Malo je televizijskih serija koje su izazvale toliko reakcija kao Adolescencija, zastrašujuća priča o uticaju tehnologije na život pre svega mladih ljudi, a sledstveno i na živote svih koji ih okružuju, to jest na celo društvo. Realnost te priče je ono što nas plaši, to što njene elemente prepoznajemo u sopstvenom životu. I što se taj uticaj tehnologije, i dobar i loš, može doživeti i u samom procesu gledanja.
Bilo je televizijskih serija koje su praznile ulice i u pred digitalno doba, do pre dvadesetak godina. Ali ovo je prva serija o kojoj se masovno priča, a da nije prikazana na televiziji već se gleda na striming platformi, eventualno je neko pribavio piratsku kopiju na u-es-beu. To pravi prvu podelu, generacijsku. Stariji, uglavnom, gledaju televiziju, ne pretplaćuju se na strimove, nevični su pirateriji i nisu primarna publika ove serije. Što je prva tehnološka posledica.
Sledeća stvar je sama priča. Ona nam prikazuje kako je današnje društvo bezrezervno prihvatilo tehnologiju. Mobilni telefon postao je masovni medij i prepustili smo mu najmlađe bez ikakve kontrole. Dozvolili smo im da se tamo stihijski društveno organizuju, da dolaze do saznanja koja ne mogu da procesiraju na ispravan način. Naopaki zaključci vode ka rđavim posledicama, a oni koji bi trebalo decu da usmeravaju i štite od pogrešnih uticaja – roditelji i nastavnici – nisu ni svesni opasnosti. Jer je ne vide i ne razumeju dok se iz digitalnog sveta ne prenese u realni. A tada je obično kasno i to je suština ove priče.
S druge strane, tehnologija otvara neverovatne prilike za razvoj i učenje što svaki pokušaj ograničavanja ili zabrane čini uzaludnim i besmislenim. Pravi pristup bio bi usmeravanje, što neće biti lako. Poruka koju je većina gledalaca prepoznala jeste da sa decom mora mnogo više da se razgovara. Poruka koju većina nije razumela je gde i kako se taj razgovor vodi. To više nije porodični ručak iz holivudskih filmova, nije ni učionica u kojoj više nema neprikosnovenih autoriteta, to mora da uključi prepoznavanje digitalnog prostora u kojem se adolescenti kreću. U tim razgovorima im se ne “otkriva svet” jer im je mobilni telefon već “aploudovao” silu informacija koje ne mogu da obrade. Potreban je neko da to složi. Ako ume.
Konačno, tehnologija nam šalje poruke i iz same produkcije serije. Svaka epizoda snimana je u jednom kadru, ali je kamera u neprestanom pokretu. Razlog što to uspevamo lako da pratimo nije samo dobra radnja koja nas uvlači u priču već i vizuelna kultura koju nam je tehnologija nametnula. Kamera se kreće spontano kao na Jutjub i Tiktok klipovima koje svakodnevno gledamo. Kada se u jednom trenutku podigne i uzleti iznad gradića u kojem se radnja dešava, gledalac isprva ne vidi ništa neobično jer smo se navikli na snimke napravljene pomoću drona.
Serija je snimljena veoma pristupačnom opremom. Sve što je korišćeno, kamera i objektiv, nosači kamere, gimbali, dronovi koštalo je koliko i jedan bolji automobil srednje klase. Tehnologija je mogućnost snimanja ovakve serije ograničila ne cenom opreme, kako je to bilo u prošlosti, već kreativnošću autora. To je najveća pobeda čoveka nad tehnologijom u ovoj priči i pouka da u dobrim rukama ona daje umetničko delo visokog kvaliteta. U lošim rukama ona postaje tema tog dela.
Šta je Brent Sadler obećao Igoru Božiću, a šta se desilo? Zbog čega se udar na Junajted mediju može smatrati operacijom pod kodnim imenom “Hiljadu rezova”? Ima li za bilo koju redakciju ičega goreg od toga da sama postane vest? Na koja pitanja ne odgovara nova uprava ove medijske grupacije i zašto? Na koga se kolege iz Junajted medije mogu osloniti u obrani novinarske slobode
Simboliku Lazareve subote na televiziji je dočarao onaj koji sebe smatra gospodarom Srbije. Nažalost, njegove petarde iz Šešeljeve medijske škole uvek su signal za horsko pljuvanje i vređanje
Zbog čega je već dan nakon glasanja Vučić izgledao poput karikature trenera i kapitena Real Madrida u istoj osobi koja euforično slavi pobedu nad FK Mladost Lučani? Kako je na parcijalnim kvaziizborima režim zaklao vola radi kile rebara, a studentska parola “Niko nije umoran” dobila nastavak – “Niko nije poražen”
Kad seansa otpočne, ona vama može delovati poput razgovora, mada vam je očigledno da vi govorite više nego terapeut. Za to vreme, međutim, dobar psihoterapeut sluša tako i toliko da je jedino poređenje koje meni pada na pamet crno-beli snimak Mravinskog kako proba Nezavršenu i reaguje na finese koje ja nikad neću uspeti da razaznam. Baš me briga i ako svako daje bolje savete, terapeut je olimpijski pobednik u prepoznavanju toga da vam glas drhti zato što skrivate suze, da su vam pauze duže nego inače i oklevate s nekim temama, da se često vraćate na neka iskustva dok druga nikad ne pominjete...
Raspiše li Vučić izbore za leto, studentski pokret i zborovi moraju biti spremni. Iskustva stečena u Kuli, Sevojnu ili Aranđelovcu su dragocena, ali ne i dovoljna. Današnji mali propusti, već sutra mogu biti fatalni. U pitanju je budućnost Srbije
Upisivanje Brenta Sadlera kao direktora medija Junajted grupe je pretposlednji korak u puzajućem davljenju kritičkih medija. Vlast to neće spasiti, ali je barem publika dobila važnu lekciju
Zašto režim nastoji da razvali Univerzitet u Beogradu? Koga i čega se boji? I kakve veze s tim ima poziv na politički dijalog?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
