Sto jada (Novosti, Beograd, 2013) je naslov nove knjige Emira Kusturice. Nakon velikog uspeha autobiografije Smrt je neprovjerena glasina, slavni režiser je napisao knjigu priča. Četiri priče (od ukupno šest) kao da čine konture labavog romana koji izvire sa margina Kusturičinog životopisa, ali dve, možda najbolje, deo su nekog drukčijeg i neobičnijeg književnog sveta
Bolje je da ne potegnem pitanje kom narodu pripada junak koji je Beograd odbranio od Turaka, Srbi ga poštuju kao Janka Sibinjanina, Mađari kao Hunjadi Janoša. Ja mislim da je bio Rumun, ali nema nikakve sumnje da je bio otac velikog mađarskog kralja Matije Korvina
"Nakon izbijanja afere sa plakatom za turneju Laboratorije zvuka 1982. zbog koga sam bio osuđen na 40 dana zatvora, moj brat Bata je odlučio da Vilmoš Kauboj, u kome su neki prepoznali karikaturu Tita, ne nastupa više sa nama. Slučajno sam posle toga sreo Vilmoša u gradu i on me kroz plač pitao: ‘Zašto ja više ne mogu da nastupam sa vama?’ Rekao sam mu da je to jako komplikovano da mu objasnim, ali da je nama strašno žao i da nastupe s njim pamtimo kao izuzetan period i da ga i dalje volimo. Umro je 1992, u zimu. Svi su bili ‘zauzeti’ pa sam ja otišao na sahranu i održao mu posmrtni govor. Na sahrani smo bili Cigani i ja, što samo potvrđuje teoriju da je čovekov život po sebi tragedija – glavni junak uvek umire na kraju"
Vučić se, hteo – ne hteo, javnosti prikazuje kao ekstremno autoritaran vladar od koga – kao jedinog poštenog i čestitog, je li – uvek sve zavisi. Ostali su, naravno, pod znakom pitanja. Na kraju, evo, navešću vam i primer: dugo godina sam poslanik u Skupštini i moram da kažem da nikada u životu nisam video prizor na kakav sam slučajno naleteo pre nekoliko meseci... Kada su čuli da dolazi Aleksandar Vučić, poslanici su izašli iz skupštinske sale i u hodniku napravili špalir kako bi ga dočekali
U Moskvi, pre tačno 60 godina, na isti dan, 6. marta 1953, umrli su Josif Visarionovič Staljin i Sergej Prokofjev, dva čoveka čije su sudbine na čudan način bile uvezane, u životu i u smrti
Dimitrije Vojvodić, komandant, tokom borbe je ubio svog komesara Smiljanića, koji je, opkoljen njemačkim trupama, htio da se preda. Bitka za Jajce je bila izuzetno teška, krvava... Drugog dana sam dobio visoku temperaturu; nisu znali je li tifus ili zapaljenje pluća. Poslali su me u Bukovaču, u bolnicu; preostale ranjenike su, u Mrkonjić Gradu, sutradan poklali četnici
Krugovi neće ujediniti Beograd, niti će Srbiju učiniti boljom zemljom. Bolji neće postati ni ljudi koji su, okamenjeni i potreseni, izlazili s premijere. Neće se ništa promijeniti ni nakon skorašnje trebinjske premijere, ni nakon što film na ljeto i s jeseni prođe Sarajevom, Pulom i Zagrebom. Ne bi se promijenilo ni kada bi, nekim čudom, svih dvadeset i četiri milijuna ljudi (ima li nas već toliko?), bivših Jugoslavena, danas Regionalaca, vidjelo Krugove. Znamo kakvi su u svakome čovjeku obrambeni mehanizmi pred Zlom, kako se prežive i ratovi, i ratne strahote, i koncentracijski logori, svi ti naši jasenovci, jadovna i dretelji, sve te naše manjače, omarske i trnopolja, ali su uvijek veći i snažniji obrambeni mehanizmi pred Dobrom, pred onim Dobrom koje bi nas moglo uputiti na to da budemo skrušeni i odgovorni, ili, kao što je u svojoj proročanskoj pjesmi napisao Milan Milišić: "Da ne budemo više jedni, nego drugi. Da prignemo koljeno, da izgovorimo stihove za pomirenje."
Kroz porušeni Prozor prolazili su partizani, mladi tek stasali momci i devojke: u opancima i poderanim cokulama; u seljačkim gunjevima i delovima uniformi okupatorskih i kvislinških trupa; sa puškama i drugim oružjem svih kalibara i sistema. Išli su u kontranapad na Nemce i ustaše. Šef partizanskog saniteta Gojko Nikoliš piše: "Prolazi kolona pokraj kuća, a ranjenici je ispraćaju pjesmom i poklicima. Odmiče kolona uz brdo, a mene steže za grlo"
Čuli ste za Titovo naređenje: Prozor mora pasti? Trebalo je zaustaviti neuporedivo jače njemačke, ustaške, italijanske i četničke jedinice kako bismo omogućili proboj partizana prema Jablanici i Neretvi. Prozor je bio opkoljen bunkerima i žicom. Bitke su vođene bukvalno za svaku ulicu. Oslobađali smo jednu po jednu... Luka Vučinić i ja smo prvi ušli u Prozor. Leševi svuda oko nas, zapaljene kuće... Išli smo krvavim ulicama kao u bunilu, zaboravljajući da je grad još uvijek pun neprijateljske vojske
Dve sjajne knjige nemačkih autora govore o odgovornosti i krivici koja se ne može transferisati Drugom, jer je deo nas, ili naših najbližih: recimo, oca ili brata
Emocije, poput holesterola, mogu biti i dobre i loše, kaže Dominik Mojsi, autor knjige Geopolitika emocija u kojoj tvrdi da savremenim svetom vladaju tri osnovne emocije: strah, nada i poniženje. One su u geopolitičkom smislu važnije od gneva, očaja, mržnje, ozlojeđenosti, besa, ljubavi, časti te solidarnosti jer su usko povezane s pojmom poverenja, a poverenje predstavlja odlučujući faktor u načinu na koji nacije i narodi odgovaraju na izazove s kojima su suočeni, kao i kako se odnose jedni prema drugima
Pokoljenja delu sude, ali da li pamte po kojoj je ceni plaćena pobeda nad fašizmom? Staljingradska bitka vođena od 23. jula 1942. do 2. februara 1943. na površini od 100.000 kvadratnih kilometara odnela je živote milion vojnika i verovatno još toliko civila. U njoj je učestvovalo više od dva miliona ljudi sa 20.000 topova i minobacača, oko 2000 tenkova i oko 2000 aviona
