Odlazećoj prestoničkoj vlasti novac za kulturu odlazio je i na opštinski nivo, pa već nekoliko sezona uživamo u oživljenoj ponudi renoviranih UK (ustanova kulture) kao što su ’Vuk Karadžić’ (Zvezdara), vodeći ’Parobrod’ (Stari grad), a evo pridružila im se i ‘Palilula’ (nekadašnji NU ‘Braća Stamenković’). Posle niza nepogoda (TV Pink, požar…) temeljito renoviran objekat razigrava programe oko centralne scene ‘Stamenković’ u prijatnoj, velikoj sali s oko 500 sedišta, pozorišnom binom, balkonom, pa je tako primio i znatan deo drugog Beogradskog festivala subkulture ‘Paralel’. Prošle godine ova manifestacija počela je s 3 dana zanimljivih tribina (npr. ‘Kafane i rokenrol’), svirki, filmova, izložbi i strip-radionica, mahom u klubu ‘Gun’ uz besplatan ulaz. Sada se prostrla kroz celu nedelju, s revijom muzičkih dokumentaraca u Kinoteci, tribinom na Filozofskom (Žikica Simić sedi uz doktore nauka), izložbom čuvenih maski pok. Saše Markovića-Mikroba, i iskoračila iz ‘kruga dvojke’ čak u Sremčicu. Nastavljajući zanimljivim preplitanjem filma, stripa, dizajna i muzike, uz značajnu dozu besplatnog pristupa, ‘Paralel’ je premijerno u ovaj budžak sveta doveo Lojda Kola, zvezdu ’80ih samoizgnanu u modernog folk-pevača.
Nostalgijom mistifikovana decenija, započeta Novim talasom, imala je 2 vrhunca britanskog popa – grupu ABC, i Lloyd Cole & The Commotions. Potonji su se ’84. iz Škotske pojavili na top-listama (debi-singl Perfect Skin i LP Rattlesnakes), masovno oduševljavajući divnim, dinamičnim numerama u prefinjenim gudačkim aranžmanima. Predvodio ih je momak iz niže srednje klase, koji je studirajući filozofiju u Glazgovu okupio bend oko svojih pesama. Raspustivši ga ’89. na komercijalnom vrhuncu, Lojd (r. ’61. u Engleskoj) preselio se u Njujork i prvim solo-albumom (poznatim i kao X album, Polydor – PGP RTB) licencno dobacio čak i u jugoslovenske radnje. Statusno, posle mu išlo nizbrdo: redovno objavljivao i turirao, sve manjim tiražima i ređim izvođenjem bendova na put sveo se na suštinu i neophodnost – akustični kantautor, s albumima promenljive vrste i sreće, na kraju samizdatim. No, korenite promene donele su svoje plodove: kao miran porodični čovek živi u Novoj Engleskoj, opušteno i dalje pravi odlične i lepe pesme, putuje i piše o golfu, a letos je objavio CD Standards (Tapete Records) sa svojim, čvrstim numerama i uobičajenim saradnicima.
Dosad su nam na ovaj ’usamljeni’ način gostovali razni predstavnici Amerikane, pa je i zbog toga prijala promena u pametni pop, a Koul je brzo dokazao da nije nikakva jeftina ‘tezga’ nego pravi solo-program koji i ovom turnejom ide u veće sale evropskih metropola. Škrt na rečima ali duhovit (da je mogao stajati i na tekućem StandUp festivalu), naoko običan do prosečnosti, Lojd je odličan pevač i veoma dobar gitarista. Svirački u skladu s modernim baratanjem tim instrumentom u električnom popu, glatko je ujedinio vrhunski producirane stare pesme o izgubljenim vikendima, šumskim požarima, zvečarkama, i nove ’standarde’ Diminished Ex i Kids Today. Topao ugođaj s kvalitetnim zvukom i neposredna romantika ravnotežena cinizmom starenja, u punoj sali (ulaznice 1500-1800d.) uzdigli su generacijski doživljaj do oduševljenja pri kraju drugog 45-minutnog dela. Čak i pod uticajem aktuelnih Dilenovih radova (Period Piece), Lojd Koul je besprekoran i neodoljiv, a uvek može da poentira s Jennifer She Said i Are You Ready To Be Heartbroken? Melem, ne samo za uši.
