Daniel Rossen, Jon Spencer & The Hitmakers, Christian Lee Hutson - povezuje ih njihova apsolutna jedinstvenost. Zato svaki od njih zapravo svira neku vlastitu varijantu bluza, uzimajući nakon dužeg vremena stvari u svoje ruke – i to na potpuno drugačiji način nego u onom svom prethodnom životu
“Što je situacija u svetu gora, to više ima smisla igrati pozorište. Prvo pozorište, prva dramska poezija je nastala u Grčkoj, prema zapadnom shvatanju pozorišta. U ono vreme je Eshil napisao Persijance i opisao poraz Persijanaca protiv Grka. Ali njegov motiv nije bio da slavi pobedu, nego da Grcima pokaže kakvu štetu su učinili persijskom narodu. Šta to znači? Cilj teatra je bio upozoriti Grke na ovu patnju, da je ne čine drugim narodima, jer bi ih jednog dana mogla stići ista od strane drugih naroda po kosmičkom zakonu hibrisa i nemesisa. U tom smislu, osnovno značenje pozorišta od početka njegovog nastanka je da neprestano pokušava da ubedi ljude kako rat treba jednom zasvagda zabraniti”
Jedan roman i jedna serija vraćaju nas u godinu koju neki od nas odlično pamte, mada njihovi tvorci tada još nisu bili ni rođeni
I sada, kad im kritika uopšte nije preterano sklona, RHCP drže do svojih unutrašnjih moralnih i emotivnih načela, više nego do ičeg drugog. To je odraslo na ulici i nikad neće biti uterano u salonske propise, šta god vam pričali kritičarčići iz pomodnih rok glasila
Dobro, ideja dobra, ili pojam dobra, politička je koliko religijska ili moralna veličina: šta je dobro za jednu političku zajednicu odlučuje upravo ta zajednica – recimo, da li je dobro, danas, biti uz pomahnitalog hajzanina Vladimira Putina, ili biti deo projekta kakav je Evropska unija. Današnje srpsko društvo nalazi se u dosta jadnoj sivoj zoni u kojoj su tradicionalne vrednosti prilično opustošene
Geneksova kula se nudi za oko 17 miliona evra, Sava Centar je prodat za 17,5 miliona evra, BIP-ove pivare na Mostarskoj petlji biće pretvorene u komercijalni centar, Palata Albanija, Beograđanka i zgrada BIGZ-a su kulturna dobra, ali zakon dopušta njihovu prodaju...
Kompilacija “Artistička radna akcija” nije dosegla značaj i slavu “Paket aranžmana”, ali je sačuvala od zaborava istinski duh beogradske novotalasne scene
Proces nestajanja devedesetih godina prošloga veka, koje će ne mali broj komentatora nazvati najsramnijim u srpskoj istoriji, poklapa se sa procesom brisanja savremene srpske istorije iz kolektivnog sećanja, ali zato procvat doživljavaju srpski srednji vek i, razume se, poslednjih desetak godina koje, pod vlašću Aleksandra Vučića, poprimaju mitski karakter
“Mnogi naši poslovi, lični i državni, započeti su a nisu dovršeni, i naše kuće su započete i nedovršene – zvrje kao rugla pored izlokanih puteva, a ‘graditelji’ i ‘srpski domaćini’ tumaraju po njima kao posustale aveti. Mi smo slepi kod očiju, kod nas ‘kako koje gudi, sve više ludi’, da upotrebim tu srpsku izreku kao oblik samospoznaje”
U Srbiji je u martu 2020. godine 43,3 odsto umetnika i radnika u kulturi zarađivalo manje od sto evra, a u aprilu ih je već bilo 50 odsto. Laički rečeno, pandemija je učinila boljom sliku o lošem položaju koji je, zbog pandemije, postao još gori
Tri velika religijska praznika ove godine desila su se u isto vreme. Nisu retki oni koji misle da bi pomirenje religije i nauke bio način da se čovečanstvo uspešno suoči i sa klimatskim promenama, pravednom raspodelom resursa i adaptacijom društva na tehnološke promene
„Gradonačelnik Lavova Andrij Sadovij je još jednom potvrdio da u gradu u ovom trenutku nema niti jednog vojnog objekta i da je bombardovanje namerno, zločinačko uništavanje civilnog stanovništva. U celom svetu to se zove genocid“
“Moć kvari ljude, malo-pomalo im iskrivi svijest, otjeraju od sebe iskrene kritičare, okruže se poltronima i onda izgube uvid u realnost. S vremenom povjeruju da su stvarno bogomdani za vječnu i neograničenu vlast. Što se vlast redovnije mijenja, manja je opasnost od ovog procesa”
