"Imamo neobičnu situaciju da Vlada Srbije stalno galami protiv tajkuna, a ovde kod mleka kao da su povezani s velikim kompanijama i njihovim vlasnicima. Zašto bi Vlada brinula da li će Imlek ove godine izgubiti svoje profite u Srbiji kad je na drugoj strani zdravlje građana Srbije"
Đinđićeva glavna ideja je bila kako Srbiju izvući iz zaostalosti. U nekim stvarima je bio prebrz, često donosio ishitrene zaključke; bio je energičan, gnevan na našu zaostalost i opsednut namerom da modernizuje Srbiju
U toku prošle 2012. godine, pojavile su se tri nove izuzetno zanimljive knjige o Ivi Andriću. Dve je objavio Službeni glasnik: knjigu Angažovani Andrić 1944–1954 napisali su Ratko Peković i Slobodan Kljakić, dok je Dušan Glišović autor knjige Ivo Andrić, Kraljevina Jugoslavija i Treći rajh 1939–1941. Naposletku, Akademska knjiga objavila je delo Žanete Đukić-Perišić pod naslovom Pisac i priča s podnaslovom "Stvaralačka biografija Ive Andrića". Svaka od njih je na svoj način značajna i vredna, no ako ih čitamo jednu za drugom približiće nam posebno snažno, nekom začudnom sinergijom, jednog Andrića kog ranije nismo znali
Kroz porušeni Prozor prolazili su partizani, mladi tek stasali momci i devojke: u opancima i poderanim cokulama; u seljačkim gunjevima i delovima uniformi okupatorskih i kvislinških trupa; sa puškama i drugim oružjem svih kalibara i sistema. Išli su u kontranapad na Nemce i ustaše. Šef partizanskog saniteta Gojko Nikoliš piše: "Prolazi kolona pokraj kuća, a ranjenici je ispraćaju pjesmom i poklicima. Odmiče kolona uz brdo, a mene steže za grlo"
Čuli ste za Titovo naređenje: Prozor mora pasti? Trebalo je zaustaviti neuporedivo jače njemačke, ustaške, italijanske i četničke jedinice kako bismo omogućili proboj partizana prema Jablanici i Neretvi. Prozor je bio opkoljen bunkerima i žicom. Bitke su vođene bukvalno za svaku ulicu. Oslobađali smo jednu po jednu... Luka Vučinić i ja smo prvi ušli u Prozor. Leševi svuda oko nas, zapaljene kuće... Išli smo krvavim ulicama kao u bunilu, zaboravljajući da je grad još uvijek pun neprijateljske vojske
Dve slike bile su upečatljive: najpre, početkom decembra 2012. godine, ispred Kazneno-popravnog zavoda Zabela u Požarevcu, te apsane sa tradicijom, zagrljaj pomilovanog Uroša Mišića, 25 godina, sa jednom devojkom, njihov hitri ulazak u limuzinu i odlazak sa tog mesta; druga slika je sa Zvezdine proslave osvajanja Kupa Radivoja Koraća ovog februara na Kalemegdanu, u Beogradu, gde vidimo Mišića kako sa drugarima drži veliki transparent
Valjda 1950, usred preokreta u Jugoslaviji od SSSR ka ostatku sveta, u Beogradu se pojavila sitna, lepa, veoma zgodna i iznad svega šarmantna mlada žena po imenu Desa Trevisan – u svojstvu dopisnice londonskog "Tajmsa", tada veoma ozbiljnih dnevnih novina
Bilo bi od društvenog značaja da nam Demokratska stranka saopšti da li deli duševna raspoloženja i vizije svog predsednika
Dublji pogled na srpsku političku scenu, naročito na njen opozicioni deo, daje šaroliku i prilično uzbudljivu sliku. Ali, ona je takva samo kad se zagledaju detalji i razlike, jer su upravo razlike, u suštini, jako male, a detalji, bar iz ugla birača – nebitni
Neredi na utakmici između Partizana i Crvene zvezde najsvežiji su doprinos istoriji nasilja u Srbiji, a bočni događaji daju neka nova svetla ovom događaju
Da li je Dačić čovek koji strada zato što je rešio da nam "promeni kod" ili je i on samo jedan u nizu srpskih vlastodržaca koji su i spolja i iznutra podstrekivani da se ponašaju kao vaninstitucionalna sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar?
