Rat protiv srpskog baroka

Proteklih nedelja u krugovima konzervatora, istoričara umetnosti pa i pojedinih sveštenika pronosi se priča da je Srpska pravoslavna crkva krenula u konačan obračun sa barokom i ostalim „nepodobnim“ umetničkim pravcima u svojim crkvama. Priča je zasnovana na činjenicama da su u nekim baroknim crkvama promenjeni, a u nekima čak i uklonjeni ikonostasi, iako su deo neprocenjive kulturne baštine i istorije srpskog naroda.

foto: baština bez zaštite / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

VRŠAC

Sve je počelo kada su se sredinom septembra na društvenim mrežama pojavile fotografije ikonostasa iz Saborne crkve u Vršcu pre i posle restauracije. Saborna crkva u Vršcu ili Crkva Svetog Oca Nikolaja sazidana je u 18. veku i najstariji je pravoslavni hram u ovom gradu. U njenim kriptama sahranjeno je nekoliko vršačkih vladika. Ova crkva nije samo pravoslavni hram već je i značajan spomenik kulture koji je ukrašavao niz poznatih slikara: Nikola Nešković uradio je 10 celivajućih ikona, Pavel Đurković ikonostas, Simeon Jakšić i Mihajlo Popović zidne slike i Paja Jovanović dve slike.

Kako je objavljeno na Fejsbuk grupi „Baština bez zaštite“, po nalogu vladike vršačkog Nikanora na ikonostasu je urađena restauracija, nakon koje je ikonostas postao gotovo neprepoznatljiv. Reakcije na društvenim mrežama bile su burne: „Čuo sam da to nasilje nije običan primitivizam, već ima i ‘patriotsku’ dimenziju. Navodno je barok suviše ‘unijatski’ i nije u duhu pravoslavlja. Naravno, misli se na duh one verzije pravoslavlja koje ukrašava hramove arapskim ‘lukovicama’ i koristi ovu jeftinu verziju Miroslavljeve gotice za pečenjare!“, tvrdi Miroslav Ristić. „Ovo je nadrealno! U kakav su se moralni odron pretvorili celo društvo i narod. Ovo je za momentalni zatvor ili duševnu bolnicu u Vršcu!“, kaže Radomir Kantardžić. „Dobro da nije neonski natpis stavio!“, zaključuje Vladimir Đurić. Postavljeno je i pitanje gde su nestali drveni ukrasi sa ikonostasa i da li su završili na crnom tržištu sakralnih umetnina. Kako saznajemo, oni su, pošto ih je „napao žižak“, završili u Gradskom muzeju u Vršcu na restauraciji, gde će biti ubuduće čuvani.

Katarina Maksimov, predsednica Društva konzervatora Srbije, za „Vreme“ tvrdi da je neadekvatna rekonstrukcija ikonostasa vršačke crkve samo još jedan od mnogih slučajeva olako donetih odluka brisanja dela kulturne baštine i istorije srpskog naroda zarad stvaranja novog vizuelnog identiteta crkve, a čija se celokupna filozofija, ironično, zasniva na tradiciji i nasleđu: „Ovakve intervencije najčešće viđamo kod novokomponovanih pojedinaca u drugim slojevima društva, kada nepoštovanjem i interesom za čistim profitom, bez griže savesti brišu objekte od značaja ili čitave istorijske celine u gradovima! Iako to verovatno zvuči nelogično, ispostavlja se da su i sakralni objekti ugroženi podjednako kao i stara jezgra i profana arhitektura i da država već decenijama nema snage da razvije sistem u kojem su ovakve situacije nedopustive!“ Velika razlika u izgledu ikonostasa pre i posle restauracije začudila je i Jelenu Medaković, direktorku Muzeja grada Beograda, koja zbog toga čak sumnja u verodostojnost fotografije, jer, kako kaže, za takav potez nema logičnog objašnjenja. „Kada to kažem, pre svega mislim na tipogafski crveni natpis za koji nema opravdanja niti bilo kog logičnog objašnjenja. Neophodno je da neko iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture dâ objašnjenje da li je ovo faza restauracije, jer bi jedino logično objašnjenje bilo da je materijal odnet na rad i da će se vratiti nakon intervencije.“ Doktor Tijana Palkovljević Bugarski, upravnica Galerije Matice srpske, za portal nadlanu.com potvrdila je na osnovu slika koje su osvanule na društvenim mrežama da nije ispoštovan osnovni princip zaštite da se sačuva originalan izgled celine i da nedostaju ikone iz gornje zone. „Galerija je pre nekoliko godina radila na konzervaciji i restauraciji ikonostasa Arsenija Teodorovića iz srušene crkve u Budimu, ali smo se strogo vodili pravilima struke i vratili izgled ikonostasa u prvobitno stanje. To je po našem mišljenju jedini ispravan pristup“, rekla je upravnica Galerije Matice srpske i dodala da objašnjenje treba tražiti od Zavoda.

Zoran Vapa, direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Vojvodine, kaže da „Saborna crkva u Vršcu nažalost nije proglašena za spomenik kulture, što je nesumnjivo propust službe zaštite Srbije, ali imajući u vidu da je ikonostas rad slikara Pavela Đurkovića s kraja 18. veka, svakako je pre bilo kakvih slikarsko-konzervatorskih radova bilo potrebno pribaviti mišljenje nadležnog Zavoda za zaštitu spomenika kulture Pančevo.“ Nadležni iz Pančeva nisu želeli da govore o tome, a nismo dobili odgovor ni iz Eparhije banatske.

