"Kulture u medijima ili nema ili je ima na jedan elitistički način u kom se tretira kao da ovde još žive i rade nadrealisti, pa šta ćemo drugo čitati u kulturnom dodatku ‘Politike’, nego Marka Ristića koji nije živ već ne znam koliko godina. Dao bih jedno banalno poređenje: volim i ja da jedem u Maderi, ali Madera odavno nije epicentar društvenog života Beograda, već je to npr. Savamala ili Beton-hala"
"Ako pričamo u terminologiji starih Grka, oni su onoga koji se ne bavi politikom smatrali idiotom, odnosno, idiot nije imao prava da se bavi politikom. Meni politika nije sfera interesovanja u smislu da je to nešto čemu bih posvetio život i bavio se time. Ali, u onoj meri u kojoj ona ulazi u sport – u moju profesionalnu oblast – da određuje visinu sponzorstva, prostor u novinama i tako dalje, smatram za svoju obavezu da mogu da iznesem mišljenje pošto u normalnoj državi kritika vlasti ne bi smela da bude nešto što mora da se plati glavom. Vlast mora da pristane na kritiku. Nažalost, ona je kod nas sve više i više apsolutistička i u rukama jednog čoveka", kaže Duško Vujošević
Zašto je, uz sve druge, važnije teme, u prvi plan tokom nove MMF-ove revizije sporazuma sa Srbijom isplivalo moguće "nesimbolično" povećanje smanjenih plata i penzija, kad će ono ionako morati da sačeka sledeću reviziju
Opstanak jednog pisma nikakve veze nema sa opstankom nacionalnog i kulturnog identiteta jednog naroda. Ja lično pišem ćirilicom, ali to nije niti poruka, niti preporuka, niti uslov za prijateljstvo, a kamoli pretnja. Skandaloznim bih, međutim, smatrao, da neki štampani mediji ili izdavači budu materijalno ili na bilo koji drugi način privilegovani, samo zato što koriste ćirilicu
Pekić u Pismima iz tuđine ne proriče apokalipsu; uveren da se ona već dogodila, on daje njenu dijagnozu
"Pekić obogaćuje svakog ko ga čita, daje mu nove ideje, uči ga da misli, a svakako će ga i nasmejati"
Lekari obiđu ljude jednom dnevno na železničkoj stanici u Đevđeliji. Čujem da je samo jednog dana prošle sedmice pet žena imalo spontani pobačaj. Toga nema ni u jednoj statistici. Čujem i da su se dvojica pentrala na vagone da bi – nemam pojma kako – napunili baterije mobilnih telefona na vodovima za struju. Ispekli su osamdeset odsto kože i jedva preživeli. Najčešće su ipak povrede od tuča u redu pred zgradom granične policije na samoj stanici. Tamo se izdaje famozni papir na kojem piše da je lice to i to stiglo u Makedoniju te ima 72 sata da podnese zahtev za azil. U prevodu – ima tri dana da se izgubi u pravcu Srbije
Mit o "Srbima, narodu najstarijem" propagira jedna neozbiljna družina amatera-diletanata, podstaknuta jeftinim rodoljubljem, a nikako ne bih potcenio ni trivijalno koristoljublje kao motiv!). Taj mit uvek dobija na snazi u kritičnim trenucima opšteg beznađa i dezorijentacije
"Intelektualci u Srbiji ćute. Osim časnih izuzetaka. Nažalost. Opozicija u Srbiji ne postoji. SANU, koja bi trebalo da bude svest i savest naroda, ćuti u trenutku kada i kulturno i svako drugo biće u Srbiji izumire. I narod ćuti. Da li je to dobro ili ne? Više ni sam ne znam. Voleo bih da ovo poverenje koje imaju premijer i njegova stranka ovoga puta ne bude izigrano. Ja nisam od onih koji bi se radovao da ova politika propadne samo zato da bi propala i da bismo se radovali jer smo eto pogodili da će nas i oni izdati i prevariti, pokrasti. Ja nisam od onih koji slave svoje poraze"
Nekog drukčijeg pjesnika bi umanjilo to što ga voli i toliko odvratnih ljudi. Kad čitam, međutim, kako za Arsenom žale i oni za koje bih, pod zakletvom na sudu, posvjedočio da su se rodili i bez srca i bez duše, odjednom i u njima, duboko ispod zloće i cinizma koji su ih izobličili, naslutim onu iskru ljudskog i božanskog koju su gnostici prepoznavali u svemu živom i neživom pa mi ih bude žao umjesto da ih prezirem. I to učini velika poezija
U pisanju i mišljenju dozvoljeno je skoro sve, osim ostrvljivanja na slabe i nemoćne, na one koji leže na zemlji
Arsen je pisao, pevao i živeo, pa naposletku i umro, svima nama koji smo mogli razumeti šta znači kad "na stolu novine još leže, sa nekim datumima jula", i svima koji su, razvejani po svetu, tamo poneli i Arsena, kao dokaz da nisu tikve bez korena nego ljudi dostojni neke bolje sudbine
Kako je jedan novinski intervju otkrio simptomatične "slepe mrlje" naših nacionalista, ali i antinacionalista
