Pare i muzika

Skupština grada Beograda je osnivač jedanaest gradskih pozorišta i obavezna je da im obezbedi redovan novac za plate, komunalije, grejanje, održavanje zgrade, opreme, i slično po dogovoru, a novcem koji preostane od te dotacije, pozorišta mogu da dopune svoju zaradu pa da ga ulože u premijere, gostovanja i slično. Međutim, od decembra prošle godine Skupština grada, konkretno njen Sekretarijat za kulturu, ne ispunjava te svoje obaveze: pozorišta dobijaju umanjenu sumu novca za mesečne potrebe. Uz to, nezvanično im je nagovešteno da će ovogodišnji budžet biti manji od prošlogodišnjeg, i preporučeno im je da planiranu produkciju prilagode okvirima gradskog budžeta.

foto: tanjug

KULTURA I RAZVOJ: Predstava Kosa je za godinu dana od kako je na repertoaru Ateljea 212 zaradila 11 miliona dinara. Atelje očekuje da će za svih osam planiranih premijera ove godine od Sekretarijata za kulturu dobiti 14 miliona dinara, što je po njihovoj računici dovoljno za jednu i po produkciju Ateljeovog nivoa. Prošle godine su imali 11 premijera a dobili su novac za četiri. Poslednja tri meseca dobija milion dinara za mesečne troškove bez produkcije umesto 4,5 miliona. Do pre nekoliko godina, odnos sredstava koje Atelje 212 zaradi ili dobije od darodavaca, i sredstava koje dobije od osnivača Skupštine grada bio je 20 prema 80, a prošle godine – 40 prema 60.

Pozorište na Terazijama je prošle godine zaradilo 47 miliona dinara koje je, umesto na premijere, velikim delom potrošilo na plate 40 zaposlenih za koje ne dobija novac od osnivača. Beogradsko dramsko pozorište je za šest prošlogodišnjih premijera i deo festivala Evropa u Beogradu – Posle pada od Skupštine grada dobilo 13 miliona dinara. Jedna njihova produkcija košta između dva i po do osam miliona dinara, a za praizvedbu ansambl predstave, dakle za najskuplju premijeru, od Sekretarijata dobijaju najviše 4,5 miliona dinara. Poslednjih godina zarađivali su 19 do 25 odsto godišnjeg budžeta. Sa budžetom manjim za 40 odsto nego što je bio pre dve godine, pozorište „Duško Radović“ je izvelo 7 premijera.

foto: stanislav milojković

Kokan Mladenović, upravnik Ateljea 212, koji je prvi javno definisao finansijsku situaciju beogradskih pozorišta, ocenjuje da je svemu kriva loša projekcija budžeta gradskog Sekretarijata za kulturu. „U vreme dominacije nekulturne scene i tabloidnih vrednosti usvajanje budžeta za kulturu manjeg za 30 odsto od prošlogodišnjeg – najmanjeg od demokratskih promena, znači nepostojanje svesti o značaju kulture za razvitak naroda. U vreme Slobodana Miloševića, za mnogo podnošljivije sistemske greške izlazilo se na ulice, a to što su sad na vlasti ‘naši’, ma kako se oni zvali, ne znači da smo dužni da trpimo. Atelje ne traži ostavke, već da se pravila igre poštuju, da ono što nam je dodeljeno i dobijemo, da ne postoje partijska namigivanja i proizvoljnosti.“ „Paradoks je“, dodaje Mladenović, „da je Atelje, u sezoni kad je imao rekordnu posetu, preko 120.000 gledalaca, u situaciji da mu seku struju zato što nema 5,5 miliona. U istoj situaciji su i Jugoslovensko dramsko pozorište i sva ostala pozorišta.“

HIJERARHIJA POZORIŠTA: Branko Cvejić, upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, s kojim smo razgovarali telefonom dok je bio u Gvadalahari zbog gostovanja predstave Fedrina ljubav, napominje da njegovo pozorište ima dve scene u dve zgrade, što udvostručuje troškove. „Međutim, mene to ne brine“, kaže Cvejić. „Brine me što ne postoji hijerarhija među pozorištima: nismo svi isti, i nemamo svi iste potrebe. Mora da se uspostavi kriterijum po kome će se odlučivati prilikom podele budžeta.“ Istu zamerku ima i Mihailo Vukobratović, upravnik Pozorišta na Terazijama: „Naš osnivač ne prepoznaje razliku između dramskog i muzičkog teatra. Naše predstave su skupe, ni u jednoj ne učestvuje manje od 80 ljudi. U najnovijoj, u Producentima, ima 150 učesnika. Pa ipak, vrednovani smo kao svako drugo dramsko pozorište. Na našem platnom spisku je 180 ljudi, a po sistematizaciji koju je uspostavio Sekretarijat za kulturu trebalo bi da imamo samo 140. Oni ne smatraju da nam treba, na primer, vokalni pedagog, baletski pedagog, da nam je neophodan šef baleta, šef muzičkog sektora, da o tehničkom sektoru ni ne pričam. Mi od svoje zarade, umesto da je uložimo u nove predstave, obezbeđujemo plate tim ljudima koje Sekretarijat nije predvideo. Trebalo bi nam još petnaestak miliona dinara godišnje da obezbedimo plate, pa da možemo lepo da radimo. Eto, to će da uguši pozorište.“

DRUGA STRANA: Ivana Avžner, sekretarka gradskog Sekretarijata za kulturu, kaže da je grad Beograd za ovogodišnje potrebe kulture namenio sredstva koja su za 7,23 odsto manja od sredstava u 2010. godini, a ne za 30 odsto, ali priznaje da to ipak „produbljuje poteškoće sa kojima se ustanove kulture susreću, s obzirom da je ovo četvrta uzastopna godina u kojoj je budžet za kulturu manji u odnosu na prethodnu godinu.“

Poslednje dve godine situacija je otežana, kako objašnjava Ivana Avžner, zbog činjenice da rastu troškovi za prioritetne obaveze, za zarade zaposlenih, grejanje, struju, vodu, prevoz, obezbeđenje i slično. Međutim, i u takvoj situaciji „scenska delatnost dobija procentualno najveći udeo sredstava u odnosu na druge delatnosti. Za pozorišta je 2010. godine izdvojeno 890 miliona dinara, a ove godine je planirano oko 833 miliona.“ Ivana Avžner navodi da je pozorište Atelje 212 iz gradske kase prošle godine dobilo 125 miliona dinara, a ove godine će dobiti oko 120 miliona. Od tog novca Atelje će prvo platiti troškove koji mu omogućavaju osnovnu delatnost zato što „pozorišta nemaju obavezu prema osnivaču na određeni broj premijera“, ali imaju obavezu da igraju predstave pa samim tim i da plaćaju struju i ostale dažbine kako bi mogli da ispune obavezu prema osnivaču.

Ivana Avžner navodi još da je prošle godine, dakle u uslovima ekonomske krize, finansirano 59 premijera, što znači da su građani svaki šesti dan u proseku mogli da vide novu predstavu. Možda je to, kaže Ivana Avžner, s obzirom na situaciju, neracionalno veliki broj premijera: „Pozorišta bi morala da razmišljaju i da se ponašaju u skladu sa vremenom u kome živimo.“