Život bez lozinki

Imam jedan dokument u kojem čuvam sve svoje lozinke. Ima ih više desetina, nakupilo se s vremenom – za banke, društvene mreže, prodavnice, državne servise i razne druge sajtove. Neke koristim svakodnevno, druge jednom godišnje, ali kada mi zatrebaju, onda mi baš zatrebaju. Ko bi želeo da rekonstruiše moj život, tim dokumentom bi me “otključao”. Pod uslovom da ga pronađe i snađe se u njemu jer sam ih zapisivao logikom razumljivom samo meni. Nadam se.

Neko vreme sam koristio Gugl i Fejsbuk naloge za prijavljivanje na druge servise. Zgodno, jedan klik i unutra ste. Ali sam shvatio da tako Meti i Alfabetu prepuštam previše kontrole nad svojim digitalnim životom. O OpenAI da ne govorim, toliko smo se zbližili da će biti neprijatno ako nam kumstvo pukne pa krenemo jedan o drugome da iznosimo prljave stvari.

Banke su već uvele dodatnu proveru identiteta. Unesete lozinku, pa potvrdite na telefonu, nekad i otiskom prsta. Vrlo bezbedno, sve dok vam telefon nije pri ruci ili pokušavate da pristupite računu sa vanrednog kompjutera. Tada shvatite da se sigurnost uvek plaća komforom.

Zato se sve više govori o tehnologiji koja se zove passkey (pas-ki), odnosno pristupni ključ. Ideja je da više ne pamtite lozinke, već da se identifikujete licem, otiskom prsta ili PIN-om kojim inače otključavate svoj uređaj.

Kako to radi? Kada se registrujete na neki servis, vaš uređaj napravi dva digitalna ključa. Jedan, javni, preda servisu, drugi, privatni, zadrži za sebe. Kada se sledeći put prijavljujete, servis proverava da li vaš uređaj poseduje odgovarajući privatni ključ. Vi treba da potvrdite da ste to zaista vi. Otiskom prsta, recimo.

Važno je to što biometriju nikome ne predajete, ona ostaje na vašem uređaju. Ne postoji jedan univerzalni ključ kojim otvarate sva vrata. Za svaki servis pravi se poseban par ključeva, a telefon ili računar ih čuva umesto vas. Haker koji provali u neki servis ne može da pokupi vaše lozinke jer ih tamo nema.

Ključevi mogu ostati zaključani na jednom uređaju, mogu se šifrovano sinhronizovati između vaših telefona i računara preko Epla, Gugla ili posebnog menadžera, a mogu se čuvati i na namenskom USB bezbednosnom ključu. To poslednje je naročito zgodno ako ne želite da zavisite od jednog proizvođača.

Nevolja nastaje kada izgubite telefon, promenite sistem ili morate hitno da se prijavite sa nepoznatog uređaja. Postoje rezervni načini pristupa, uključujući korišćenje telefona za potvrdu prijave na drugom računaru, ali ne podržavaju svi servisi sve mogućnosti. A i dalje traže stare (dobre) lozinke.

Biometrija je svakako praktičnija i u ovom sistemu bezbednija od pamćenja kombinacija slova i brojeva. Ali nije nepogrešiva niti ju je nemoguće zloupotrebiti.

I to sada otvara novi problem. Ranije su hakeri tražili vaše šifre, a ovako meta postajete lično vi, fizički. Recimo da vas u mračnoj ulici presretne lik ili više njih i privole vas da ostavite otisak prsta na nekom uređaju koji oni nose. I koji za njihov račun, sa vašeg, kupuje bitkoine. Tako da, kakvu god sajber bezbednost da smislimo, na kraju ostaje problem uličnog svetla.

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!