A Osamdesete su osim trendova imale i Pitera Gebriela (Peter Gabriel, kraće: PG, r. 1950.), uvek kvalitetnog autora, delikatnog inovatora, video-pionira, ranog i požrtvovanog pokrovitelja Svetske muzike (pokret/festival/fondacija WOMAD!), naprednog producenta i izdavača (Real World), ujedno i izvornog humanitarca i borca za ljudska prava (AI, Witness.org). Kao što umetnost diskretno primenjuje u svojoj pop-karijeri, tako je bez pompe i samopromocije protiv rasizma, nasilja i siromaštva učinio više no Geldof i Bono zajedno, pa je zasluženo bliži Nobelovoj nagradi. Posvećivanje filmskoj muzici, turnejama i live-izdanjima, orkestarskim verzijama svojih i dvosmernim obradama tuđih numera, digitalizaciji/demokratizaciji muzike te pripadajućih joj tehnologija i on-line igara, poduhvatima kao Elders.org i ApeNet, doprinelo je zanemarivanju studijskog opusa. Srećom, četvrtvekovni jubilej Piterovog komercijalno najuspešnijeg albuma So (’86, jednog od njegovih retko licenciranih u SFRJ) osim lepeze obogaćenih reizdanja doveo je početkom 2012. i do ‘naopake’ turneje Back To Front po S. Americi, gde je originalni kvartet pratilaca s Gebrielom prvi put izvodio i ceo So uživo.
Oduševljenje publike i kritike u Evropi moralo je da se strpi tokom Piterovog komotnog jednogodišnjeg porodičnog odsustva, i tek ove jeseni zadovolji kraćom turnejom. A dok jednom ne omrkne…Pošto je zbog nesolventnosti zagrebačkog organizatora gostovanje u poslednji čas prebačeno u Beograd, naš lov na 5. oktobar najzad je radostan! S nimalo jeftinim ulaznicama (2900-5500d.) i potpunim poverenjem u izvanredni profesionalizam i poslovičnu perfekciju PG, do 6000 srećnika u beogradskoj Areni bilo je zatečeno ranim pojavljivanjem zvezde večeri na bini, pod punim svetlima, da na srpskom najavi uvodne solo-tačke dve Šveđanke, svoje vokalne saradnice. Dženi Ejbrahamson (Jennie Abrahamson, elektronika/udaraljke) i posebnoLin(n)ea Ols(s)on (violončelo) brzo su impresionirale kako i priliči vrhunskoj pop-art predstavi, a PG je mirno nastavio da čita konferansu na našem jeziku, ostavivši Džegera daleko iza. Arena je namerno bila osvetljena (kao da RTS prenosi) tokom prvog dela sa radnim, pretežno akustičnim verzijama (s harmonikom!) Come Talk To Me, Shock The Monkey i Family Snapshot. Izostanak elektro-pogona nije umanjio žestinu, kao što ni uvođenje elektronike kod PG ne ometa osećajnost, naprotiv: neke od njegovih najličnijih i najsumornijih pesama (Digging In The Dirt), te Secret World, Family And The Fishing Net, No Self Control i prvi-pa-hit-singl u solo-karijeri, razdragani Solsbury Hill prepunili su sat.
Dotle je dramaturški predumišljaj postigao svoje, prelaskom u izvrsni light-show, ekstremnu usklađenost scenskih elemenata, ‘dedovske’ koreografije i kadriranja (npr. oslikanost poda pozornice, i kamera iz ‘ptičije perspektive’), i projekcije na velikim ekranima koje se ni slučajno nisu srozale na liniju manjeg otpora (iako, iskušenje, PG ima biser-spotova i MTV-nagrada k’o šaše). Jer, kad je odlučno izašao iz senki progresivne prošlosti tj. ’75. na vrhuncu napustio grupu Genesis (koju osnovao ’67.), Piter nije tek skvasio noge u Novom talasu, nego teatralnu, čuvenu kostimiranu/maskiranu pojavnost i bajkovitu naraciju smenio produhovljenim eksperimentisanjem do apstraktnog soul/fanka, sistematski skrećući pažnju OD sebe. Samozatajni engleski gospodin (i doslovno) iz unutrašnjosti, zatim je žurski spektakularno prodefilovao kroz ceo album So – naravno Sledgehammer i Big Time, ali i Red Rain i ka kraju dirljiva Don’t Give Up s efektnom zamenom za duet/Kejt Buš (Kate Bush). Uživljeni u muziciranje i uživajući kao ravnopravni zvezdi/vođi, i onda A-klasa a posle još cenjeniji, gitarista Dejvid Rouds (David Rhodes), bubnjar Manu Kače (Katche), klavijaturista Dejvid Senkšs (Sancious) i zaštitni znak, basista Toni (Tony) Levin dodali su poslastice za udubljene znalce.
Dvosatni program posle ovacija nastavio je 15-minutni bis, i pre zaključka potresnom Biko PG je naglasio našu 13-godišnjicu…’A ostalo je, kao i uvek, do Vas’.