KOVILJ, ŽELEZNIK

Zatim se saznalo da je u manastiru Kovilj potpuno uklonjen ikonostas iz 1871. koji je u duhu renesanse oslikao italijanski đak Aksentije Marodić, a rezbario Jovan Kistner, a da su na tom mestu zidovi oslikani novim, pseudovizantijskim freskama. Zoran Vapa kaže da za ovaj slučaj nije zadužen Pokrajinski, već Zavod za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada, kao i da će „na osnovu dogovora Galerije Matice srpske i Pokrajinskog zavoda, a na molbu Gradskog zavoda, u narednim godinama biti urađeni kompletni slikarsko-konzervatorski i duborezačko-pozlatarski radovi na ovom ikonostasu, koji će nakon obnove i zaštite biti vraćen u manastir!“ Katarina Maksimov smatra da bismo ovde morali da govorimo i o zakonskoj odgovornosti s obzirom na to da je manastir Kovilj i zakonom zaštićeno kulturno dobro od velikog značaja:

„Očigledno je da pojedini crkveni čelnici ne smatraju za obavezno obaveštavanje ili konsultovanje sa službom zaštite prilikom ovakvih odluka, istom tom službom koja je polovinom 20. veka mnoge hramove sačuvala od rušenja baš pomoću pravne zaštite u okviru koje i danas deluje. Takođe je vrlo očigledno da crkva, u najvećem broju slučajeva, ne prihvata ni činjenicu da su hramovi SPC možda i naše najznačajnije kulturno nasleđe, pa time javno dobro!“, kaže ona.

Kada sam ispričao prijateljici, istoričarki umetnosti u penziji, da pišem tekst o ovoj temi, rekla mi je se ista stvar dogodila sa Crkvom Sv. Stefana Dečanskog u Železniku u kojoj je 1910. slavni srpski impresionista Kosta Milićević zajedno sa Milutinom Rosićem i Miodragom Petrovićem uradio ikonostas. Pre 11 godina SPC je odlučila da ga zameni novim, pseudovizantijskim, dok je stari ostavljen u nusprostorijama gde ga je pronašao jedan kolekcioner iz Beograda i sada se nalazi kod njega. Ovaj slučaj pominje i Stanislav Živković u knjizi Život slika opisujući svoju posetu crkvi u Železniku kad mu je starešina crkve protojerej stavrofor Miroslav Stikić objasnio kako se pravi novi ikonostas od novca koji im je dala Patrijaršija, a stari se uklanja. „Izvinite, da li znate da je ovaj ikonostas radio jedan od najznačajnijih srpskih slikara Kosta Milićević“, upitao je Živković sveštenika. „Moram da priznam da ne znam, Zavod za zaštitu spomenika pokriva ove radove!“ Živković je pitao sveštenika: „Koliko će da košta novi ikonostas?“, i dobio je odgovor – 15.000 evra. „E, vidite, toliko vredi samo jedna ikona Koste Milićevića, a vi ih imate 26.“ Ali, u toku je bio izbor novog patrijarha, i niko nije želeo da se zamara slučajem crkve u Železniku.

RAKOVICA

Sličnu sudbinu je imao i ikonostas koji je naslikao monah Rafailo Momčilović u manastiru Rakovica, u kojem je između ostalih sahranjen i patrijarh Pavle. Ovaj ikonostas je skinut i na njegovom mestu oslikane su nove, pseudovizantijske ikone. Rakovički slučaj ima posebnu težinu kada se ima u vidu tragična Momčilovićeva sudbina. Drugi svetski rat dočekao je kao iguman manastira Šišatovac gde su ga 25. avgusta 1941. uhapsile ustaše i, zajedno sa trojicom šišatovačkih monaha, vozom uputile za Slavonsku Požegu. Iguman Rafailo je tokom puta mučen na razne načine. Bio je primoran da samom sebi služi opelo, mučen i zlostavljan. Preminuo je 3. septembra iste godine u Slavonskoj Požegi, a ni danas se ne zna gde je sahranjen. SPC je posle rata Rafaila Momčilovića proglasila svecem i velikomučenikom, što današnjim velikodostojnicima nije bilo dovoljno da poštede njegov ikonostas.

Na pitanje da li će se ova praksa nastaviti, direktor Pokrajinskog zavoda je jasan: „Većina vojvođanskih hramova je građena tokom 18. i 19. veka. U istom periodu su nastali i ikonostasi, koji predstavljaju integralni deo baroknog ili klasicističkog enterijera hrama zajedno sa pevnicama, tronovima i stasidijama. Crkva, koja je vlasnik i korisnik verskih objekata u funkciji bogosluženja i crkvenog života, čuvala je ove svetinje vekovima i nema razloga ni opravdanja da se danas barokni ikonostasi menjaju. Enterijer crkvenog objekta, uključujući i crkveni mobilijar, može da nosi pečat današnjeg vremena, ali samo kada se zidaju novi hramovi!“

Videćemo da li će ga poslušati vlasnici i korisnici verskih objekata.