Pišem ovaj tekst danas 11. septembra, a kada se osvrnem preko ramena, tik tu su sjaj i slavlje ulaska u novu 2020. godinu, radost i iščekivanje šta donose dani koji dolaze. Osim pokoje bore više na licu, koja će ostati da svjedoči o mrštenju na 2020, pamtit ćemo je i po vremenu kada smo shvatili gdje su i šta su granice, i za koga. A tako smo željeli putovati...
Slabo zanimanje predsednika SAD za Srbiju i "srpska pitanja" nikada nije bilo razlog da ovdašnji štampani i elektronski tabloidi prestanu da – evo već godinama – informišu, i to iz pouzdanih izvora kako Tramp troši mnogo svog predsedničkog vremena kako bi pomogao Srbima a napakostio "Šiptarima" i Hrvatima, zbog čega su ovi potonji baš onako zdravo očajni. Niti su bile razlog za umanjenje simpatija koje dobar deo ovdašnje javnosti gaji prema prvom čoveku SAD
Na osnovu otkazivanja učešća na vojnoj vežbi "Slovensko bratstvo 2020" ne treba izvlačiti nikakve dugoročne zaključke poput najave okretanja Zapadu ili distanciranja od Moskve. Srbija je kupila još šest meseci za svoju strategiju "ni Istok ni Zapad" pod uslovom da takva strategija uopšte postoji
Kako će se iz galimatijasa obaveza iz Vašingtona vlast u Srbiji izvući, a da se nikome ne zameri i nikoga ne slaže, verovatno ni ona sama ne zna. Poznajući njen način promišljanja stvarnosti i sveta, i njene sposobnosti, jedino je sigurno da će cenu eventualnih teških posledica plaćati svi građani ove zemlje
"Tempo pregovaračkog procesa je određen interesima dveju pregovaračkih strana i utisak je da se obema stranama ne žuri. Čini se da Srbija nije sigurna da li uopšte želi da prihvati sve obaveze koje proističu iz pregovora o članstvu kalkulišući da bi ‘troškovi’ – funkcionalna demokratija, vladavina prava, normalizacija odnosa sa Prištinom, razni aranžmani sa drugim partnerima – mogli da budu previsoki za vladajuću elitu. S druge strane, ni u EU nema preteranog entuzijazma da se ovaj proces ubrza"
Kako je predsednik Aleksandar Vučić, pokušavajući da uz posredstvo SAD normalizuje ekonomske odnose sa "privremenim institucijama u Prištini", dozvolio da Srbija bude uvučena u jedan od najdugotrajnijih sukoba na Bliskom istoku i još pride, posle onolikog lobiranja srpske diplomatije za povlačenje nezavisnosti, dao svoj blagoslov da Izrael prizna Kosovo kao samostalnu državu
Dijalog o kosovskom problemu vratio se u Brisel, nakon što je privremeno zglajznuo u Vašington. Najave da bi "konačan sporazum" mogao da se postigne brzo, već su toliko puta viđene. Nasuprot Ričardu Grenelu, kojeg su zanimali politički poeni za svog šefa Donalda Trampa, Evropska komisija možda zaista radi na rešenju, ali joj baš i ne ide
Ako se nešto ne promeni u metodologiji pregovaranja u vezi s normalizacijom odnosa Beograda i Prištine, na Kosovu i Metohiji za dvadesetak godina više neće biti Srba. Ništa od dogovorenog do sada u Briselu, čak ni ovo poslednje u Vašingtonu, nije pomoglo njihovoj stabilizaciji kao ravnopravnog naroda na Kosovu, već suprotno
"Ne verujem u interesovanje Vučića za dogovor i mislim da je ovo sada sve u svrhu kreiranja pozitivnih percepcija kod međunarodne zajednice. On će sve uraditi da se proces pregovora raspadne da bi i dalje jahao na ovoj temi, a u tome će mu najverovatnije pomoći i kosovska politička scena. I kod nas postoji ta politička klasa koja ne zna kako bi živela da ne postoji pretnja od Srbije i mogućnost prodavanja patriotizma"
Američki predsednik rekao je da se upravo dogodio "istorijski sporazum" koji je "svet učinio bezbednijim". Vest je obišla svet. Reči predsednika SAD odjekuju, pa bio on i Donald Tramp. Drugo je pitanje šta je to što su potpisali Vučić i Hoti u Ovalnom kabinetu – da li je reč o međunarodnom ugovoru ili razmeni pisama o namerama? Ko se tu s kim dogovorio i o čemu, da li je ono što je potpisano obavezujuće ili nije
O balkanskom opusu reditelja Olivera Frljića, čije predstave istražuju niske istine ovdašnje sredine
Deca izbeglice iz Sirije i Avganistana nemaju gde da se vrate. Rat u Siriji sada traje već skoro deceniju, što znači da većina dece u Siriji i ne pamti život bez rata. U Avganistanu deca čine trećinu žrtava sukoba koji ne jenjava već 40 godina. Odgovor bogatih evropskih država fokusirao se previše često na pritvaranje dece, nasilje na granicama i obesmišljavanje postupaka za spajanje porodice, uz nedovoljno inicijativa koje bi bile usmerene na smanjenje njihovih patnji
