Veštačka inteligencija savršeno montira; ako je potrebno, imitiraće i greške koje bi mogao da napravi pravi montažer tek da ne bi bilo “presavršeno”. Najgora posledica korišćenja AI je – nesigurnost
Praistorijske 2007. Si-En-En i tek nastali Jutjub pravili su debatu kandidata Demokratske stranke za predsedničkog kandidata i dozvolili su građanima da postavljaju pitanja. Uz jedan uslov ‒ pitanje je moralo da se postavi u video- formatu kako bi se izbegla mogućnost manipulacije i podmetanja pitanja s neprijateljske strane. Jednostavno, smatralo se da je video nemoguće falsifikovati, a ako bi neko pokušao, bio bi brzo (i lako) provaljen. Dobra, stara vremena.
Nepune dve decenije kasnije, jasno nam je da uz deep fake i druge tehnologije veštačke inteligencije to što vide naše oči na nekom ekranu više nije nikakav dokaz ničega. Sve je moguće verno “nacrtati”, svačiji lik možemo naterati da kaže šta god mu podmetnemo i da uz to još pravi odgovarajuće grimase. Ne samo to, moguće ga je staviti u (ne)poželjan kontekst, okružiti ga ljudima koji mu ne priliče i šta vam već padne na pamet. Digitalna tehnologija ukida svaku granicu osim one koju postavlja naša mašta, a i to može da se reši.
Veštačka inteligencija savršeno montira; ako je potrebno, imitiraće i greške koje bi mogao da napravi pravi montažer tek da ne bi bilo “presavršeno”. Kada se iskoristi kako treba, ni ljudsko oko ni drugi kompjuter ne može da razluči da li je u pitanju pravi ili kompjuterski generisani snimak, što mnogo toga obesmišljava.
Primer koji smo već spominjali u ovoj rubrici je slika Borisa Eldgasena generisana veštačkom inteligencijom kojom je pobedio na konkursu za pravu fotografiju. Eldgasen je, umesto da primi nagradu, “priznao” prevaru sa namerom da pošalje jaku poruku – digitalnim slikama se više ne sme verovati bez dodatne provere.
Njegov kolega, multimedijalni umetnik Majl Astrej otišao je pre par nedelja korak dalje. On se prijavio na konkurs za slike generisane pomoću veštačke inteligencije, ali je i on varao – poslao je pravu sliku. Na njoj se nalazio flamingo koji je sakrio glavu u sopstveno telo na prilično neverovatan način. Toliko neverovatan da je lako poverovati kako tako nešto može samo da se nacrta.
“Flamingone” (izguglajte) je pobedio na konkursu i to odlukama i žirija i publike, svi su se složili da je autor najbolje “promptovao”, niko nije posumnjao da se radi o pravoj fotografiji dok se on, kao i Eldgasen, nije sam razotkrio. Odmah je diskvalifikovan, ali uz pohvale i oduševljenje i samog žirija jer je svojim činom pokazao da priroda može da se takmiči sa kompjuterom i da pobedi.
Ako se pitate u kakvom mi to svetu živimo, to znači da ste rođeni u prošlom veku i odrastali u analognom svetu, gde je svako, uz malo truda, mogao da prepozna razliku između ritam mašine i pravog bubnjara, o plejbeku da ne govorimo. Danas, ako vidite da bubnjar palicama mlati po vazduhu, nemojte se kladiti da ne udara po virtuelnim bubnjevima. Najgora posledica korišćenja veštačke inteligencije je – nesigurnost.
Ako nismo sigurni da je to što vidimo istina, na ekranu ili u realnom svetu, onda je prostor za manipulaciju neograničen. Flamingo je možda pravi, možda je digitalan, svirač “vazdušne” gitare možda stvarno svira neku gitaru “proširene stvarnosti”. Sve bi to bila puka zabava da na osnovu onoga što gledamo mi ne donosimo odluke od kojih su neke radikalne. Ono što je jako loše jeste to što živimo u vremenu u kome zakoni i propisi (za sada) ne mogu da nam pomognu jer je svaka provera upitna. Ostaje nam da verujemo u ono u šta želimo da verujemo. U takvom svetu Zemlja može biti i okrugla i ravna.
Kada je Vučić postao beznačajan lik? Zašto je njegov politički pad narod doživio kao buđenje iz noćne more? Čega se Studentska lista mora čuvati? Kako ustanoviti odgovornost za pretvaranje Srbije u mafijašku državu? I šta mi sa svime ovim imamo punih trideset i šest godina
Naravno da bi ostavke bile najlakši način da se mediji minimalno upristoje, ali posle 14 godina cenzure, propagande, negativne selekcije, veliko je pitanje da li zaposleni u javnom servisu i brojnim informativnim redakcijama privatnih medija uopšte umeju da profesionalno rade svoj posao
Ljudi su se osvrtali oko sebe. Onda se prolomio uzdah i zavladala je potpuna euforija. Suze, zagrljaji, skandiranje. On je prvi put izgovorio istinu – da su studenti pobedili. Ispostaviće da je taj trenutak postao istorija
Možemo li se, dakle, nadati da je i grupi od nekoliko miliona ljudi moguće da sazreva i napreduje? Da li, osim tehnološkog napretka, možemo da se razvijamo i psihološki, emotivno, mada nas ima tako mnogo i svi smo međusobno različiti, koliko smo i slični? Da li ima prostora čak i za onaj stepen optimizma koji bi nam omogućio očekivanje da ovo nije izolovan, pozitivan incident, već da smo “porasli” i sad smo trajno, uz uračunate prolazne krize, sposobni za nešto novo i zrelije
Moja čast zove se odanost, stajalo je na metalnim kopčama na opasačima esesovaca, čime su naglašavali vernost Adolfu Hitleru. Batinaški odredi esenesovaca umesto partijskih oznaka nosili su fantomke na glavi. Njihova odanost bila je izražena u evrima.
Za prva tri dana od pobede Studentske liste urađeno je baš mnogo. Ako nemate taj utisak, samo ste još nenaviknuti na normalnost
Zašto sad odjednom nemamo gde da se informišemo šta smatra Vučić i koga planiraju da ubiju „blokaderi-ustaše“? Čemu ovi patetični pokušaji preletanja?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
