Ma koliko psihološki bio razumljivi Tadićev jed i želja za revanšom, teško da stranačkoj i široj javnosti može objasniti kako to da mu je SNS danas prihvatljiv, pa čak i poželjan, za koalicionog partnera – a nije mu to bio pre godinu i po dana
Nijedan šef nije dobar ako nema dobro osoblje, ako nema momke i devojke pune entzuijazma, želje da uče i usavršavaju ono što već znaju. Zato, i jelovnici su zajedničko delo svih šefova i zamenika šefova, a pomenuta četvorka je tu da im pomogne da se što je bolje snađu
"Pet godina Radionica integracije svojim aktivnostima uporno doprinosi našoj zemlji na putu osvajanja dela civilizacijskih vrednosti i naslućivanju drugih, neosvojenih, tako neophodnih našem društvu", napisao je Miki Manojlović, osnivač ove kulturne institucije namenjene slepim, slabovidim i osobama sa drugom vrstom invaliditeta
Najzad smo i u srpskom prevodu dobili izvanredno delo jednog od najzanimljivijih mađarskih i evropskih pisaca
Ako neki lokalni policajac bude došao do zaključka da "izistinski" ne stanujete na adresi na kojoj ste prijavljeni, mogu da vas ispišu iz evidencije prebivališta bez prava na žalbu. Novi zakon krije u sebi još koješta, u najmanju ruku, diskutabilnog. Kola će se i ovog puta slomiti na Srbima
Neka se radnici i sindikat strpe dok i Loznica ne bude dala nekog velikana
Pitanje svih pitanja jeste šta je zapravo posao Olivera Antića. Da li je on Nikolićev čovek za prljave poslove? Ili čovek koji se oteo kontroli, pa za svoj groš, iz razloga koji nemaju veze s Nikolićem, ratuje sa Vučićem? Da li je plaćen za pravne savete? Ili za vansudske procese i vaninstitucionalne presude
Zar su naše "službe" pale toliko nisko da nijedan ambiciozan falsifikat ili glupu zabludu ne mogu da doteraju i finalizuju bar do "standardnog evropskog kvaliteta" – što je i načelno nedovoljno za toliko grandioznu aferu, kakva je najavljena i priželjkivana
Bio je reporter u građanskom ratu u Španiji, borio se protiv nacista, bio u ilegali, u ratnom zarobljeništvu, u pokretu otpora. Njegovo ime vezuje se za najveću špijunsku aferu u Nemačkoj, dao je ostavku na mesto kancelara, bio razočaran što ga njegovi najbliži saradnici nisu podržali. Činilo se da je za visoku politiku bio isuviše častan i ranjiv, ali je uprkos tome, ili upravo zbog toga, u istoriju ušao kao poslednja ikona nemačke tj. evropske socijaldemokratije
Cufajeva kritika međunarodnih ekspertskih misija koje postaju same sebi svrha ukršta se sa gorčinom Danisa Tanovića, čiji film Ničija zemlja predstavlja jednu od najbritkijih kritika neokolonijalističke arogancije i birokratske bezdušnosti "civilizatorskih" misija međunarodne zajednice u unesrećenim zabitima širom sveta. Razlika je samo u tome što u Tanovićevom filmu na onoj odskočnoj mini leži samo jedan vojnik, a kod Cufaja je to celo društvo koje simbolizuje narode koji su upućeni na takvu "pomoć"
U interesu novog komada Biljane Srbljanović Princip (Mali mi je ovaj grob) koja se u režiji Mihala Zadara odnedavno nalazi na repertoaru bečkog pozorišta Šaušpilhauz, morala bi se bukvalno shvatiti napomena u njegovom uvodu da je sve napisano samo čista fikcija i da u drami ne treba tražiti ništa više. Ali novo povezivanje u prošlosti drugačije povezanih činjenica istovremeno je i njihovo tumačenje, a odnos prema istorijskoj građi ujedno i vrednosni stav. Od toga ne može pobeći ni autorka ovog komada. Iz njegove celine nameće se zaključak o psihološkom diletantizmu, trivijalizaciji istorije i njenom tendencioznom, redukcionističkom tumačenju
Mediji su ovih dana samo prenosili šta očekuje Podgorica od posete svog premijera Beogradu, a o tome šta Srbija očekuje niko ništa nije rekao. Sam dolazak Đukanovića je za Srbiju najveće moguće, sad već ispunjeno očekivanje
Pretražujući arhivu saopštenja Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, lako se može doći do statistike o izvršenim policijskim akcijama. Tu se misli na veće, organizovane akcije koje su imale svoje "šifrovano ime". Hendikep takve pretrage je to što se podaci na internetu objavljuju tek od 2009. godine
Dođe mi, na nervnoj bazi, da branim Olivera Antića preko koga napadaju Tomislava Nikolića. Ali, to je puno glupo, jer mi je Nikolić prirastao za srce baš koliko i Vučić. Dakle, nimalo! Još je gore s Antićem
