Vučić deluje nekako osveženo. Kao da je doleteo s Floride, recimo. Inače, da je bio tu, ne bi ono dete iz bujice spasavala braća, niti bi se Ivica Dačić pravio važan, već bi bujične poplave po Srbiji rešavao mandatar kako i dolikuje novom supermenu svake srpske politike
Prvostepena presuda kojom je Viši sud u Beogradu osudio Rastislava Dinića, Nemanju Poleksića i Marka Nikolića doneta je na osnovu krivične prijave koju su podneli Boris Malagurski i Ivana Rajović, autori dokumentarnog filma "Pretpostavka pravde". Njih dvoje su krajem septembra 2012. godine podneli krivičnu prijavu protiv 12 članova foruma Parapsihopatologija zbog navodno organizovanih pretnji po život i ličnu i profesionalnu bezbednost, iznetih posle premijere ovog filma
Oni koji se razumeju u umetnost, zbog dosadnog i traljavog početka u kom se stilski mešaju babe i žabe, i zbog imbecilnog kraja, verovatno će o filmu Top je bio vreo da imaju lošu sliku. S pravom. Manje umetnički, a više emotivno osetljivu publiku verovatno će da dirne potresna priča. Emotivno neosetljivi će da crknu od dosade jer je reditelj, ubeđen kako tragedija i smeh ne idu zajedno, većinu crnog humora koji postoji u romanu iz ekranizacije izbacio. Oni kojih se roman i sarajevska tragedija tiču, biće ogorčeni što je u filmu "politički korektno" izbačena većina detalja koji ukazuju na odgovornost bošnjačke strane u bosanskom ratu... Beogradski poklonici kulta Mušana Topalovića Cace će, baš kao i njihove sarajevske "kolege", i pored svih ovih "korekcija", uključujući i pomenuto silovanje kraja priče i poente romana, nalaziti kako je film, ipak, "velikosrpski", što će reditelja dodatno učvrstiti u dirljivom uverenju da je "u pleksus" udario "lažne patriote", a ne braću Limijer... Ukratko, kol’ko ljudi, tol’ko ćudi...
Za jedne je izdajnik, za druge heroj. Jedni bi da ga strpaju na doživotnu robiju, drugi da mu dodele Nobelovu nagradu za mir. Edvard Snouden je obelodanio neslućene razmere američkog prisluškivanja i nadgledanja, doveo u nezgodnu situaciju Belu kuću i na unutrašnjem i na spoljnopolitičkom planu, izazvao žestoke rasprave o privatnosti podataka i postao svetska zvezda
Za devet meseci preokrenuo je odnos svetskog mnjenja prema Rimokatoličkoj crkvi. U centar je stavio čoveka i njegove probleme, siromaštvo, usamljenost, bolest, tugu, nepravdu. A onda, na svoj način, poručio: "Kada se zaista, kao Crkva, posvetimo ovim problemima, bavićemo se i nekim drugim"
U jednom mestu u Kolumbiji, na lokalnim izborima, bio je samo jedan kandidat, ali je izgubio izbore, jer su svi glasači ubacili prazne listiće... Ali važno mi je da napomenem da Saramago nije mislio da je recept iz romana Ogled o lucidnosti pogodan za stvarni svet. On nije bio za bele listiće, za povlačenje građana iz izbornog procesa, nego je želeo da građani preuzmu inicijativu. To je parabola koja poručuje da ako partije brinu samo o sebi, a ne o običnim ljudima, onda ih treba prodrmati i tražiti pomene. Saramago je poštovao institucije političkih stranaka, ali samo onda ako one ne ignorišu interese građana
Rasterećen slobodom odmetnika koji je brutalno rano osetio da više nema šta da izgubi, šunjao se kroz život kao greškom zaboravljeni junak iz nekog noir romana – sasvim svoj i okrenut duboko u sebe čak i onda kad se nalazio pod jarkom svetlošću reflektora: mrak koji je izbijao iz njega bio je jači od svakog svetla. Zbog toga je u svakom trenutku svog sedamdeset jednu godinu dugog života mogao da bude ono što bi mu se tog časa prohtelo: pogani cinik ili ranjivi romantik, unajmljeni hitmejker ili beskompromisni istraživač novih puteva umetničkog izraza; umeo je, crn kao Poov gavran, da gnevno ćuti godinama, a umeo je i da u Centru "Sava" na bis zajedno s razdraganom clap-your-hands publikom peva "Walk on the Wild Side" – da učini ljudima
Proslava petogodišnjice SNS-a bila je, recimo, generalna proba za završnu konvenciju prvih sledećih izbora, nešto kao jubilej s predumišljajem. Ali je pitanje za milion dolara kako će izgledati proslava desetogodišnjice ove stranke
Evo gde smo: rokenrol je malopre bio lajt-motiv dečije ’Radosti Evrope’ (odrasli, još nismo dobili datum D za tu radost), a kad s radija naleti jedna balada B. Dugmeta – uključim SoundHound na svom ChuckBerry pametnjaković-telefonu, i on mi na displeju ispiše Here Comes The Flood Peter Gabriel.
Predsednik je iznenađujuće sitan i nežan. Kratke ručice i noge, mala glava i lice. Nosi blago zatamnjene naočale pa nisam siguran za boju njegovih očiju. Ima prilično veliki trbuh, ali ostatak tela je mršav – nema krupnu pozadinu ni debela prsa, a noge su mu vitke. Hoda polako kratkim koracima. Kad sedi za stolom izgleda najopasnije
