"U poređenju sa vladama, privatni biznis sa oružjem je sitnež", govorio je Sem Kamings, najčuveniji privatni trgovac oružjem šezdesetih i sedamdesetih godina. "Oduvek sam govorio: kada bi vlade poštovale svoje vlastite zakone i propise o prometu oružja, svetski mir bio bi na dohvat ruke. Ali, vlade to ne čine i nikada neće to učiniti"
Uprkos očekivanjima, informacija o nacističkim grupama koju su izdali policija i Odbor za bezbednost Skupštine Vojvodine, nije izazvala nimalo panike u redovima prozvanih grupa i organizacija. Umesto da pobegnu u mišje rupe, oni su reagovali blagim i podrugljivim komentarima, a na nacističkim internet forumima čitava stvar izazvala je manje pažnje od, recimo, hapšenja Ante Gotovine
Podsećajući na Marka Miljanova i njegovo viđenje razlike između čojstva i junaštva, sudija Vesko Krstajić je obrazloženje završio: "Junaštvo je sebe od neprijatelja sačuvati, a čojstvo je drugoga od sebe sačuvati. O svemu će istorija doneti sud, a ovu presudu shvatite kao presudu vašem čojstvu"
Svaka trgovina oružjem u krajnjoj je konsekvenci politička, koliko god "komercijalno" izgledala; čak i kad oružje završi u rukama organizovanih kriminalnih grupa, jer tada pre ili kasnije dolazi do destabilizacije datog društva. Mada manje unosna od trgovine narkoticima (a u poslednje vreme i trgovine ljudima, ilegalnim migrantima), trgovina oružjem ostaje jedan od slađih poslova i stalna potencijalna pretnja miru i stabilnosti u Jugoistočnoj Evropi. Naime, oružje, municija i eksplozivi; zatim vojna oprema; pa taktičke telekomunikacije i savremena vojna elektronika; vozila i vazduhoplovi dvojne namene – sve to spada u kontrolisanu robu, čiji je promet ograničen iz jasnih razloga. Zato je cena te robe na crno veća od tržišne i odatle potiče profit ilegalnih trgovaca
Ljubiša Milanović iz ondašnjeg "Poskoka" danas kaže da je imao još jedan trag, koji se onda izgubio u vihoru istorije i opet nikom ništa... I svi se prave blesavi i tako od Uskrsa 1999.
Izglasan budžet ugovoren sa MMF-om, vlada sedmi put prošla test, a u parlamentu otvorene korupcionaška i poslanička afera
Suđenje za saobraćajnu nesreću u kojoj je Katarina Marić poginula, a još dvoje ljudi povređeno bliži se kraju. Ta tragedija povukla je za sobom neizbežnu medijsku pažnju, jer je reč bila o vozilu tadašnjeg ministra Dragana Veselinova. Neke materijalne činjenice, međutim, tek treba rasvetliti
Kako se od "trećeg metka" i snajperiste iz Birčaninove stiglo do muzičkog producenta iz Varaždina i trgovca iz Kumrovca
Kad god se reči "Balkan" i "droga" nađu u istoj rečenici, iskaču dva stereotipa: prvi je da najvažniji put kojim ilegalne droge stižu na Zapad vodi preko Balkana, pravo kroz srce bivše Jugoslavije; drugi je da prometom i distribucijom droge, na Balkanu i na Zapadu, dominira albanska mafija, tačnije kriminalne grupe kosovskih Albanaca. Kao i svi stereotipi, i ovi se zasnivaju na zrnu istine: tačno je da najkraći put od avganistanskih makovih polja do potrošača u gradovima Evropske unije vodi preko Balkana, kao i da ovdašnje tranzicione, postkonfliktne države, sa slabo kontrolisanim granicama i korumpiranim bezbednosnim i pravosudnim sistemima, ne predstavljaju ozbiljnu prepreku za krijumčare. Tačno je i to da kosovski Albanci, sa svojom dobro raspoređenom dijasporom, tradicionalnom porodičnom strukturom i za strance nerazumljivim jezikom, u poslednje vreme igraju važnu ulogu u nekim nišama ovog biznisa. Tačno je, međutim, i da je priča o narko-mafiji, baš kao i priča o terorizmu, plodno tle za političke zloupotrebe i manipulacije samozvanih eksperata. Ovo istraživanje, između ostalog, ima za cilj da razdvoji činjenice od uvreženih predrasuda i da što precizniju sliku stvarnog stanja
Slučaj Albanaca iz Suve Reke 1999. godine ubijenih na Kosovu, te potom prevezenih i skrivenih u Batajnici, pre nekoliko dana napokon je dospeo pred istražnog sudiju za ratne zločine u Beogradu: uhapšena su devetorica bivših i sadašnjih srpskih policajaca, osumnjičenih da su u martu te godine u Suvoj Reci ubili 48 civila, od kojih je 14 mlađe od 15 godina, a među žrtvama su bile četiri bebe, jedna trudnica i jedna stogodišnja starica
Umesto poljoprivredom, mnogi žitelji Bugarske, Rumunije, Srbije, Hrvatske, Makedonije, Albanije i Slovenije, uspešno se bave iskopavanjem antičkih predmeta. Arheolozi godinama upozoravaju, policija godinama "uporno traga", a biznis već godinama cveta bez većih problema
Šta će regulisati novi zakon o policiji, a šta podzakonski akti
U borbi protiv ilegalne trgovine umetničkim delima i arheološkim predmetima većina svetskih zemalja već uveliko koristi najnapredniju tehnologiju, primenjuje stroge kriterijume za dokumentaciju, razvija sisteme za brzu razmenu informacija. Istovremeno, nadležni za tu oblast u zemljama Balkana još uvek muku muče s primenom najosnovnijih zakona, regulisanjem policijskih snaga, inventarom kulturnih dobara. Međutim, slika takvog haosa postaje kompletna tek kad se svemu dodaju i ratovi na prostoru bivše Jugoslavije
Zvanično, države balkanskog regiona ne nalaze se ni blizu vrha liste država s najvećim brojem ukradenih, a zatim preprodatih umetničkih dela i arheoloških nalaza. Nezvanično, međutim, njihov rejting i prava uloga u art trafikingu (ilegalna trgovina umetničkim delima) nikako nisu zanemarljivi. Odavno poznate kao trasa na trgovačkim putevima koji vode iz Rusije i Male Azije ka Zapadnoj Evropi, vremenom su postale poznate i kao mesta na kojima ilegalni trgovci i samouki "arheolozi" i te kako mogu da profitiraju. O tačnom broju do sada ukradenih kulturnih dobara samo se nagađa – delom zbog političke nestabilnosti, a delom zbog već poslovičnog nemara, mnogi od tih predmeta nisu dokumentovani pre krađe, tako da zvanično nisu ni postojali.
