Zašto?

Proleće je u Srbiji vreme velikog medijskog podsećanja. Možda najstrašnije je sećanje na NATO bombardovanje koje je, recimo, u Nišu veoma aktuelno jer je iz užeg gradskog područja uklonjena avio-bomba sa 500 kilograma eksploziva. Evakuisan je povelik broj komšija, stručnjaci su deaktivirali i odvezli bombu, ali smo se kroz tu vest u sekundi vratili u doba šizele i smirele. RTS nas je podsetio na 25 godina od bombardovanja RTS-a, kada je 16 kolega i koleginica ubijeno. Baš kao na spomeniku u parku Tašmajdan, pitanje bez odgovora je “Zašto?” Prvi put je medijska kuća proglašena za legitimni cilj, ali i danas nije jasno zašto uprkos upozorenjima zaposleni nisu na vreme evakuisani. Da vas podsetim – u trenutku pogibije, evakuisane su televizije Košava, Pink i RTV, Studio B i TV Politika.

RT Vojvodina je takođe bombardovana, ali zahvaljujući izmeštanju zaposlenih nije bilo ljudskih žrtava. Danas televizija Pink uopšte ne pominje činjenicu da je pri bombardovanju zgrade CK na Ušću praktično gađana ta televizija, kao i TV Košava. Pink je time praktično abolirao one koji su ga bombardovali, što je verovatno u skladu sa izuzetno licemernom promocijom američko-srpskog prijateljstva od strane Željka Mitrovića. Dakle, onaj ko nas je svojom propagandom najviše svađao sa komšijama i NATO-om, danas je najpopularniji medijski promoter bratstva i jedinstva na ex YU prostorima, kao i najglasniji promoter američke politike. Pink je, dakle, primer kako je bombardovanje dovelo do promene stavova. Ipak, Mitrović i danas ima rezervnu poziciju u promovisanju Putinovih uspeha na Ukrajinskom ratištu na kanalu Vesti. Zlu ne trebalo.

Drugo podsećanje stiglo je kroz prenos mitinga “Srpska te zove” iz Banjaluke. Repriza predvečerja rata u Bosni i Hercegovini u istoj nedorečenoj formi. Dodik kao personifikacija Republike Srpske, baš kao u slučaju Vučića i Srbije. Za i protiv suživota sa drugim narodima, uz pomešane poruke koje pozivaju na toleranciju, ali i posprdne viceve o Hrvatima i Bošnjacima. Volimo sve ljude, ali ne i one koji bi da nam oduzmu rakijski kazan i pečenicu. Volimo Srbiju, volimo Anu Brnabić, ali ne volimo pedere. Ana je uspela da ponovo propusti priliku i reaguje na ovakve izjave. Neverovatna simplifikacija ne samo identiteta jednog naroda koji je na tim prostorima stariji od bilo kog političara ili partije.

Vučić je opet miting pratio na televiziji, iz Beograda, sa sigurne distance, posle izuzetno praćene posete Mostaru, sa kojim je uvedena avio-linija. Tamo je Vučić bio garant mira u regionu.

Usledio je prenos sednice Skupštine UN, dakle, uživo nadmetanje u prebrojavanju mrtvih, prognanih i silovanih. Pobednik je onaj sa više žrtava, kako se to percipira i u Prištini i u Beogradu. Borba uključuje i prebrojavanje saveznika i protivnika, priznavanja i otpriznavanja. Politički sagovornici se dele na moćnike i patuljke, bitne i nebitne, rat očigledno još traje. Ovo je nastavak politike “vrdanja” jer smo iste te nesvrstane “patuljke” molili da “otpriznaju” Kosovo. Da paradoks bude veći, ministar Ivica Dačić ponovo sedi u Beogradu i informiše se putem medija. Valjda bi bilo logično da makar sedi iza Vučića u UN, pored Suzane obasjane plavim svetlom ekrana Aj-peda.

Identična polemika nastavila se u Skupštini Srbije između vlasti, opozicije, pristalica bojkota i onih koji žele da učestvuju u izborima. Istaknute metafore se čak i ponavljaju – pudlice i patuljci. Vidljiv je apsolutni izostanak svake komunikacije, ali sada ne samo između vlasti i opozicije, već i unutar opozicije. Rat svih protiv svih, ako više iko razume uzroke i povode.

Očigledno, primećujemo hronični nedostatak političke kulture. Zato je valjda u medijima odjeknula vest o našem spektakularnom nastupu na Bijenalu u Veneciji. Da se razumemo, Aleksandar Denić je napravio odličnu izložbu i jedva čekamo da je vidimo, ali je umesto umetnika u medijima neuporedivo više bila prisutna ministarka Maja Gojković, verzirana odjednom u savremene svetske umetničke tokove. Ne mogu a da se ne setim početaka ovog umetnika u Srećnoj galeriji SKC, gde je bio ceo Beograd. Pre njega tu su izložbe imali Marina Abramović, Raša Todosijević, Jozef Bojs i mnogi drugi, a pitao bih ministarku zašto se u SKC-u danas ne održavaju ni izložbe niti koncerti u sali gde je nastao novi talas, niti u Bašti gde je svirao svako ko iole nešto znači.

Za to vreme u Beogradu je obeležen Svetski dan knjige. Na Novom Beogradu je posle 50 godina iseljena biblioteka u Fontani. Gradske vlasti su odluku donele preko noći i samo obavestile zaposlene. Nažalost, prethodnog dana je u Krnjači demolirana ispostava biblioteke “Milutin Bojić”. Izgleda nije prvi put, ali mi ne dopire do svesti zašto je, zaboga, nekim klincima iz kraja bila fora da provale i razvale biblioteku. Kapiram, provališ u trafo stanicu i mazneš bakar, trafo ili ulje za hlađenje. Ali, zašto knjige, rođeni, nije da su ih posle čitali ili prodavali na Internetu. Valjda su računali da se zbog biblioteke niko neće potresti, mada statistike pokazuju da su upravo te područne ispostave poslednje iskre kulture u ovoj zemlji. Čitaocima i članovima baš mnogo znače, jer se radi o delovima grada sa slabijim standardom i primanjima. Zato je i šteta u Krnjači veća nego u centru grada, pri čemu ne mislim na izgubljenu dobit, već na potencijalnu štetu za obrazovanje nekih klinaca koji verovatno nikada nisu ni kročili u tu biblioteku, a hteli bi da spale knjige iz zezanja.

Mladost ne opravdava besvest, kako je to lepo rekao Koja!