"Ako mi ne obavimo proces digitalizacije naše kulture, nećemo biti vidljivi. Mladi sve što ih zanima traže na Guglu, i ako naše kulture nema na internetu, neće ni znati da ona postoji"
Na jučerašnjoj konferenciji za novinare, Udruženje profesora i istraživača u osnivanju predalo je peticiju protiv novousvojenih obrazovnih zakona. Peticija je dostupna na internet stranici www.upi.rs, a potpisivanje je moguće i nakon predaje. Zašto smo se odlučili na ovaj korak
"Za početak, za nas je jedan od suštinskih problema sa kojim ćemo morati da se suočimo po otvaranju muzeja – kako vratiti publiku nazad. Ovih deset godina nisu samo bile pogubne za nas jer nismo izlagali, već i zato što srpska javnost nije dugo mogla da vidi najbolja dela koja imamo u depoima. Izgubili smo generacije koje stvarno više ne znaju šta je muzej. Čitao sam istraživanje u kojem su srednjoškolcima postavljali pitanja, na primer, šta je / ko je Lubarda, a oni su odgovarali ‘poslastičarnica’, zatim da je ‘Pijana lađa’ kafana..."
Imajući u vidu ovdašnji kontekst i dosadašnje delovanje stranačkog kadra, predložena rešenja daju još više mogućnosti za zloupotrebu koje će biti teško ograničiti ili sprečiti. Izmenama obrazovnih zakona u prosveti se otvara široko polje za ministarsku samovolju i svemoć Vlade Srbije
Zašto je potpuno svejedno ko je ko u vladama Aleksandra Vučića
Sad je dobar momenat da se Nacionalnom savetu za kulturu izmenom Zakona vrati nadležnost zbog koje je i formiran – izrada Strategije kulture Srbije
Ideja za uvođenje dualnog obrazovanja za početak u zanatske trogodišnje, potom i u četvorogodišnje škole, nije potekla od vizionarskog rukovodstva, već od nemačkih i austrijskih investitora. Naime, investitori ovde imaju san-snova uslove za sticanje profita – niske nadnice, Zakon o radu tipa "kome se ne sviđa, tamo su vrata", masne subvencije, jedino što, četvrt veka po urušavanju one kako-tako uređene zemlje sa prilično razvijenom industrijom i dobrim obrazovnim sistemom, manjkaju obučeni radnici. U stvari, manjkaju i inženjeri: jedino menadžera imamo na pretek
Kad god se po služb. dužnosti ostrvim na nekog brata u Hristu (u daljem tekstu: brat), pomislim da će možda baš moj kamen, bačen u njegovo ogorod, pridoneti njegovoj propasti, a ta propast može ispasti još gora nego što brat zaslužuje
"Obraćanje sudu ne sme da bude predmet manipulacije, isterivanje interesa pre donošenja sudske odluke. Pomno smo analizirali ovu situaciju pre nego što smo objavili konkurs, i znam da je sve zasnovano na zakonu"
Iako je tek počeo, moguće je da će ministar Šarčević ostati zapamćen kao ministar koji je uveo (ako uvede) meru roditeljskog ocenjivanja pedagoških stilova nastavnog kadra. Dok čekamo na nikad sprovedenu reformu školstva, hajmo malo da se ocenjujemo
Povodom "curenja" podataka o donacijama Fondacije za otvoreno društvo u Srbiji i stalnog prozivanja medija i nevladinih organizacija zbog korišćenja sredstava iz tzv. zapadnih izvora, istražujemo koliko država dobija strane pomoći, i to baš – sa Zapada
O uspesima naše dece na naučnim olimpijadama gradi se mit koji svima prija. To je zanimljiva vrsta "zavere" u kojoj prećutno učestvuju i deca, i roditelji, i nastavnici, i direktori škola, i lokalni političari, i novinari – svima njima savršeno odgovara slika da smo bolji nego što uistinu jesmo
Žrtve iz Starog sajmišta ili Topovskih šupa, ili, ako mrtvi ne mogu da svedoče, njihova deca, ne treba da imaju posebno pravo da utiču na odluke o tome kakve će memorijalne centre podizati današnji sredovečni Beograđani za XXI vek za svoju decu i unuke. Što se mene tiče, ne treba da budu groblja, već mesta života, pametnog učenja o dobru i zlu, svakako ne mesta na kojima bismo mi, malobrojni, još uvek živi svedoci Vremena zla, jedni drugima plakali na ramenu. Taj stav sam zastupao i na konferenciji o radu memorijalnih centara u Nemačkoj
Jedini egzaktni podaci govore o ukupno 3000 predavača i o tome da je odnos dece koja idu na jedan ili drugi predmet pola-pola. A i to otprilike
