U oštroj konkurenciji poltrona u Vučićevoj vlasti Vulin se probio u prve redove, moglo bi se reći i na vodeću poziciju, čemu su verovatno doprineli staž koji je pekao kod Mire Marković i saveti Milorada Vučelića, iskusnog u tom poslu. Na sadašnjoj poziciji, Vulin izgovara ono što bi Vučić rado želeo, ali ne sme jer ga motre i sa strane, a kao nagrada stiže tapšanje po glavi poput izjave da je Vulin pametniji od njega
Ratne i postratne traume nekadašnjih jugoslovenskih društava, medijska, forenzička, politička i moralna identifikacija i prezentacije ratnih zločina, analiza mehanizama njihovog negiranja i brisanja unutar aktuelnih tranzicijskih ideologija – ovim pitanjima se bavi izložba Vladimira Miladonovića koja se održava od 13. marta do 17. aprila u galeriji "Likovni susret" u Subotici
"Kad kažemo ‘režim’, treba biti vrlo precizan: tu je reč o Aleksandru Vučiću i grupi ljudi oko njega. Nije reč čak ni o SNS-u, ni o vladi, nego o ljudima od kojih su neki možda vezani za SNS, dok neki nisu, ali su svi prijateljskim, kumovskim ili nekim drugim vezama vezani za Vučića"
Vlada Grčke traži više vremena da sprovede reforme koje bi pokrenule privredu, smanjile nezaposlenost i ublažile humanitarnu katastrofu. Uz to ne odustaje od ratne odštete za nacistička ubistva i razaranja u visini od više stotina milijardi evra
Paralelno čitanje dnevničkih "Zapisa iz NDH" Edmunda Gleza fon Horstenaua, opunomoćenog generala Vrhovne komande Vermahta u Pavelićevom Zagrebu, odnosno memoara Hermana Nojbahera, Hitlerovog izaslanika u Nedićevom Beogradu, nudi nam zanimljivu slike nekadašnje Evrope. Uz oprez i snažnu svest o velikoj opasnosti koja se krije u nekritičkom prepuštanju istorijskim analogijama, ovo štivo nam ipak govori mnogo i o našem vlastitom vremenu
Grčka preti da će pustiti milione ilegalnih imigranata u pravcu Evrope, jer ne može više da izdrži ekonomski pritisak. Sa njima bi na Zapad moglo da stigne i hiljade džihadista. Briselu i Berlinu se nimalo ne sviđaju pretnje grčkih partnera. Govori se o uceni
Kiš je napisao da nije uspeo da pronađe, u Kovinu, u bolnici istoriju bolesti Eduarda Sama. Nestala je... Meni je o tome pričao u bašti Kluba književnika, onaj sto ispod kiselog drveta… Bili smo ostali sami u bašti. Devedesetih napisao sam dva-tri-četiri eseja o Kišu. Iz "efea". Gađao sam da pogodim gol iz kornera i retko bih pogodio. Ali zbog tog "efea" dospela je, dolepršala mi je u ruke Spomenica o desetogodišnjici Državne bolnice za duševne bolesti u Kovinu 1924–1934, izdanje uprave bolnice, štamparija R. Oberlajter, Kovin, 1934.
Kiš je pisac gubitaka, poraza i nesreća, ne zato što je njegov život tragičniji od života bilo kog drugog čovjeka, nego zato što je kod njega svijest o toj tragediji napadno prisutna. Ko ga je malo više čitao, ili malo bolje poznavao, zna o njegovom velikom egzistencijalnom strahu, o pravoj jezi koja ga je pratila kroz život. Ta jeza je izvor njegove izuzetne koncentracije i zaista rijetke radoznalosti, a možda je tu energija njegovog talenta. Obdarenost za strah, nazovimo je tako, osjećanje o stalnoj bliskosti tragedije, ili o tragediji kao naličju svakog mira i sreće, to može biti jedan od razloga što sretamo njegovu siluetu u trenucima kad prava tragedija grune i u naše živote. Tada smo sišli u njegovo stalno prebivalište, tamo su, čak i ako je to prebivalište sazdano od mraka i krvi, otvorene njegove knjige
Danilo Kiš je imao osamnaest godina kada je u Makarskoj, na jednom međunarodnom omladinskom kampu, sreo šesnaestogodišnju Džin Mekrindl iz Londona. Šest decenija kasnije, Džin je autorima ovog teksta pokazala prvo ljubavno pismo koje je u životu dobila, pismo koje joj je Danilo uz pomoć cetinjskog prijatelja napisao na engleskom, jednu njegovu "priču o Crnoj Gori", takođe na engleskom, kao i tri rane, do sada nepoznate pesme koje joj je poslao. Sasvim dovoljno da se sa još nekoliko poteza dopuni skica za portret pisca u mladosti
Vreme u kome živimo opisuje se kao doba zbunjenosti; govori se o horizontalnosti – gubitku vertikalnog i istorijskog mišljenja, o homogenizaciji i strahu od različitosti, imperativu operacionalnosti i brzine, o proboju tržišta u sve oblike života, o iluziji beskonačne slobode i života kao šoping ekspedicije, o pitanju "ko sam kada nisam online"...
Početkom ove godine umro je Mladen Markov (1934–2015), pisac, publicista i novinar, autor knjiga Banatski voz, Isterivanje boga, Pseće groblje, Starci na selu, Smutno vreme, Ukop oca i drugih. Iz piščeve zaostavštine objavljujemo njegove autobiografske zapise nastale na temelju razgovora koje je vodio sa Milošem Jevtićem za Radio Beograd. U njima se Markov osvrće na svoje odrastanje u Banatu u vremenu okupacije, mladost u poratnim danima, kao i na početke svoje novinarske i spisateljske karijere
Sve je manje živih svedoka nacističkih koncentracionih logora. S njima, sa mnom, nestaće neposredno sećanje na taj nezamislivi deo ljudske istorije. Ja sam sedamdeset godina dobio na poklon. Nije moj problem, ali me zanima, kako će se u svetu, kako će se u Srbiji, obeležavati Dan holokausta kada nijednog logoraša ne bude više bilo