U leto ‘95. trajao je šinterski lov na ljude po Srbiji. Srpska policija, policije Republike Srpske Krajine i Republike Srpske i pripadnici Arkanove Dobrovoljačke garde hapsili su one kojima je mesto rođenja bilo u Hrvatskoj ili Bosni i slali ih da ratuju, posle manje ili veće torture. Kontrole i hapšenja odvijali su se svuda: po izbegličkim centrima, stanovima, studentskim domovima, na ulicama…
Famoznoj ulici Fuada Midžića koju je Zabranjeno pišenje opevalo od Selene pa nadalje, ulici u kojoj je stanovala autorska ekipa Pušenja, posle rata je promenjeno ime. Džaba je Fuadu Midžiću pred posleratnim sarajevskim vlastima bilo to što je bio musliman, kad je bio i komunista i partizan i jasenovački logoraš i ilegalac koji je poginuo u poslednjem danu rata i NDH-zijske vlasti nad Sarajevom. Uzeli su mu ulicu, a u toj promeni imena bilo je, međutim, nečeg i dijaboličnog i jezovitog i neverovatno simboličnog. Ulica Fuada Midžića danas se zove ulica Asima Ferhatovića Haseta, a to je isto kao da se zove i ulica Zabranjenog pušenja ili ulica Top liste nadrealista ili ulica Doktora Neleta Karajlića ili ulica Seje Sexona ili ulica Maršala Tita ili - sve to zajedno
Nespremnost većine u Srbiji da prihvati sopstvenu odgovornost za zla nanesena Hrvatskoj devedesetih može se meriti samo sa potpunom nezainteresovanošću većine u Hrvatskoj za sudbine prognanih i pobijenih civila u "Oluji". U većoj ili manjoj meri, isto se odnosi i na celo naše okruženje
"Kad će običan čovek, i tamo i ovde, shvatiti da Hrvate i Srbe i danas spaja, ako ne bratstvo i jedinstvo, a ono bratstvo u nevolji – nevolji koja nas čini tako sličnima... I hoće li se upitati šta su uzroci te nevolje, hoće li biti u stanju da ih prepozna u nacionalističkim strastima kojima već više decenija, i tamo i ovde, biva sistematski trovan"
Pogled u retrovizor starog traktora pokazuje kako je traktorska industrija u jednom sistemu nastala, a u drugom nestala, kako je trasirala put naše industrijalizacije i transformacije poljoprivrede, a potom podelila sudbinu ne samo deindustrijalizacije već i deagrarizacije naše zemlje
Nakon iskustava sa prethodnom globalnom razvojnom agendom poznatom po Milenijumskim razvojnim ciljevima, UN su želele da se o novim ciljevima razvoja ne pitaju samo stručnjaci i političari. Novi globalni ciljevi održivog razvoja su definisani kroz širok konsultativni proces. Širom sveta, građani i različiti društveni i ekonomski akteri mogu da iskažu svoje mišljenje i viziju sveta u kakvom žele da žive
"Ti znaš šta je Guča – ljudi opasno sviraju, ovi naši Cigani. Malo jeste raštimovano, ovde-onde, ali kad počnu da sviraju, groove je to. A onda mi iz diskografske kuće Enja Records, za koju snimam godinama, kažu: ti treba da snimaš s njima. Objasnim Ekremu Sejdiću da producent hoće da me snima kako sviram s njima, a oni da me prate. Pitam, hoće doći u Minhen? Ne, to ne valja. U Beograd? Ne, i to im je veliki grad. Hoće tamo gde mirišu ćevapi. I odem u Vranje. Prvog dana bilo je malo kruto, snimali smo u kući Bore Stankovića. Oni stanu ukrug i sviraju. Sviramo, završimo, odjedanput tišina u krugu; pored mene Ekrem s njegovom trubicom, okrene se, dâ mi ruku pa mi kaže: ‘Gosin profesore, bata Dule – sad si naš.’ Primaju me u pleme!"
"U muzici sada imate dva paralelna sveta, one u muzičkoj industriji i sve ostale. Jedina razlika u odnosu na vreme Sex Pistolsa je što danas postoji internet gde svoj rad možete učiniti vidljivim, ne treba vam Meklaren koji će ići i urlati unaokolo trudeći se da vas progura u novine. A u Engleskoj je sad situacija kao u vreme Margaret Tačer. Potpuno ista klima"
Vesna Milakara rođena je 1966. godine u Donjem Klasniću, u opštini Glina na Baniji. Sa osamnaest godina se udala za Peru Rudića, mog oca, i 1987. rodila mene, a Maju, moju sestru, sledeće godine. Živeli smo u Rudićima, u Gornjem Klasniću, sve do 4. avgusta 1995. godine. Ja sam Mirko Rudić, novinar "Vremena"
"Od prvog do posljednjeg dana živio sam u posljednjem ratu, mogao bih danima pričati kakva je rat strahota, glupost i zlo, ali ovaj put hoću da kažem da postoji nešto što uvijek uzrokuje rat, a to je lažni mir. Čujete li koliko ljudi govore o miru, a svuda oko nas su ratovi. Mir je sveti cilj i sveta riječ. Takve riječi se ne smiju izgovarati lažno ni olako"
