Kultura sećanja
Tragovi Sefarda u Beogradu
Enrike Kamaćo Garsija, bivši višegodišnji direktor beogradskog Instituta “Servantes”, inicirao je Sefardsku mapu Beograda. Na njoj je 28 tačaka koje pričaju o ovdašnjim Jevrejima od 16. veka do danas
Enrike Kamaćo Garsija, bivši višegodišnji direktor beogradskog Instituta “Servantes”, inicirao je Sefardsku mapu Beograda. Na njoj je 28 tačaka koje pričaju o ovdašnjim Jevrejima od 16. veka do danas
Premijer Engleske je hindus Riši Sunak. Predsednik Vlade Irske zove se Leo Erik Varadkar, njegov otac rođen je u Bombaju (danas Mumbaj), majka u Dungarvanu. Premijer Škotske Humza Harun Jusaf je poreklom iz pakistanskog dela Pendžaba. To što se na čelu izvršne vlasti u tri države Velike Britanije nalaze potomci emigranata iz, pretežno, muslimanskog sveta, ravno je silini revolucionarne promene i odlična vest za Veliku Britaniju
Neposredno nakon što je protiv njega podignuta optužnica bivši američki predsednik je u cirkulornom mejlu svoje pristalice molio za novčanu pomoć da bi se odbranio od „lova na veštice radikalne levice“
Urbanisti odavno upozoravaju da je, po uzoru na evropske gradove, automobilsku zbrku na ulicama moguće ublažiti jedino poboljšanjem kvaliteta, odnosno intenziviranjem javnog prevoza. Ali, ko da sluša stručnjake kada se naprednjaci, koji su uglavnom diplomirali u večernjim školama, u sve razumeju kao i njihov predsednik
Često možemo čuti kako ljudi govore da su ovde veliki novac pošteno zaradili samo naši vrhunski sportisti, a da su svi ostali iskoristili tranziciju da bi se obogatili. Nećemo generalizovati stvari, to svakako nije istina u potpunosti, ali najlakše je sumnjičiti bogate ljude za sve neuspehe. Zar nisu na taj način neki političari došli na vlast u Srbiji? A što se sportista tiče, oni zaista jesu sve zaradili samo svojim trudom i radom
Tačno je da predstavnici ultradesničarskih partija koriste svaku priliku da posete Moskvu i slikaju se sa nekim od tamošnjih funkcionera, ali je činjenica da su ti kontakti na prilično niskom nivou. Stiče se utisak da bi oni u Rusiju zapucali i da ih pozove predsednik kućnog saveta nekog većeg solitera, samo da bi to medijski obznanili, odnosno da bi prezentovali svoju bliskost sa “velikim bratom”. Reklo bi se da je trenutno ovim strankama Rusija potrebnija nego one njoj
“Ono što se naziva intelektualnom elitom verovatno je najpropaliji deo društva. Oni nisu u nuždi da se prodaju, oni se prodaju iz obesti da bi živeli udobnije nego do sada, jer potrebe su narasle. To je tragično i zato više optužujem njih nego običnog čoveka koji radi od jutra do mraka, pa ga stave u autobus sa sendvičem da ide negde da aplaudira”
Na samom početku, serija je imala ozbiljan problem moralne relativizacije. Obraća se mladim ljudima, njihovim jezikom, muzikom i estetikom, sa porukom da je važno preživeti i maznuti kintu. Promoviše se ozbiljna prevara o poštenom mafijašu, koji se trudi da preživi ratujući sa još gorim od sebe
Gde god iz pukog straha pred tribunalom vaspitno-pokroviteljske cenzure udovoljiš jednoj osetljivosti, izrašće deset novih o kojima još ništa ne slutiš. Zapravo, ni one same još ne znaju ništa o sebi, sve dok ih nešto ne prizove iz ništavila
“Koncept zajedničkog rada možemo pratiti kroz čitav dvadeseti vek, to je kreativnost koju podstiče zajedništvo, mislim da to nije neuobičajeno i da su pomaci, kad je reč o umetnosti, nastajali zbog relacija koje nisu bile uobičajene, bez obzira na kontekst. Verujem da se ne mogu stvarati vredna umetnička dela a da ne ispitujemo kako živimo, da ne praktikujemo različite odnose koji ne prate ono što su ustanovljene norme, kroz koje moramo svi da se snalazimo”
“I sada, kad otputujem u Tunis, Indiju ili Meksiko i kad kažem Jugoslavija – ljudi reaguju. Onda kažeš sebi, pa dobro, ako i 30 godina kasnije ima moć da otvori neka vrata, onda bi sigurno imalo smisla da se zamislimo nad tim šta su ti tragovi. Šta je tu posađeno što, u stvari, i dalje niče”
Preminuo je Mirko Miloradović, pisac, dramaturg, pozorišni kritičar, kulturni delatnik, direktor Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, direktor Izdavačkog preduzeća Prosveta, ministar bez portfelja u vladi Srbije zadužen za kulturu u vreme Jugoslavije. Naslov njegovog romana „Šou biznis i njegove žrtve“ postao je narodna izreka