Malo je televizijskih serija koje su izazvale toliko reakcija kao Adolescencija, zastrašujuća priča o uticaju tehnologije na život pre svega mladih ljudi, a sledstveno i na živote svih koji ih okružuju, to jest na celo društvo. Realnost te priče je ono što nas plaši, to što njene elemente prepoznajemo u sopstvenom životu. I što se taj uticaj tehnologije, i dobar i loš, može doživeti i u samom procesu gledanja.
Bilo je televizijskih serija koje su praznile ulice i u pred digitalno doba, do pre dvadesetak godina. Ali ovo je prva serija o kojoj se masovno priča, a da nije prikazana na televiziji već se gleda na striming platformi, eventualno je neko pribavio piratsku kopiju na u-es-beu. To pravi prvu podelu, generacijsku. Stariji, uglavnom, gledaju televiziju, ne pretplaćuju se na strimove, nevični su pirateriji i nisu primarna publika ove serije. Što je prva tehnološka posledica.
Sledeća stvar je sama priča. Ona nam prikazuje kako je današnje društvo bezrezervno prihvatilo tehnologiju. Mobilni telefon postao je masovni medij i prepustili smo mu najmlađe bez ikakve kontrole. Dozvolili smo im da se tamo stihijski društveno organizuju, da dolaze do saznanja koja ne mogu da procesiraju na ispravan način. Naopaki zaključci vode ka rđavim posledicama, a oni koji bi trebalo decu da usmeravaju i štite od pogrešnih uticaja – roditelji i nastavnici – nisu ni svesni opasnosti. Jer je ne vide i ne razumeju dok se iz digitalnog sveta ne prenese u realni. A tada je obično kasno i to je suština ove priče.
S druge strane, tehnologija otvara neverovatne prilike za razvoj i učenje što svaki pokušaj ograničavanja ili zabrane čini uzaludnim i besmislenim. Pravi pristup bio bi usmeravanje, što neće biti lako. Poruka koju je većina gledalaca prepoznala jeste da sa decom mora mnogo više da se razgovara. Poruka koju većina nije razumela je gde i kako se taj razgovor vodi. To više nije porodični ručak iz holivudskih filmova, nije ni učionica u kojoj više nema neprikosnovenih autoriteta, to mora da uključi prepoznavanje digitalnog prostora u kojem se adolescenti kreću. U tim razgovorima im se ne “otkriva svet” jer im je mobilni telefon već “aploudovao” silu informacija koje ne mogu da obrade. Potreban je neko da to složi. Ako ume.
Konačno, tehnologija nam šalje poruke i iz same produkcije serije. Svaka epizoda snimana je u jednom kadru, ali je kamera u neprestanom pokretu. Razlog što to uspevamo lako da pratimo nije samo dobra radnja koja nas uvlači u priču već i vizuelna kultura koju nam je tehnologija nametnula. Kamera se kreće spontano kao na Jutjub i Tiktok klipovima koje svakodnevno gledamo. Kada se u jednom trenutku podigne i uzleti iznad gradića u kojem se radnja dešava, gledalac isprva ne vidi ništa neobično jer smo se navikli na snimke napravljene pomoću drona.
Serija je snimljena veoma pristupačnom opremom. Sve što je korišćeno, kamera i objektiv, nosači kamere, gimbali, dronovi koštalo je koliko i jedan bolji automobil srednje klase. Tehnologija je mogućnost snimanja ovakve serije ograničila ne cenom opreme, kako je to bilo u prošlosti, već kreativnošću autora. To je najveća pobeda čoveka nad tehnologijom u ovoj priči i pouka da u dobrim rukama ona daje umetničko delo visokog kvaliteta. U lošim rukama ona postaje tema tog dela.
Prema izmenama i dopunama Prostornog plana za Beograd na vodi, čiju je izradu odobrila Vlada Srbije, smanjuje se zelena površina zbog novih stanova, kaže Sanja Solarević
Rekapitulacija jedne teške godine, uz izbor reči godine, događaja godine, tu je i osvrt na sva važna, a nedavna dešavanja u zemlji i svetu.
Kakav je Vučićev plan za opstanak na vlasti? Zbog čega mu ne može upaliti? Na koji je način Srbija postala međunarodna parija? Kako su studenti prošli sa zastavama kroz narod i postali imuni na napade? Zašto je 2026. izborna godina i početak početka normalizacije Srbije
TV fenomen prethodne godine svojevrsna je medijska kontradikcija. Vlast organizuje šetnje koje parališu predgrađa gradova, tabloidi izveštavaju o “stotinama hiljada građana” kojima smeta što ne mogu slobodno da se kreću, idu u porodilište i po penziju pa blokiraju po Srbiji, gde je jedina blokada Ćacilend ispred Skupštine
Dva različita rezultata psiholoških istraživanja kažu: uz upotrebu nagrade postižete ono što ste hteli, a uz upotrebu kazne ne. Dakle, ako hoćete da vaše dete promeni svoje ponašanje, “dajte mu poklon” kad god uradi nešto dobro; ako ga budete kažnjavali za nepoželjno, dogodiće se samo to da će početi da krije od vas šta je uradilo. Drugo, ako neko ima “unutrašnju motivaciju” za bavljenje nekom aktivnošću i počne da dobija previše pohvala ili poklona kao nagradu (“spoljašnju motivaciju”), ovo može početi da umanjuje ili čak potpuno uništiti to inicijalno uživanje i želju da se nečim bavi
Proglašavajući najveće ruglo svoje vladavine za najveću tekovinu slobodarske Srbije, Aleksandar Vučić je svirao kraj Ćacilendu
Ništa se ne dešava od onog što Vučić najavljuje, uključujući i obećanje da će dohakati N1 i Novoj S. Zato nemoć i frustraciju krije tvrdnjom da te dve televizije nije zabranio jer mu koristi njihov rad. Jadno, jeftino i prozirno
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
