Malo je televizijskih serija koje su izazvale toliko reakcija kao Adolescencija, zastrašujuća priča o uticaju tehnologije na život pre svega mladih ljudi, a sledstveno i na živote svih koji ih okružuju, to jest na celo društvo. Realnost te priče je ono što nas plaši, to što njene elemente prepoznajemo u sopstvenom životu. I što se taj uticaj tehnologije, i dobar i loš, može doživeti i u samom procesu gledanja.
Bilo je televizijskih serija koje su praznile ulice i u pred digitalno doba, do pre dvadesetak godina. Ali ovo je prva serija o kojoj se masovno priča, a da nije prikazana na televiziji već se gleda na striming platformi, eventualno je neko pribavio piratsku kopiju na u-es-beu. To pravi prvu podelu, generacijsku. Stariji, uglavnom, gledaju televiziju, ne pretplaćuju se na strimove, nevični su pirateriji i nisu primarna publika ove serije. Što je prva tehnološka posledica.
Sledeća stvar je sama priča. Ona nam prikazuje kako je današnje društvo bezrezervno prihvatilo tehnologiju. Mobilni telefon postao je masovni medij i prepustili smo mu najmlađe bez ikakve kontrole. Dozvolili smo im da se tamo stihijski društveno organizuju, da dolaze do saznanja koja ne mogu da procesiraju na ispravan način. Naopaki zaključci vode ka rđavim posledicama, a oni koji bi trebalo decu da usmeravaju i štite od pogrešnih uticaja – roditelji i nastavnici – nisu ni svesni opasnosti. Jer je ne vide i ne razumeju dok se iz digitalnog sveta ne prenese u realni. A tada je obično kasno i to je suština ove priče.
S druge strane, tehnologija otvara neverovatne prilike za razvoj i učenje što svaki pokušaj ograničavanja ili zabrane čini uzaludnim i besmislenim. Pravi pristup bio bi usmeravanje, što neće biti lako. Poruka koju je većina gledalaca prepoznala jeste da sa decom mora mnogo više da se razgovara. Poruka koju većina nije razumela je gde i kako se taj razgovor vodi. To više nije porodični ručak iz holivudskih filmova, nije ni učionica u kojoj više nema neprikosnovenih autoriteta, to mora da uključi prepoznavanje digitalnog prostora u kojem se adolescenti kreću. U tim razgovorima im se ne “otkriva svet” jer im je mobilni telefon već “aploudovao” silu informacija koje ne mogu da obrade. Potreban je neko da to složi. Ako ume.
Konačno, tehnologija nam šalje poruke i iz same produkcije serije. Svaka epizoda snimana je u jednom kadru, ali je kamera u neprestanom pokretu. Razlog što to uspevamo lako da pratimo nije samo dobra radnja koja nas uvlači u priču već i vizuelna kultura koju nam je tehnologija nametnula. Kamera se kreće spontano kao na Jutjub i Tiktok klipovima koje svakodnevno gledamo. Kada se u jednom trenutku podigne i uzleti iznad gradića u kojem se radnja dešava, gledalac isprva ne vidi ništa neobično jer smo se navikli na snimke napravljene pomoću drona.
Serija je snimljena veoma pristupačnom opremom. Sve što je korišćeno, kamera i objektiv, nosači kamere, gimbali, dronovi koštalo je koliko i jedan bolji automobil srednje klase. Tehnologija je mogućnost snimanja ovakve serije ograničila ne cenom opreme, kako je to bilo u prošlosti, već kreativnošću autora. To je najveća pobeda čoveka nad tehnologijom u ovoj priči i pouka da u dobrim rukama ona daje umetničko delo visokog kvaliteta. U lošim rukama ona postaje tema tog dela.
Velika usmerenost na sticanje i uvećavanje materijalnog bogatstva često je znak unutrašnjeg siromaštva, usamljenosti ili čak depresije, što čovek ne prepoznaje niti pokušava da prevaziđe. Nažalost, pribavljanje novih dobara – bez obzira na njihovu veličinu ili vrednost – pruža tek kratkotrajan osećaj ispunjenosti, a neretko vodi još dubljoj praznini. Jer, kao što bi trebalo da zna svako dete, našim možemo nazvati samo ono što sami stvorimo i one koje smo voleli
Arhivar moderne Borhesove Svetske biblioteke Alef (fiktivna personalizacija veštačke inteligencija, ChatGPT) o osam sati dnevno pred ekranima, pažnji čitalaca novina i rasutoj pažnji digitalnih čitalaca, o influenserima kao dvorskim ludama digitalnog doba, o “vestima ravne zemlje”, o čurnalizmu i brzini, kao neprijatelju dubine, o sunovratu štampe u svetu i u Srbiji, o podršci koju pojedine zemlje pružaju kako bi očuvale štampu i kako značajni svetski listovi nastoje da održe štampana izdanja kao stub svog ugleda – i o nedeljniku “Vreme” kao paradigmi drame između Gutenbergove ere i digitalnog doba
Poznati glumac, reditelj i profesor Enver Petrovci preminuo je u 71. godini. Iza sebe je ostavio bogat opus na filmu, televiziji i sceni, ali i generacije učenika kojima je prenosio ljubav prema umetnosti
To što Vučić u činjenici da studenti jedu triput dnevno vidi „obojenu revoluciju“ svedočanstvo je autoprojekcije – on nikad nije iskusio podršku, a da nije plaćena
Kao što Vučić govori o dijalogu, Dačić i Vasiljević zbore o zakonu, borbi protiv kriminala i policiji od koje „ni jedne nema bolje“. Reč je o čistom fejku, kao što je i sve ostalo pod naprednjačkim režimom
Nova kampanja za brzometnu legalizaciju za 100 evra ne razlikuje se u suštini mnogo od one od pre deset godina. Zanimljive su, međutim, finese, poput legalizacije divlje gradnje u nacionalnim parkovima
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