U senci onog nesumnjivo najvažnijeg muzičkog i pesničkog, postoji ceo jedan filmsko-televizijski opus Đorđa Balaševića kao glumca, scenariste, naposletku i reditelja
Koja zemlja jedina na svetu u svom imenu ima reč “ljubav“, ko je izumeo mleko u prahu, koja zemlja poziva turiste da je posete i pored unutrašnjih nereda, i ostali utisci sa EXPO-a u Dubajiu koji se zatvara danas, u četvrtak
Ono što ruska vojska po Putinovom naređenju radi u Ukrajini treba bez relativizacije nazvati pravim imenom: to je vojna agresija, otimanje teritorija suverene države tokom koga se ne preza od ratnih zločina. Pojedinačno iživljavanje na Zapadu nad ruskim umetnicima, međutim, a pogotovu ruskim klasicima, je glupo, smešno i na kraju krajeva kontraproduktivno
“U politiku sam se vratio u poodmaklom životnom dobu, a moja kandidatura pre svega treba da bude neka vrsta stimulansa, primer i podsticaj ljudima koji su se ušuškali u svoju udobnost, koji neće da se angažuju, koji traže izgovore i neće da otvore oči pred ozbiljnošću stanja u kojem se zemlja nalazi. Kada imate godina koliko ih ja imam, osim zdravlja više vam ništa ne treba. Ne mogu da vas potkupe, ne mogu da vas ucene, ne mogu da vas uplaše”
Naslućena panika raspada zemlje u vrlo bliskoj budućnosti, otrzanje od sopstvenog tela koje muči predvidljivošću, kao i od očekivanja da tvoje delo bude zabavno i – zašto ne – tržišno isplativo, dovelo je do toga da Idoli odjednom, kao u inat, sagore ogromnu količinu kreativnih moći. Nama u čast
To nije rat, kada se bombe bacaju na civile, bolnice, škole, pozorišta, to je teror. Ukrajinci su žrtve velikog i bezrazložnog zločina, kaže ukrajinski pisac i prevodilac. Posao pisanja i prevođenja knjiga zamenio je prepakivanjem humanitarne pomoći. Gledajući slike protesta podrške Rusiji u Beogradu pomislio je da srpsko društvo još jednom u svojoj istoriji pravi pogrešan izbor koji će još više stigmatizovati sliku Srbije i srpskog naroda u Evropi. Upitao se šta to neki Srbi podržavaju: bombardovanje civila, bolnica i škola
“Zna se ko izvlači pare iz budžeta, zna se ko namešta poslove, zna se kome se polažu računi, zna se ko lomi noge ako si neposlušan, ko reketira, ko gepekuje... Zna se sve. I ljudima je više preko glave da budu taoci ove ludačke i iščašene ekipe pohlepnika”
Kao čovek klasičnog obrazovanja a bezbrojnih savremenih interesovanja, Igor Mandić je bio sasvim prirodno kosmopolitskog duha, a prva i nužna stepenica svakog kosmopolitizma “na ovim prostorima” jeste osećanje kulturnog i identitetskog zajedništva sa svima koji ih nastanjuju, i sa i bez zajedničke države
Jedan pop uradak je, dakle, doveo do toga da opoziciona scena u Srbiji, koja se od Putinovog napada na Ukrajinu naprasno izgubila, da znak života, potom da se oglasi vrhovni sveštenik, a klinci, najzad, počnu masovno da ponavljaju pokrete koje izvodi pevačica. O čemu je reč
U iščekivanju ruskog napada Odesa se od turističkom mesta pretvorila u vojno utvrđenje. Sirene za vazdušni napad se oglašavaju nekoliko puta na dan. Na putu do Odese ruske trupe neprekidno bombarduju Nikolajev i Herson. Ruski diverzanti podmeću eksplozive u kasarne i strateške objekte. Iz pravca aerodroma čuju se eksplozije. Grad je spreman da se brani
Šta raditi s ruskom umetnošću i sa ruskim umetnicima, u vreme i u kontekstu varvarske agresije Rusije na Ukrajinu, u vreme u kojem Putinova Rusija postaje parija, izopštenica na toliko mnogo frontova? Ako već “bojkotujemo sve rusko”, šta ćemo sa umetnošću
Godina 2012: koncert Queen i Elton Džona, i Evropsko prvenstvo u fudbalu. Godina 2014: Revolucija dostojanstva. Ove godine: rat. I sve to na Majdanu, u centru Kijeva
“Nisam ja protiv gradnje, ali Beograd treba da se širi, a ne da se sabija. Ne treba da se ruše građevine koje su važne za duh grada i predstavljaju neku njegovu istoriju, a sve sa ciljem da bi investitori bliski vlasti imali veliku materijalnu korist od toga. Postoje opšti interesi koji moraju da budu iznad privatnih, a ova vlast se ne ponaša u tom kontekstu”