Niti se ko brine, niti raspituje šta se zbiva sa najvažnijom institucijom u državi. I kakve su se to sile i teške dileme isprečile i sprečile da se skupština, u kojoj nema opozicije niti bilo kakve neizvesnosti, normalno konstituiše i izaberu njeni organi
Generalna skupština Ujedinjenih nacija odredila je 7. septembar kao Međunarodni dan čistog vazduha za plavo nebo
Pandemija, psihologija i ekonomija, Kosovo, Amerika i Rusija, EU i reforme, opoziciona kuvanja, Crna Gora – to su ključne teme i ključni izazovi za dolazeću srpsku jesen i zimu
Letnjim programskim televizijskim šemama dominiraju reprize, ali i premijere domaćih serija kojih ima sve više i čija je produkcija sve obimnija
Koliko se kunemo u njih i koliko ih zazivamo, ima se utisak da o Nemanjićima svi sve znamo. Izložba u Istorijskom muzeju Srbije otkriva da ni dan-danas ne znamo ko su im preci, gde su im bili dvori, kako su provodili dane
"Djeca iz radničke klase su pravi pankeri. Inherentno je u njih upisan dar lijenosti, koji je prva linija obrane protiv kapitalističkog pakla. I eto me, dramaturginja. Inercijom do uspjeha"
Vladimir Putin je Emanuelu Makronu rekao da se Zapad ne meša u unutrašnje stvari Belorusije. Kada je trećeg dana protesta u Belorusiji Aleksandar Lukašenko tražio pomoć od Putina, rečeno mu je da je Rusija spremna da štiti belorusku zapadnu granicu od NATO-a. Time je jasno rečeno šta je šta, i šta je čije, da je Belorusija "unutrašnje dvorište" Rusije
Proglašenjem pandemije virusa korona, marta ove godine, tema migracija nestala je iz javnosti. Pitanje šta se sa ljudima u pokretu dešava postalo je "nezanimljivo" u javnom diskursu, osim među desničarskim snagama koje se ne libe da za svaki problem okrive baš izbeglice
"Pogledajte spomenike u Rimu, gradu prebogate istorije i tradicije – niti jedan nema 23 metra, ni približno. Najveći vajari i umetnici znaju da spomenici treba da budu što bliži ljudima, da ga oni mogu sagledati, osetiti, da mogu ostvariti komunikaciju sa njima i osetiti karakter"
U ovoj nepouzdanoj hronologiji rekonstruisanoj kroz izmaglicu alkoholnih i hašišnih isparenja, prvi pouzdan datum koji se javlja u sećanju zapravo je već majski, onaj kada se održavaju "prvi slobodni izbori" u Hrvatskoj, nakon kojih ćemo se probuditi u jednom olovnom ponedeljku, i to će zapravo biti Dan Prvi naših novih života, što možda još nismo znali, ali smo slutili, naročito oni među nama s nekom urođenom ili stečenom falinkom, po merilima Novog poretka, impersoniranog kroz nakaznu obrazinu jednog zlog i tupoumnog starca
Predsednik Srbije svakodnevno saopštava da se ne plaši, da neće popustiti pod pritiscima, a to njegovo prenemaganje očigledno pali kod onog ne malog broja građana Srbije koji razmišljaju u mitskim kategorijama. No, bez obzira na imidž beskompromisnog vladara, nisu baš toliko retki Vučićevi ustupci pod pritiscima – što spoljnim, a što onim unutrašnjim. Naravno, ta njegova uzmicanja u medijima se ne prikazuju kao nekakvi mali porazi već kao odluke mudrog, promišljenog i nepogrešivog vođe zabrinutog za svoj narod
Po čemu će se pamtiti period od 2012. do danas? Kako se došlo do brisanog prostora za obesmišljavanje rada i klasičnih političkih institucija i samih izbora? Šta govore poređenja sa prilikama u drugim zemljama bivše Jugoslavije
Nenamerno, naravno, nedavnom odlukom ministra kulture da se sa spiska knjiga koje se bibliotekama preporučuju za otkup izbriše Etničko čišćenje Vladimira Petrovića (Arhipelag), skrenuta je pažnja javnosti i na ovu knjigu i na njenu temu: genezu pojma etničko čišćenje kojom dominira područje bivše Jugoslavije
"Teško je utvrditi koja je ‘ideologija’ kriva za ovo ili ono. Kada se neko pita kome bi se morao podneti račun za krivi način po kome se danas živi, najpre bi ga trebalo ispostaviti sebi samima. Malo je koja vlast, i ona najnesimpatičnija, došla na vrh bez beslovesne podrške tih istih ljudi što se naknadno pitaju u čemu su se to našli"
Umesto omaža za stotu godišnjicu rođenja Sergija Lukača (1920–2004), pedagoga, autora i urednika, koji je obeležio uspon našeg novinarstva šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih, ovde prenosimo u celini njegovo sećanje na vlastitu mladost u Mostaru, poput nekog prizivanja feniksa, napisano u trenutku kada je grad njegove mladosti još nosio sveže ožiljke još jednog rata i razaranja