Koga se setilo – setilo se. Plakete bezbednosti nisu se delile, što ne znači da je neko od Čvorovića ostao prikraćen. Naglasak je bio na "javnosti, evropskim integracijama, profesionalizmu" i rezultatima teškog rada Agencije; među tim rezultatima ima zaista značajnih, ali nema onih obećavanih; možda je tako bolje...
Jedan od glavnih oslonaca režima Mila Đukanovića nije postao ministar odbrane državne zajednice, što je prema Ustavnoj povelji trebalo da se desi još u martu, ali bi, prema nekim mišljenjima, možda mogao da računa na funkciju ministra vojnog sa sedištem u – Podgorici
Da li je država Srbija, predstavljena sadašnjom tužnom ekipom ministara, računala da će dva opštinska suda odbiti optužbe protiv dva "državna neprijatelja" kakvi su Vladan Batić i Čedomir Jovanović? Ide li se u takve rizične i politički osetljive postupke tek tako, bez dobrog razmišljanja i pripreme, a uz javnu galamu i trijumfalizam? Iskusnim rutinerima političke vlasti dobro je poznato da ni policajci, ni tužioci, ni sudije ne vole da ih se pritiska
U zemlji u kojoj preko 80 odsto mladih nikada nije kročilo van granica zemlje, putovanje u Evropu predstavlja pravu privilegiju. Vizni režim koji su zemlje EU-a uvele kao meru sankcija našoj zemlji u vreme vladavine Slobodana Miloševića i dalje je na snazi iako je prošlo pet godina od demokratskih promena, što građani doživljavaju kao veliku nepravdu. Ovo pitanje obavijeno je političkom maglom, a naši političari često se hvale da u ime građana lobiraju u Briselu da se naša zemlja stavi na pozitivnu listu zemalja potpisnica Šengenskog sporazuma. Ređe nam, međutim, saopštavaju hladne odgovore iz Brisela gde se od nas očekuje da najpre demilitarizujemo granice, uspostavimo integrisano upravljanje granicama, pojačamo kontrolu nad ilegalnom emigracijom, regulišemo problem azilanata u skladu sa evropskim standardima, uvedemo pasoše koje je teško falsifikovati... Treću tribinu od planiranih pet, koje nedeljnik "Vreme" organizuje u saradnji sa Fondacijom "Fridrih Ebert", posvetili smo uslovima koje naša zemlja treba da ispuni da bi naši građani, kao nekada, bez vize putovali u Evropu. Na tribini su učestvovali Vlado Ljubojević iz Ministarstva spoljnih poslova, Bernhard Hauer, generalni konzul Ambasade SR Nemačke u Beogradu, i dr Jovan Teokarević, direktor Beogradskog centra za evropske integracije. Tribinu je vodila Duška Anastasijević, novinarka nedeljnika "Vreme"
Kao što su bili uspešni u regrutovanju potencijalnih žrtava, organizatori trgovine ljudima i krijumčarenja ljudi bili su vešti u pronalaženju "lokalnih partnera": skeledžija, taksista, jataka. Novac koji se okreće u poslovima organizovanog kriminala dovoljan je da namiri potrebe velikog udruženja. U dosadašnjim slučajevima pokazalo se da su u "lancu" bile dve kategorije prestupnika: oni sa kriminalnom istorijom i oni koji su se našli na mestu na kome su mogli lako da se uključe u posao. Opskurni povratnici sa ratišta, klinci bez ideje o budućem životu i željni lake zarade, članovi porodica koji sve shvataju kao čist posao, pa i držanje devojaka u kućnom pritvoru, našli su se na optuženičkim klupama, dok je vrh piramide (što se pokazalo u "slučaju S.Č.") ostao bez mrlje
