakle, Serkas odgovara na pitanje šta je, kako i zbog čega pošlo po zlu u Španiji, e da su nedugo posle ubedljive pobede republikanaca na izborima, i uprkos tome što se republika učvrstila, Franko i njegovi fašisti toliko zamutili vodu da je zemlja ušla u jeziv građanski rat, a potom bila zgažena fašističkom čizmom. Kada piše o mladićkom herojstvu svoga dede, on se ne zadržava toliko na psihološkoj ravni koju devetnaestogodišnjak deli s ogromnim brojem momaka na svim stranama sveta, nego istražuje uslove mogućnosti njegovog držanja, onako, otprilike, kako Tomas Man istražuje uzroke oduševljenja Hansa Kastorpa za Prvi svetski rat. Za razliku, međutim, od Manovog junaka, za kojeg ne znamo kako je prošao u ratu – premda, ako nije poginuo, nije nimalo teško pretpostaviti šta se s njim događalo – Manuel Mena će, uz dvostruko ranjavanje, poživeti dovoljno dugo da shvati u šta se upustio i da izgubi svaki entuzijazam za pakao koji je, iz mladićke gluposti, odabrao (ali je ulogu, dosledno, odigrao do kraja, mrtav i pre nego što su mu geleri pokidali utrobu).
Epizoda, pak, ili razgovor o remek-priči Danila Kiša Slavno je za otadžbinu mreti, razgovor koji vode Serkas i Trueba u kolima na putu od Madrida do Ibaernanda, biser je u ovom književnom biseru. Havijer Serkas je profesor književnosti koji u svoje romane, gotovo bez izuzetka, ubacuje i priče o knjigama, filmovima ili književnim motivima. U Kralju senki imamo jedan Antonionijev film, pripovedač stalno čita Ilijadu i komentariše je (kao što, recimo, u Hohštapleru imamo Servantesa i njegovog Don Kihota), ali razgovor o priči Danila Kiša pripada onoj neuhvatljivoj, neponovljivoj, višoj funkcionalnosti koju su u stanju da proizvedu samo oni najveći. Razgovor dvojice prijatelja počinje naizgled ni iz čega, kako bi se, za duga puta, razbila tišina, a pretvara se u vrtoglavo, neočekivano tumačenje Kišove priče, koje ne samo da se savršeno uklapa u pripovest o Manuelu Meni, već na videlo izvodi slojeve pripovetke koji su izmicali komentatorima. Serkas Kiša razume više i bolje najpre zato što je i sam pisac, ali pre svega zbog toga što njegovi, Serkasovi junaci, žive Kišovu priču, ponavljaju je u svom vremenu i na svoj način. Serkasovi su junaci dvojnici mladog grofa Esterhazija koji, već s omčom oko vrata, iščekuje spas u poslednjem trenutku, ali oni su i grofica Esterhazi koja će, možda, žrtvovati sina zarad slave porodice i otadžbine. Istoriju, naravno, pišu pobednici, jedino što se Serkas, koji ispisuje istoriju svoje porodice, ne oseća nimalo kao pobednik. I ovoga puta izvesna je samo smrt.
