Ni Mladiću neće poći za rukom da u istoriju uđe kao heroj i dobar Srbin, mada su ovdašnji istoričari umeli da naprave slične alhemičarske podvige. Ali, ovoga puta istorija će se morati pisati u skladu s međunarodnim standardima, jer svet je postao nepopravljivo providan, jer svi znaju sve i nikome se ne dopušta da ostane zatvoren u mračnoj avliji
U leto i jesen 2002, od početka avgusta do kraja novembra, na stranicama "Vremena" vođena je polemika u kojoj su se, po jednoj od čaršijskih ocena, obračunavali dojučerašnji istomišljenici. Po drugima, to je bila neka vrsta reprize "sukoba na književnoj ljevici"; treći su insistirali na oksimoronu "obračun čitalaca s redakcijom"... Povod za tu dugotrajnu – i, ako je dopušteno reći, višestruko značajnu raspravu – bio je tekst glavnog urednika "Vremena" Dragoljuba Žarkovića, reakcija na izjavu predsednice Helsinškog odbora Srbije Sonje Biserko po kojoj "srpska elita preko nezavisnih medija, B92 i ‘Vreme’, čini sve da zločin ne samo relativizuje već i deetnifikuje" (citat iz analize polemike Olivere Milosavljević, objavljene u "Helsinškim sveskama" br 16, dostupne na veb-sajtovima Helsinškog odbora i emisije RTV B92 "Peščanik"). Po istoj analizi, teme polemike bile su izveštavanje novinara lista "Vreme" iz Haga, Haški tribunal, NATO intervencija, 5. oktobar 2000, pare i finansijeri... U ovom nastavku feljtona povodom desetogodišnjice bombardovanja objavljujemo izvode iz polemike koji se neposredno tiču NATO intervencije "Milosrdni anđeo".
Krizni menadžment za čas posla se izrodi u politički program i treba očekivati da će s jedne strane na srpskoj političkoj sceni da raste arbitarnost jednih političkih aktera a da će s druge strane da se osveži malaksali populizam drugih aktera koji će za sve teškoće nuditi jeftine utehe u nekoj novoj mitomaniji
"Kako nam prolaze dani"; VREME 947
U Demokratskoj stranci veruju da je cilj odavanja službene tajne o Kovačeviću bio da se toj stranci nanese šteta
Kako se pokušaj "peglanja" posledica jedne tuče pretvorio u državni, diplomatski i medijski skandal
Čak i da nikada više ne uradi ništa na rasvetljavanju ratnih zločina, posle otkrivanja snimka egzekucije šestorice srebreničkih Bošnjaka, Nataši Kandić je osigurano značajno mesto među borcima za prava žrtava, ali neosporno je i to da svojim postupcima često ide naruku protivnicima i neistomišljenicima
Knjiga Frane Cetinića Praški kolateralni dnevnik, proljeće 1999 - Nazovi NATO radi umorstva, iz koje prenosimo nekoliko segmenata, pisana je u proleće 1999, a objavljena u proleće 2000. ("Vreme", Samizdat b92). To je dnevnik koji je vremenom dobio na vrednosti jer obavešteno, džentlmenski pošteno i lucidno govori o spin doktorima i intelektualcima koji su oblačili maskirne uniforme i potpirivali atmosferu kaznene ekspedicije, o drugim intelektualcima koji nisu bili uhvaćeni u zamku "radosne apokalipse" i koji su se toj ratnoj retorici suprotstavljalai, o dendijima humanitarne stvari kao što je Bernar Kušner - i o političarima koji su postupali po formuli "bombardujmo, a posle ćemo videti šta ćemo". Ovo je drugi deo izabranih segmenata Cetinićevog Kolateralnog dnevnika
Knjiga Frana Cetinića Pariški kolateralni dnevnik, proljeće 1999 - Nazovi NATO radi umorstva, iz koje prenosimo nekoliko segmenata, pisana je u proleće 1999, a objavljena u proleće 2000 (Vreme, Samizdat b92). To je dnevnik koji je vremenom dobio na vrednosti jer obavešteno, džentlmenski pošteno i lucidno govori o spin doktorima i intelektualcima koji su oblačili maskirne uniforme i potpirivali atmosferu kaznene ekspedicije, o drugim intelektualcima koji nisu bili uhvaćeni u zamku "radosne apokalipse" i koji su se toj ratnoj retorici suprotstavljali, o dendijima humanitarne stvari kao što je Bernar Kušner - i o političarima koji su postupali po formuli "bombardujmo, a posle ćemo videti šta ćemo"
"Fantom u belom poršeu"; VREME 944
"Istorija Evrope je toliko raznovrsna da u Srbiji nema ničega što u sličnoj formi nije postojalo u drugim delovima Evrope ili još uvek postoji. Uvek sam u svojoj knjizi pokušavao da to objasnim. Mom razumu je potpuno strano da istoriju Srbije ili te Srbe smatram drugačijim, posebnim. Utoliko se više čudim mnogim kritičarima koji neumorno naglašavaju da stranac ne može da razume Srbe i njihovu istoriju. Pogotovo jedan Nemac. To je čudna argumentacija na početku XXI veka"
Jorgovanka Tabaković, iz Srpske napredne stranke, o predsedniku partije Tomislavu Nikoliću ("Danas")
Priča o lideru radikala i Haškom sudu neodoljivo podseća na onu narodnu: "Pustio bih ja njega, ali neće on mene"
Štos sa stereotipima je u tome da su slatki i simpatični sve dok se tiču drugih, a da postaju grozni i zli čim se dohvate "nas"
Za razliku od svojih bivših stranačkih kolega, Tomislav Nikolić je iz dana u dan sve smireniji, sve više nalik modernom političaru koji čak i iz unapred izgubljenih bitaka izlazi kao pobednik. Iako taj "ušminkani Toma" nema prođu među onima koji još nisu zaraženi virusom kolektivne amnezije, na njega i te kako računaju njegovi dojučerašnji politički protivnici
Beograd je poslednji grad na svetu koji ikada više sme mirno da gleda kako se Sarajevo smrzava po kućama. Treba li objašnjavati zašto?!
"Samo je prekoračena mera uobičajenog dostojna pažnje" (Draško Ređep)
Ako bismo morali da biramo između Miloševića i Đinđića sa stanovišta delatnog uticaja na Srbiju poznog XX veka, koga bismo izabrali
Nije mladi Vučić otišao u Hrvatsku da jede lički kupus sa mesom, niti da uzdiše nad jadima ono malo sirotinje po Severnoj Dalmaciji i Lici. Otišao je da preotme političke poene Šešelju i njegovima, da unese razdor među srpske predstavnike i da pomogne Sanaderu
(Neko će visiti na Terazijama)
