Pravo da vam kažem, ni sada vam ne bih umeo reći ko je tačno ta neka Natalija Dević; znate kako to ide, život svesnog bića u vremenu hiperprodukcije informacija je, između ostalog, i svojevrsna neprestana klasifikacija podataka: razvrstavate ljude i pojave po tome koliko su vam potencijalno zanimljivi, koliko korespondiraju s bilo čime što vas se u životu tiče. To ime sam sortirao negde u isti mentalni folder u kojem držim sve one raspisane gospodže, obično sa po dva prezimena, a koje objavljuju predmete u obliku knjiga, mada u njima obično ni u tragovima nema ničega što bi se dalo povezati s književnošću, a koje pak masovno čitaju oni koji inače slabo šta čitaju. Iskreno, taj mi je svet nešto poput tamne materije: znam da je tu oko mene, ali zapravo ne znam ništa o njemu, kao ni on o meni. Supostojimo u međusobnoj ravnodušnosti-do-nevidljivosti, i to je u redu. Znam, doduše, i to da građanka piše jednom nedeljno za nekakav bizaran (Sponzorisan? To je jedino iole racionalno objašnjenje) kičasti prilog novina koje redovno čitam, ali rutinski preskačem te stranice, ne iz nekog protesta, nego onako kako bez premišljanja preskačem sportsku rubriku: naprosto, znam da tu nema ničega.
Sada je, megjutoa, najedared ta neka Dević u centru javne pažnje, digla se oko nje izvesna javna bura, tolika da sam čak i ja vratio kalendar unazad i pročitao njen… pa, ne znam kako bih to nazvao… sled reči organizovan u rečenice, a objavljen prošlog četvrtka.
Gadna je to tvar, taj uradak („Stranci u Beogradu“, „Danas“, 13. 8. 2015), i nekako mi je mrsko da je prepričavam; a opet, nešto se i mora reći. Elem, naratorka D. primećuje kako se njen, oh, njen Beograd u poslednje vreme puni nekim „čudnim strancima“ (Cepidlaka bi pitala nije li stranac „čudan“ po defaultu? Strange strangers, reklo bi se na engleskom), „Čiji broj raste. I podiže strepnju. Šta rade tu?“. Natalija, osim toga, noćom šeta kuče po Vračaru, ali to joj više ne pričinjava zadovoljstvo kao nekad, naprotiv, uplašena je i zabrinuta, strepnja joj je dublja od nade, „noćna šetnja postaje neprijatnost“, a sve zato što neki nesrećnik, možda je migrant a možda i nije, noću spava na njenoj klupi „pokriven letnjim jorganom“, u njenom parku usred njenog Beograda. Pa je uznemirava tim svojim postojanjem, dapače spavanjem. „Spava mirno, kao da mu je tu mesto“, kaže Natalija, valjda sugerišući da mu tu nije mesto, pa njegov miran san predstavlja čin drskosti. Naći će se već neko, možda neki ljubazni momci obrijanih glava, da ga uznemiri i objasni mu da mu tu nije mesto, i da mu uopšte nije fazon da tako uznemirava donna Nataliju (mada o tome ništa ne zna).
Pa onda bule! Znate li uopšte šta su bule? Otkad nisam čuo tu reč… Naziv je to anahron i zapravo ne baš neuvredljiv za žene u „muslimanskim“ odorama. Enivej, šta rade te bule u Dević-tekstu, u njenom gradu i u našim životima? Ništa manje nego „korziraju Knez Mihailovom i centrom“, i to „nogu pred nogu“ (pa, mislim, stvarno bi bilo preekscentrično korzirati ruku pred ruku!), dobro ufačlovane i nakićene zlatom. Pa im nije dosta što korziraju nego još i pogledima skroziraju Nataliju i još poneku urodženu Beogradžanku, i to s neodobravanjem, ceni Natalija, jer su možda previše golišave za njihov ukus. „Hoćemo li uskoro morati da im se izvinjavamo?“, sekira se Dević. I to, bre, „u svojoj zemlji, u svom gradu“! Ima toga još, ali imajte milosti, jedva sam i ovo izneo, žrtvujte se malo i vi.
U pisanju i mišljenju dozvoljeno je skoro sve, sve osim ostrvljivanja na slabe i nemoćne, ponižene i uvređene, na ljude koji leže na zemlji – neretko i doslovno; recimo, na zemlji i travi parka oko beogradske autobuske stanice. Manite se političke korektnosti, humanizma i renesanse na recept, multikulturalističkih bajanja i tome sličnog, ništa vas to ne obavezuje – ali, ona elementarna, takoreći instinktivna ljudskost koja čini oštru i neprelaznu granicu između huljskog i čovečnog, e to je ono jedino prema čemu imate obavezu. Ma ne, zapravo, ni to nije obaveza, nego je to nešto što ionako nosite u sebi; ili možda ne nosite, u kojem slučaju… Pa, ne znam šta bih vam rekao. Da probate s nekim poslom koji se obavlja ćutke?
Ne može se „polemisati“ s bilo čime izrečenim u nakupini reči koje je potpisala ta neka Dević; to naprosto ne doseže do razine od koje bi uopšte moglo da započne nekakvo neslaganje. Ne, ovo je tek gomila primitivnog mentalnog smeća, bisernica rasističkih stereotipa prosutih na relativno malom novinskom prostoru. Nema to veze ni s „islamom“ ni sa bilo čime drugim, ovo je čista, ogoljena malograđanska ksenofobija, kao predigra svakog fašizma. A koliko je tek prejadno videti u ljudima koji beže upravo od islamističkih fanatika nekakvu pretnju te vrste? Neka Natalija D. iz kasnih tridesetih tako bi u jevrejskim izbeglicama iz Trećeg Rajha verovatno prepoznala Hitlera – jer, eto, i oni govore nemački. A i te bule, čak i da zamislimo da su stvarne, koliko li se razlikuju od naših rođenih zabrađenih seoskih baba – a te nisu ni Arapkinje ni muslimanke uopšte – koje takođe s neodobravanjem gledaju na golišavost… Ali, čemu, kažem, sve to, kad to ne doseže do nivoa diskutabilnosti? Mani se divana, pristojan svet ovome samo kaže: m’rš!
Nakon svega, zanima me samo jedno: hoće li i ovog četvrtka osvanuti tekst Natalije Dević u Danasu (njeno formalno, i preglupo napisano izvinjenje ne znači baš ništa). Ako osvane, znaćemo šta je poruka, i to ne njena: da ona i dalje piše mirno, kao da joj je tu mesto.