Najprominentniji pozorišni centri Vojvodine danas su Novi Sad, Subotica, Sombor i Zrenjanin. U ovim gradovima ne samo da je koncentrisan najveći broj relevantnih teatarskih institucija nego su i tamošnja pozorišta najuspešnija – u pokrajinskim okvirima i kontekstu teatarskog života Republike Srbije. Ne računajući Beograd
Počeci filma u Vojvodini povezani su sa entuzijastima kao što je Aleksandar Lifka. Češkog porekla, Lifka je eksperimentisao sa pokretnim slikama još krajem devetnaestog veka, početkom dvadesetog je prikazivao filmove u Austrougarskoj i Srbiji, bavio se snimanjem gradova i ljudi u najranije doba kinematografije. Godine 1910. otvorio je bioskop u Subotici, i tu živeo sve do smrti 1952. Među kinematografskim entuzijastima sličnog kova je svakako i Ernest Bošnjak, koji je u Somboru otvorio prvi bioskop u Vojvodini, 1906. godine, i u razdoblju od 1909. do 1932. bavio se snimanjem igranih i dokumentarnih filmova – za zasluge u razvoju jugoslovenskog filma dobio je državnu penziju i umro u Somboru 1963. Međutim, posleratni period je vreme kada vojvođanski film dobija na zamajcu, osnivaju se i producentske kuće kao Neoplanta film (kasnije Tera film) u Novom Sadu, i Kino klub (kasnije Panfilm) u Pančevu. Vojvodinu kao mizanscen, temu i inspiraciju, nije neophodno vezivati samo uz autore koji su na tom prostoru rođeni ili su tamo bili nastanjeni. U tom smislu smo odabrali nekoliko filmova koji su obeleženi ravničarskim temama, ili svojom poetikom zadiru u duh panonskog weltschmerza
Književnost Miloša Crnjanskog (1893–1977), Danila Kiša (1935–1989) i Aleksandra Tišme (1924–2003) šira je, naravno, u svakom smislu od Vojvodine, ali s druge strane u opusima i poetikama sve trojice ima nečeg nesumnjivo vojvođanskog i panonskog
U pravom seljačkom kazanu, oraniji, na vatri od suvih drvaca založenoj nekoliko sati ranije, krčkali su se oni manje popularni delovi svinje: glava, papci, kolenice, bela i crna džigerica, slezina. Kasnije, kada je sve skuvano tako da meso samo otpada s kostiju, vešte domaćinove ruke umotaće ih u švarglu i džigernjaču kakve se ne mogu kupiti, no samo napraviti
"Još nema dovoljno poverenja stanovništva u finansijske institucije, a takođe ne postoji nešto što OECD zove ‘finansijska pismenost’ – ona predstavlja sposobnost građana da razumeju finansijske usluge na tržištu i naprave ispravne odluke za sopstvene finansijske potrebe"
"Moja generacija je propustila tri krucijalne šanse 1990, 2000. i 2008. godine. Najpre da spreči ogromno krvoproliće, a zatim da izvede svoju zajednicu u red organizovanih i uređenih država. Malo smo na ivici da bi nas trebalo lustrirati daljeg petljanja u politiku. Možda se i htelo, al’ se nije umelo. A ništa gore od dobronamernih, a ne previše sposobnih"
Vojvođanska istorijska vetrometina na kojoj su političke interese imali Mađari, Nemci, Rusi, Francuzi, a na kojoj su se našli Srbi, Hrvati, Slovaci, Rumuni, Bunjevci, Rusini i drugi, tokom vekova je postala svojevrstan alhemičarski kazan u kojem je nastajala teatarska legura dovoljno moćna da iznedri stožernu pozorišnu instituciju srpskog teatarskog života, ali i da van Vojvodine širi kreativne uticaje
Vojvođanska književnost kao "nacionalna" ne postoji niti će postojati jer nema vojvođanske etničke nacije, a pogotovo ne vojvođanskog jezika, tako da nema sumnje da se u Vojvodini stvara srpska, mađarska, slovačka etc. književnost, ali istovremeno i sasvim nedvosmisleno postoji i izvestan "značenjski višak", izvesna jaka – istorijski i kulturološki uslovljena – specifičnost koja čini suvislom i opravdanom priču o vojvođanskoj književnoj sceni kao o fenomenu za sebe. Fenomenu koji, dakako, živi prožet sa drugima kojima ravnopravno pripada, a ne u izolaciji od bilo koga ili čega, sa bilo koje obale bilo koje reke. Ne bi ni valjalo da je drugačije
Zašto je zapaljena baraka u Obrenovcu namenjena tražiocima azila? Zašto se već treću godinu zaredom Srbija suočava sa problemom smeštaja sve većeg broja azilanata iz azijskih i afričkih zemalja
Postoji teorija da je Dinkića, ipak, nešto sada "poplašilo", kako se navodno izrazio Dačić, ali čini se da premijer nije mislio na to da i Ahila može poplašiti to što ga malo-malo zovu u policiju, istražuju katastarsku imovinu njegovog oca i preko tiražnih novina prete mu apsom svaki drugi-treći dan
