Spas u šumi

Još jedan maj je na Zapadnom Balkanu doneo ekstremne vremenske prilike. Litri kiše koji su pali po kvadratnom metru uticali su na živote velikog broja ljudi i izazvali svojevrsnu vanrednu situaciju, ali na sreću, region i Srbiju su mimoišle razorne poplave kakve su se dogodile pre pet godina. Obilne padavine su, naravno, posledica nailaska ciklona sa Mediterana, ali je njihova obilnost (i učestalost) zapravo jedna od razornih posledica globalnog zagrevanja. Posledica koje postaju sve gore.

Raznovrsni klimatski modeli pokazuju da će pojava ovakvih i sličnih ekstrema – snažnih padavina u kratkom periodu, poplava, ali i dugih suša, toplotnih talasa i požara – još porasti sa klimatskim promenama do kraja tekućeg veka. Globalno zagrevanje izazvano je, bez sumnje, ljudskom krivicom – prevelikom količinom CO₂ koji je emitovan u atmosferu tako što je poslednjih 150 godina spaljeno suviše fosilnih goriva. I koje se još uvek spaljuje.

Očigledno više nećemo čekati na posledice klimatskih promena – one postaju sadašnjost, a ne budućnost. Možda vas to inače ne uznemirava, u poređenju sa tolikim drugim naoko hitnijim nevoljama, ali hajde da umesto pojedinih stabala, pogledamo sliku cele šume – šta se zapravo događa? I možemo li išta da učinimo? Ironično, oba odgovora se naziru upravo u šumama.

VELIKO IZUMIRANJE

Prošle nedelje su i domaći mediji izvestili kako su Ujedinjene nacije objavile da je zbog promena klime i ljudskog delovanja na putu izumiranja čak milion živih vrsta. Reč je zapravo o dugoočekivanom izveštaju ekspertskog međunarodnog tela koje se naziva IPBES što je akronim od Intergovernmental Science–Policy Platform on Biodiversity and Ecosystem Services.

Objavljivanju izveštaja organizacije koju nazivaju „IPCC za biodiverzitet“ na konferenciji koja je prenošena u više država prethodili su dani priprema i najava, sa jednostavnom porukom: čovek utiče ne samo na klimu, nego upravo zato i na ostatak živog sveta. To je očigledno, poznato nam je da vrste izumiru, ali – u kolikoj meri?

Kao odgovor IPBES je pripremio najpotpuniji naučno zasnovan izveštaj u istoriji o obimu izumiranja živog sveta. Izveštaj je zasnovan na čak 15.000 naučnih i državnih izvora koje je analizirala grupa od 145 vodećih stručnjaka iz 50 država, uz priloge čak 310 autora. Njegovi ključni nalazi su da se izumiranje zaista događa, da je podstaknuto klimom i ljudskim delovanjem, da se ubrzava i da je reč o takozvanom šestom velikom izumiranju živog sveta koje je „najveće u istoriji planete Zemlje“. Živa bića, sva osim čoveka, bakterija i insekata, umiru brže i masovnije nego u vreme dinosaurusa.

Jedan od razloga ove apokalipse živog sveta leži i u posečenim šumama. Prema podacima međunarodne agencije Global Forest Watch, samo u toku prošle godine sa planete Zemlje je posečena površina prethodno nedirnute šume veličine Belgije. Doslovno, svakog minuta ljudi poseku šumu koja zauzima površinu trideset fudbalskih terena.

Mada se situacija u Brazilu sa sečom prašuma Amazonije donekle popravila poslednjih godina, čovek krči tropske šume kao nikada pre. Sa jedne strane, živi svet koji umire zbog povećanja srednje globalne temperature u okeanima, ali i na kopnu, nestaje i zbog nestanka staništa koje se za mnoge vrste nalazi upravo u tropskim šumama. Budući da šume koriste CO₂ u fotosintezi, one zbog svoje nepregledne veličine znatno smanjuju količinu CO₂ u atmosferi, doslovno ga „sahranjujući“. Međutim, sa njihovim iščezavanjem, koncentracija gasa staklene bašte se dodatno uvećava, pa se efekat dodatno ubrzava.

STO ŠEZDESET STABALA

I kao da je, po svemu sudeći, ključ za klimatske promene, pa i budućnost ne samo čovečanstva, već i miliona živih vrsta, skriven u šumi. Naime, hajde da zamislimo da se seča šume zaustavi. To bi očigledno usporilo klimatske promene jer bi više CO₂ bilo zarobljeno u krošnjama stabala. No, šta ako bismo šumu ne samo sačuvali, nego je uvećavali?

