Jedan od mojih omiljenih skečeva iz prebogate riznice Letećeg cirkusa Montija Pajtona poznat je kao Silly Job Interview: Džon Kliz igra tipa koji preslišava kandidate za zaposlenje u nekoj nedefinisanoj kompaniji ili instituciji; Grejem Čepmen, bojažljiv i punonadežan, dolazi na razgovor, a Kliz ga saleće potpuno sumanutim pitanjima i mahnitim zahtevima (NIKAD mi ne dosadi da to gledam!) urnebesno praveći budalu od sebe i od njega, da bi se na koncu ispostavilo da sve to ionako radi iz puke zabave jer je narečeno radno mesto – još odavno popunjeno…
A sada nešto sasvim drugačije… Ume li neko da mi objasni šta to zapravo ovih dana radi mandatar Vučić Aleksandar? Mislim, onda kada se ne divi sebi po autoterapijskim konferencijama za štampu i permanentnim TV turnejama ili se ne rve sa Strašnom Žutom Patkom, tom zlom nemani iz dubokog svemira? Reklo bi da se čovek takođe ponaša kao poslodavac koji je raspisao konkurs za poslug… pardon, za koalicione partnere i ministre, pa ih sada traži uzduž i popreko političke Srbije. Osim što ovo, nažalost, nije skeč. I nije duhovito, čak nije ni smešno, nego je otužno: ne toliko zbog njega koliko zbog toga što taj nedostojni spektakluk prolazi bez ikakvog kritičkog i analitičkog odjeka, što pokazuje ili koliko smo u međuvremenu oglupaveli i koliko su nam se standardi (ionako ne previsoki) srozali, ili koliko je cenzura kritičkog govora postala „normalna“ i dubinska da je zapravo već preventivna, „neprimetna“.
O čemu se radi? O izrugivanju nekih osnovnih postulata parlamentarne demokratije – što je, doduše, ionako jedan od omiljenih Vučićevih hobija. Naime, u sistemu u kojem živimo postoje višestranački izbori, nakon kojih predsednik Republike, kao načelno „nadstranačka“ ličnost, obavlja razgovore sa nosiocima parlamentarnih lista, i mandat za formiranje vlade poverava onom ko ga uveri da je u stanju da formira većinu. Jasno je, sa ili bez takvih razgovora, da se taj nakon aprilskih izbora zove Vučić Aleksandar; ipak, razgovori sa svima kod Nikolića su obavljeni, što je možda bilo i suvišno, ali štete od toga nema.
Šta sad sledi? Lista koju je Vučić predvodio sama je osvojila 131 poslaničko mesto, što će reći da sama može da formira Vladu. To što može, ne znači i da mora: niko Vučiću ne brani da pojača većinu još nekim partnerom, ili s više njih. Megjutoa, Vučić je istrčao veliki i bitan korak dalje od toga: u svojevrsnoj imitaciji ili parodiji „predsedničkih konsultacija“, on takoreći raspisuje konkurs, ponovo poziva predstavnike svih koji su ušli u Skupštinu (uključujući, dakle, i one za koje je apsolutno jasno da niti oni žele u vladu s njim, niti on s njima) na razgovore, a onda će on, valjda, od celog tog mnoštva – koje je jednako totalitetu, tj. celom spektru parlamentarnih političkih snaga – da odabere one koji su mu po volji. E sad, možda su mesta zapravo unapred popunjena pa se on samo zabavlja, kao Džon Kliz, a možda i nisu: to je manje važno. Bitno je nešto drugo: s namerom ili ne, Vučić na taj način sebe simbolički izdiže na svojevrsni natpolitički tron, u parapredsedničku (ili paramonarhovsku) poziciju; on postaje ne više prvi među jednakima u takmičenju političkih ideja i projekata, nego neka vrsta „statičnog“ objekta u središtu sistema (kao Sunce), a ostali su sirote male planetice koje kruže oko njega, vabeći nešto svetlosti i topline… Pa, koga ogreje – ogrejao ga je… To je institucionalno nebulozno, na svaki način vanustavno i nelegitimno političko ponašanje, a svi koji su mu u tom svojstvu došli „na noge“ – pa makar i samo zato da mu demonstrativno saspu u lice kako za zaposlenje nisu zainteresovani – pripomogli su legitimizovanju nečega što se legitimizovati ne može i ne sme, ako ne želimo da promenimo sistem iz demokratske vladavine u pravcu neke „kazahstanske“ lične vladavine.
Sasvim je za ovu priču nevažno koliko je Vučić dobio glasova: da ih nije dobio 49 nego 79 odsto, opet bi činio nešto za šta nema i nikako ne može imati legitimitet. U višestranačkoj demokratiji, naime, on je samo nosilac jedne od lista; pošto je osvojio ubedljivo najviše glasova, prirodno je da bude mandatar i legitimno je da u tu svrhu sklapa saveze kakve nađe za shodno, ali to na neki način „divlje formalizovano“ postavljanje sopstvene ličnosti (tek posredno i stranke, odnosno liste) u nekakav statični idealni epicentar sveukupnog raspoloživog političkog prostora odakle će zračiti zrake kroz zrak na sve strane i obavljati nekakve „konsultacije“ uzduž i popreko političkog spektra, stvar je bez presedana. Da se razumemo, nije takvo nešto „zakonom zabranjeno“, ali samo zato što takvo nešto još nikome nije ni palo na pamet: to se naprosto ne radi, to je protivno samoj suštini političkog pluralizma koji se bazira na načelnoj i delatnoj jednakovrednosti i jednakopravnosti zakonitih političkih opcija.
Inače, kod Montipajtonovaca pri kraju skeča Kliz u sobu poziva „žiri“ koji ocenjuje kandidatov performans. Tako sprdnja postaje kompletna. Vučiću žiri nije ni potreban, on je sam svoja kadrovska komisija; njegova stvar (i odgovornost onih koji su mu državu poklonili na tacni), ali bi bilo lepo da mu neko od odraslih ipak objasni da ova država i ovo društvo nisu tek njegov human resources bunar. Ah, zar on to ne zna? Nije važno da li zna. Važno je da mu se pokaže šta ne sme.
