Na zgradi Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, koja je pripadala jevrejskoj porodici Minh, danas nema ni spomen-ploče. Isto važi i za njihov rudnik na Rtnju i selo koje je u njihovo vreme imalo i bioskop i Sokolski dom, a danas je selo duhova
Sastrugano je meso sa zajedničke zemlje, ali ostao je jezik, koji joj je ionako prethodio, i kojem supstancijalno ne možemo ništa (kao što ne možeš upucati vazduh ma koliko pucao u njega)
"Naš cilj prilikom rada na ovom projektu nije bio da nam neko veruje, već da predstavimo istorijske pisane i druge materijalne izvore koji nesumnjivo svedoče o tome da su navedena kulturna dobra neotuđiv deo srpskog kulturnog nasleđa"
Iako drži do političke nekorektnosti, koja se uspinje do uličnog prostakluka – što bi možda i imalo šarma u nekoj uređenoj zemlji, a ne u Srbiji, gde je pristojnost češće izgred nego pravilo – nikada na meti Marićeve kritike neće biti režim Aleksandra Vučića. U svojim emisijama utvrđuje i reprodukuje ovdašnju mejnstrim priču o tome kako je Srbija zapravo nevinašce koje se nije snašlo posle pada Berlinskog zida, relativizujući njenu politiku tokom devedesetih. Ponekad ugosti i one koji u tom smislu i nešto drugačije misle, ali uglavnom sa namerom da ih ismeje
Pokušaj da doprinesemo napuštanju nekih ustaljenih a pogrešnih uverenja i da promovišemo pomalo zaboravljeni princip po kome je istinito uvek bolje od lažnog
Optužbe protiv jednog čoveka i hrabrost Milene Radulović koja je izašla u javnost naišli su na najveću podršku žrtvama seksualnog nasilja u Srbiji do sada. Međutim, povodom ovog jednog slučaja otvaraju se nova pitanja: zašto se ne veruje ženama, zašto silovane žene ne prijavljuju ili tek posle mnogo vremena prijavljuju zločin, kakav je ovdašnji obrazac shvatanja autoriteta i da li je on maska za zlostavljača. Konačno, koliko je poverenje između roditelja i dece i koji su to signali da je neko nasilnik ili da je dete žrtva
Marija Antoaneta, Elizabeta Prva, Apisova udovica, Crvenkapa i ostale nikada nisu nosile slovačku narodnu nošnju, osim na fotografijama Pavela Surovog
U našoj sumornoj i tužnoj zemlji uplašeni ljudi aplaudiraju ili zvižde po naredbi, statiraju tamo gde bi trebalo da igraju protagoniste... Stvarni su samo govor mržnje i podele i opšte nepoverenje
Uvek se, ne znam zašto, začudim kada gledam ili čitam ovaj komad, kada uočim u kolikoj meri je govor naših junaka govor savremenog sveta. Kao kod Joneska – nikog od junaka savremenog sveta to ne brine, belle indifférence, izvesni indiferentan stav prema činjenici da je komunikacija sve otežanija što smo više zatrpani informacijama. To je "beli šum" koji nam onemogućava da čujemo i razumemo Sebe i Drugog
Izgleda da Džona Lenona niko nije razumeo. Običnog momka sa strasnim osećajem za pravdu, stvorenim na ulicama lučkog Liverpula, sa irskom srećom koju si mogao da posmatraš takoreći preko puta. Takvog lika stvarno ne možete da podjarmite papirnatim idejama iz nekakve mondenske verzije komiteta i ćelija. Vizija slobode Džona Lenona bila je neuhvatljiva, a na iskustvu zasnovana, i baš zato – za sve ljude iz ideološke futrole – sasvim nedostižna
Razotkrivanje i hapšenje Koluvijine grupe, kasnija istraga, prikupljanje dokaza i materijala i, na kraju, podizanje optužnice, pokazali su da je u ovaj projekat, kao i u svaki koji se karakteriše kao organizovani kriminal, bilo uključeno mnogo policajaca i agenata srpske tajne službe