U Srbiji samo 50 odsto dece uzrasta od tri do pet godina pohađa vrtiće, to jest mnogo manje od 85 odsto dece, što je prosek u Evropi. Naučne studije su pokazale da dečji razvoj ne počinje u petoj godini, nego mnogo ranije. I što ranije dete uđe u obrazovni sistem, ima veće šanse da ostane u obrazovnom sistemu i da završi školu
Poboljšanje i unapređenje prava najmlađih u svim oblastima je proces koji zahteva vreme, ali je važno da promena ima i da se one vide
"Cela ta priča da smo mi korumpirani, nesposobni, nestručni, da ne umemo, apsolutno nije tačna. Mislim da su mnogi ljudi koji pričaju takve priče lobisti multinacionalnih kompanija, zastupaju ovde nečije interese, za to su verovatno plaćeni. Mi smo bili najrazvijenija zemlja jugoistočne, možda i centralne Evrope u nekim segmentima moderne tehnologije, digitalne elektronike. A nije to tako davno bilo. Ako smo mogli tada, zašto ne bismo mogli i sada? I danas su deca pametna, samo što od njihovog školovanja nemamo ništa"
Žrtve iz Starog sajmišta ili Topovskih šupa, ili, ako mrtvi ne mogu da svedoče, njihova deca, ne treba da imaju posebno pravo da utiču na odluke o tome kakve će memorijalne centre podizati današnji sredovečni Beograđani za XXI vek za svoju decu i unuke. Što se mene tiče, ne treba da budu groblja, već mesta života, pametnog učenja o dobru i zlu, svakako ne mesta na kojima bismo mi, malobrojni, još uvek živi svedoci Vremena zla, jedni drugima plakali na ramenu. Taj stav sam zastupao i na konferenciji o radu memorijalnih centara u Nemačkoj
Ponovo je u žiži javnosti ime Dragutina Dimitrijevića Apisa koji se vezuje za Majski prevrat i ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin 29. maja/11. juna 1903, a koji je četrnaest godina kasnije streljan na jednom zabačenom polju kod Soluna u zoru 13. jula 1917, nakon Solunskog procesa, u kome je na vojnom sudu osuđen zbog navodnog organizovanja atentata na Kralja Aleksandra Karađorđevića 11. septembra 1916. i formiranja i vođenja tajne organizacije "Ujedinjenje i smrt" za koje su svi znali, pa rehabilitovan 16. juna 1953. Povodom vesti da bi iz Soluna možda mogli da budu preneti u otadžbinu Apisovi posmrtni ostaci ponovo se rasplamsava polemika u generaciji nedostojnih naslednika koja je razrušila Jugoslaviju o manama i smrtnim greškama onih koji su je gradili u "vreme smrti". O tim događajima i ljudima je ipak dostojnije podsetiti na reči savremenika, što pokušavamo na narednim stranicama
Trenutno vlada kultura beznađa. Dominik Mojsi govori o tri emocije – poniženju, nadi i strahu. U Srbiji imamo emociju poniženja, budući da je opšte mišljenje da smo iz devedesetih izašli kao najveći gubitnici, sa uništenom privredom, uništenim dobrim ugledom, stalno pritiskani velikim silama koje su bile naklonjene našim "suparnicima". A i emocija straha se sve više ispoljava, pogotovo prilivom azilanata
Neko mora da preuzme političku odgovornost za sve što nam se desilo u poslednih 20 godina, a možda bi Vučić jedini mogao da bude taj. Ali, ne postoji teorijska mogućnost da ti istreseš sav prljav veš koji si godinama skrivao i da ostaneš na vlasti. To onda znači povlačenje iz politike, a političari teže da ostanu na vlasti
Prvi put otkako se vodi bitka oko toga gde će počivati urna Nikole Tesle, oglasilo se nadležno Ministarstvo kulture i informisanja, saopštivši da ona ostaje tamo gde je bila i do sad. Tome je, međutim, prethodila medijska hajka na jedan bezazlen festival i pokušaj narušavanja ugleda Muzeja Nikole Tesle
"Većina zemalja u regionu nema predstavu kako žive deca iz manjinskih grupa, deca sa smetnjama u razvoju, siromašna deca, ili iz manjinskih etničkih grupa. Srbija je jedna od malobrojnih koja je imala hrabrosti da sagleda realnost"
Ključno je pitanje da li ministar svoj resor smatra ključnim i da li može odbraniti svoje mišljenje, pod uslovom da ga ima, pred premijerom da prosveta i nauka zaslužuju prioritetan tretman
Po zakonu, u školu mogu da se upišu sva deca, i koja nemaju dokumenta, i bez obzira na sposobnosti