Zamislimo da jednostavno možemo da zaustavimo globalno zagrevanje tako što ćemo, umesto da ga sečemo, posaditi jako mnogo drveća. Ova tema obnavljanja vegetacije kao efikasnog načina borbe protiv klimatskih promena postaje sve zanimljivija i odnedavno se o njoj sve više i sve smislenije govori kao o jednom od rešenja za budućnost. Tako bi ogromnu količinu ugljen-dioksida koja sada stvara efekat staklene bašte, te nove biljke iskoristile za fotosintezu, klimatske promene bi se zaustavile, a sadašnji način života i ekonomija ne bi imali prevelikih posledica.

Istraživači švajcarskog istraživačkog centra Krauter Lab pokušali su da proračunaju taj podatak. Računica nije jednostavna i uključuje mnogo parametara, ali su oni došli do broja od 1,2 biliona novih stabala što bi bilo dovoljno da apsorbuju sav višak CO₂ (to je jedan zaista veliki broj, 1.200.000.000.000). To znači da bi svaki od oko 7,5 milijardi ljudi koji žive na Zemlji trebalo da zasadi 160 stabala.

Razmislite o tome – da li ste spremni da tokom života, kao dug izvesnim ugodnostima savremenog života u ljudskoj civilizaciji, posadite 160 stabala i tako zaustavite klimatske promene koje su već stigle u naše dvorište? Organizacioni i logistički izazov nije mali, ali ako bi svaki stanovnik planete zasadio toliko stabala, najveći savremeni problem bi iščezao.

NOVI SVET

Zanimljivo je da istorija svedoči kako je to sasvim moguće i kako se nešto slično dogodilo kada su početkom 16. veka sa dolaskom prvih evropskih osvajača u Novom svetu iščezle dotadašnje razvijene civilizacije. Oko 60 miliona američkih starosedalaca je nestalo – uništeni su epidemijama bolesti koje su kolonizatori doneli, ratovima, pljačkom i genocidom koji je stigao na obale Novog sveta u decenijama nakon što je 1492. Kristofer Kolumbo otkrio Ameriku.

Njihovo iščeznuće, međutim, ostavilo je daleki, neočekivani trag. Istraživanje tima sa Univerzitetskog koledža u Londonu pokazalo je da je uništenje starosedelaca u Americi dovelo do pada globalne temperature i malog ledenog doba. Istraživanje Earth system impacts of the European arrival and Great Dying in the Americas after 1492 koje potpisuje Aleksandar Koh sa saradnicima privuklo je izuzetnu pažnju kako većine svetskih tako i domaćih medija.

Hronike iz 16. veka beleže da su temperature u Evropi opale, da su prinosi oslabili, dok su se i najveći rečni tokovi ledili tokom zime. Naime, nestanak oko deset odsto svetske populacije, koliko je nastanjivalo Ameriku, promenio je lik američkog kontinenta u narednom veku – prekinuta je obrada zemlje na ogromnom prostranstvu, vegetacija se obnovila i počele su da rastu šume. Smatra se da su se šume obnovile na prostoru uporedivom sa delom Evrope kojim je tada vladalo Osmanlijsko carstvo.

Sa tolikom novom vegetacijom koncentracija ugljen-dioksida je znatno opala u atmosferi – uzorci leda pokazuju da se smanjila za oko 7 do 10 ppm. Kako je količina CO₂ opala (kao što će se u industrijskoj eri dramatično povećati), zagrevanje atmosfere se smanjilo – globalna temperatura se snizila dovoljno da je to dovelo do pojave zime u Evropi, a s njom i do dramatičnih promena na Starom kontinentu.

Istraživanje izaziva uzbuđenje i zato što pokazuje kako je klimatski sistem Zemlje osetljiv – pošumljavanje na velikom prostoru očigledno može da zaustavi i preokrene globalno zagrevanje. Nažalost, količina CO₂ koju čovek danas sagorevanjem fosilnih goriva emituje u atmosferu je isuviše velika – izveštaji IPCC-a govore da se godišnje emituje oko 3 ppm. Tako se za samo dve godine emituje toliko CO₂ da sasvim poništi efekat širenja šuma do kakvog je dovelo istrebljenje starosedelaca Amerike.

Da bi se apokalipsa zaustavila, očigledno je potrebno posaditi zaista veliku šumu.