"Da bih nahranio 120 ljudi koji rade u mom privatnom pozorištu, trebalo bi samo na kartama mesečno da zaradim (nemam sponzore) pola miliona rubalja. Ali osećaj slobode je vredan svih mojih muka"
Ne znam gde je granica i margina greške, jer je suludo da ceo birački odbor ne ume tačno da prebroji, recimo, 700 glasova. Kao, normalno je kad brojiš do 700 da se zajebeš za 4. Kao kusur u samoposluzi, nema manje od 5 dinara, jel to logika?
"Više nije u pitanju tabloidizacija medija, već tabloidiotizacija Srbije, a to prevazilazi ingerencije novinarskih i medijskih udruženja: ti ‘mediji’ ne reaguju na kolegijalne kritike, ne obavezuju ih stavovi Saveta za štampu, ignorišu sudske postupke. Vreme je za akciju države i, za početak – porez na šund. Ali kako, kad država sve to ohrabruje"
"Uspostavlja se mehanizam ponašanja koji će biti trajan, popuštanje pritisku koji će napraviti model sudije ili tužioca kakav on ne bi trebalo da bude"
Niko normalan u današnje vreme ni ne sanja da ima nešto protiv policijske države; živimo na policijskoj planeti. Jedna je stvar kad je policijska država ozbiljna, a druga kada je šljampava i brljiva. Dva do sada nesporna policajca zaglavila su pritvor od 30 dana samo zato što su podneli krivičnu prijavu upravo zbog šljampave i bespotrebno brljive policijske hijerarhije u MUP-u Srbije
Javna sfera, zasićena preobiljem informacija, klizi u entropiju u kojoj postaje teško razlučiti istinu od laži. Tamo gde nema kompetentnih posrednika između vlasti i građana, građani postaju plen sumanutih projekata
Šta je Balkan danas i kakvi su odnosi između zemalja u regionu? Da li se zaista toliko ne poznajemo ili smo, naprotiv, isuviše bliski? Da li je težnja ka Evropskoj uniji nešto što nas neraskidivo spaja? Koliko smo okupirani sobom, a kakav je naš pogled ka drugima? Da li nevladin sektor sarađuje dovoljno i da li su naše mlade demokratije i sve što iz toga proizlazi ono što nas danas najpre čini sličnima
"Riječi često postanu samoispunjavajuće proročanstvo. Javna osoba, recimo političar ili novinar, počne operirati rasističkim ili šovinističkim klišeima, potom te riječi stvore društveno ozračje u kojem se obistine – riječi stvore loše društvo jer su govorile o lošem društvu"
Namera ove priče nije da na primeru nekad velikog i važnog izdavača ukaže kako novo vreme uništava stare vrednosti. Nikola Bertolino, prevodilac i pisac, i jedan od urednika Nolita, napisao ju je isključivo radi sećanja na zlatno doba ovdašnjeg izdavaštva
Umesto da stane u odbranu dosledne primene zakona, ravnopravnih tržišnih uslova, poštovanja etičkih i profesionalnih standarda, i da učini sve što može kako bi omogućio rad medija u javnom interesu, Ivan Tasovac se saginjao kada je trebalo da digne glavu, ćutao kada je trebalo da govori, a govorio kada bi mu bolje bilo da ćuti
Euforično raspoloženje proizvodi samooptužujuće izjave koje potvrđuju tužnu realnost. Tako, na primer, ministar pravde Nikola Selaković izjavljuje da će nam ta poglavlja omogućiti nezavisnije sudstvo. Pa zar nešto više od toga ne piše u Ustavu
Pitanje kritike društva je pitanje karaktera tog društva, odnosno toga koliko je ono demokratsko. Niko ne voli kritiku, a nedemokratske vlasti najmanje. Ono što je zabrinjavajuće jeste to što današnja vlast pokazuje da ne trpi kritiku ni na jednom nivou. Premijer se ljuti na nepostojeću opoziciju, na novinare, na umetnike, na građane koji koriste svoje pravo na proteste, ljuti se čak i na društvene mreže. Ljutnja, međutim, neće pomoći da se zaborave bespravno rušenje Savamale, nasilje komunalne policije, netransparentni tenderi i privatizacije, potemkinovska rekonstrukcija grada, gušenje slobode medija, neopredeljenost između Zapada i Rusije
