"Spoljnu politiku Srbije danas bih definisao kao pokušaj da se na neki način preživi. U njoj nema konsekventnosti. Jedan dan imaš jednog brata, drugi dan imaš drugog brata. Država mora da ima konsekventnu osnovnu spoljnu politiku"
"Kroz dubinu Gazivoda možete da vidite težinu i dubinu svih naših sporova i neslaganja", poručio je sa gazivodske brane Aleksandar Vučić u septembru 2018. Nad površinom vode dve godine kasnije moglo je da se pročita da se jezero zove po Donaldu Trampu i sazna da su se Srbi i Albanci složili
"Građani su 5. oktobra 2000. pokazali kuraž i spremnost da se bore protiv jednog autoritarnog režima, a bez toga ne može da postoji republika. Utoliko je reč o važnom istorijskom događaju. No, ono što je usledilo svakako je umanjilo njegov istorijski značaj, jer ishod je kapitalistička oligarhizacija društva"
Britanski arhivi čuvaju dokaze po kojima je SOE tokom Drugog svetskog rata u Jugoslaviji sarađivala sa vojskom Draže Mihailovića podjednako koliko i sa partizanima, kao i da su se obe strane borile protiv okupatora, kaže za "Vreme" pukovnik Nik Ilić, izaslanik odbrane Ujedinjenog Kraljevstva u Beogradu
Razloga je pun kofer. Na prvom mestu sukob sa SPC zbog Zakona o slobodi veroispovesti, koji je od DPS-a udaljio njegove tradicionalne glasače po onoj "i otac i đed i prađed su mi kršteni tu". Kad se tome dodaju ekonomska kriza kao posledica epidemije u zemlji koja je ionako ogrezla u korupciji, kriminalu i partokratiji i propala turistička sezona, 35 odsto na ovim izborima je odličan rezultat
Kada sam video naslovnu "Vremena" pre dve nedelje, na sve četiri mreže na kojima imam profile (Fejsbuk, Instagram, Tviter i Linkdin) napravio sam anketu: "Pitanje za moje prijatelje starije od, recimo – 40 godina: Gde ste bili u leto 1990. godine? Čega se sećate?" Dobio sam nekoliko stotina odgovora, mnogo više na Fejsbuku i Tviteru nego na drugim dvema mrežama – što bi moglo da bude predmet posebne analize. Komentare i sećanja na 1990. ostavljali su i neki koji inače nikad ništa ne komentarišu, "Vreme" je jednostavno ubolo temu, a ljudi su se sa puno strasti i emocija bacili na nešto što ne čini toksični koktel "korona + dnevna politika" kojim smo iz svih medija napajani proteklih meseci. O kolektivnom doprinosu kulturi sećanja ljudi iz celog regiona koji pamte 1990. čitajte u okviru "Znam šta ste radili tog leta", a u narednih par redova – o tome kako sam ja kao 22-godišnji student doživeo tu godinu u Novom Sadu
Novi talas – pokret, trend ili moda u umetnosti, književnosti ili politici, kojima se prekidaju sa tradicionalne vrednosti ili tehnike jedan je od malobrojnih detalja ovdašnje kulturne scene koji su za ponos
O poslednjoj godini normalnog života u Jugoslaviji pišu: MILJENKO JERGOVIĆ, TEOFIL PANČIĆ, UROŠ ĐURIĆ, IVAN IVANJI, MOMIR TURUDIĆ. Davor Lukač o tridesetogodišnjici kninskih barikada...
Nenamerno, naravno, nedavnom odlukom ministra kulture da se sa spiska knjiga koje se bibliotekama preporučuju za otkup izbriše Etničko čišćenje Vladimira Petrovića (Arhipelag), skrenuta je pažnja javnosti i na ovu knjigu i na njenu temu: genezu pojma etničko čišćenje kojom dominira područje bivše Jugoslavije
Slobodan Milošević je obećavao brze pruge Srbije, a Aleksandar Vučić da će se vozom stizati do Niša za sat i 20 minuta. Takođe, obojica su u raznim prilikama znali da se hvale stopama rasta: dvostruko višim od najviših u Evropi, odnosno najvećim privrednom rastom u Evropi – kako kad i kako koji. Milošević i Vučić su delili i isti odnos prema opoziciji, "spoljnim" pritiscima, domaćim neprijateljima, slobodi medija i još mnogo čemu drugom. Ipak, postoje i velike razlike. Između ostalog, Milošević je imao neuporedivo samostalnije saradnike od Vučića, partijske disidente i retko kad se pojavljivao u medijima. Sve to je danas nezamislivo
Da je Frenklin Delano Ruzvelt poživeo još koji mesec duže, pitanje je da li bi SAD ikada na japanskom civilnom stanovništvu demonstrirale razornu moć atomske bombe. Za Harija Trumana, koji ga je kao potpredsednik nasledio, "Mali dečak" i "Debeli čovek" bili su ključni argumenti u političkoj preraspodeli sveta posle Drugog svetskog rata, u kome on sam nije imao značajnu ulogu. Konferencija u Potsdamu bila je njegov trenutak, njegova prilika da pokaže da može da se nosi sa Staljinom – da raspolaže atomskim oružjem
Samoproglašeni predsednik ne vlada državom, već vlada ucenjenim bašibozukom, podtrpeznim kučkama i ližisahanima. Vežgaju i kevću da su Partizanova znamenja komunistička, pa ih treba skloniti. A stoti put ponavljam: 12.000 komunista ušlo je u rat, 9000 je poginulo. E, pa, neće moći promeniti ta partizanska znamenja, patriotska i građanska. Na Stadionu JNA, na Partizanovom stadionu još igraju Čajkovski, Bobek, Zebec, Milutinović, Šoškić, Galić, Jusufi, Kovačević, Vasović, Miladinović. Ne bih kročio na naš stadion kad bi se promenio grb, kao što ne bih ušao u Jugoslovensko dramsko pozorište da promeni ime. Jeste, tradicija je lepota koju čuvamo. Svako ko misli da može prebrisati partizanski ponos zajebao se
