Reč demokratija u postrevolucionarnom Egiptu postala je šifra za novac, pa Egipćani i dalje svakoga dana demonstriraju po Kairu i širom zemlje tražeći da se Mubarak i njegovi saradnici koji su "pokrali milijarde" što pre izvedu pred sud, jer "što vreme više prolazi, para je sve manje". A očekivali su da će dolaskom demokratije ispružiti ruku i dobiti onoliko novca koliko im treba
Ruka ostada (maestra) Zafara brzo se kreće po žicama, zvuk tradicionalnog avganistanskog instrumenta rubaba je negde između zvuka koji proizvode indijski sitar i italijanska mandolina. Slušamo i posmatramo: jedan od gostiju sedi pored svog kalašnjikova. Borbeni avion preleće iznad našeg koncerta i zaglušuje muziku na nekoliko sekundi. Rat se oglašava zvonjavom telefona: dogodio se napad na sedište Civilne misije UN u gradu Mazar-e Šarifu, poginulo je izgleda osmoro ljudi, možda više. Na snagu stupa najviši stepen uzbune
Sa božanskog visa Boris Tadić u vasceloj regiji vidi samo Srbe: negde gušće nastanjene, negde ređe, ali vidi samo njih. Tek kad u svojoj duši pritisne dugme "show hidden icons" oko naših se ukazuju Crnogorci, Bošnjaci, Hrvati i sl.
Čelnici gradskih pozorišta žale se na loš tretman gradskih vlasti i smanjene budžete za narednu godinu
Larsonov humor je najčešće humor na drugom koraku. Sazdan je od igre zastajkivanja – dok ne razaberemo na koju se "referentnu oblast" odnosi. Crtež osvaja infantilnom naivnošću, no iza nje kao da "sto đavola viri". Larsonova pažnja usmerena je tamo gde se rađa i gde završava glupost, a ne tamo gde je ona u punoj žestini; zanima ga melanholija gluposti
Težak je život slavnih: ne možeš ni da se smuvaš s nekim, a da to sutra ne dozna ceo Zapadni Balkan uz odgovarajuće slatko uzbuđenje. Tabloidi pomahnitaju, televizije spadnu s nogu, paparacima čupaju uši jer nisu držali sveću srećnom paru u kritičnom trenutku, dopisnike bude u nedoba da doznaju ko je sretnik, koliko para ima i odakle mu. U svim državama iz Severinine nadležnosti nastalo je drhtanje od strasti: našla Seve dečka; sad se vidi, sad se zna ko se kome dopada!
Kada je u prošli petak čitav stadion skakao na "ko ne skače taj je peder" i "ubi’, ubi’, ubi’ pedera" – što su bili jedini slogani koje je pevala sva publika složno – kao i više puta u prošlosti, ljudi iz Saveza, klubova, igrači, treneri, sportski izveštači, političari koji vole da se "kače" na sport, ostali su nemi na ovakve "pojave". Sada nam izgleda strašno to šta se dogodilo u Đenovi. "Prozivka pedera" sa tribina slila se na ulice Beograda, a odatle na sever Italije
"U ovim mojim godinama dostigao sam nivo da mi niko ne treba na sceni osim jednog dobrog gitariste ili pijaniste koji će da me prati, a da ja sobom, svojim glasom, manirom, posvećenjem, dočaram sve filharmonije sveta, sve violine sveta, sve gajde sveta, a da se sve to čuje u tom jednom jedinom usamljenom glasu"
Svakodnevna borba na ulicama vodi se oko vode za piće i hrane. Nema dovoljno benzina, nema dovoljno medicinskih kapaciteta za zbrinjavanje povređenih. Naoružane bande haraju glavnim gradom Port o Prensom. Leševi se odnose kamionima i zatrpavaju u masovne grobnice. Ne postoji infrastruktura za prevazilaženje katastrofe tolikih razmera. Iskusni članovi međunarodnih spasilačkih ekipa kažu da nešto slično nikada nisu videli
