Pola veka bez DSCH: genije kojeg nisu uspeli da ućutkaju

...

Zamislite vreme najvećeg prinudnog ćutanja u istoriji, vreme u kojem je ubijen ili poslat u radni logor bio svako ko je pokušao da progovori. Mnogima su u logore poslati i članovi porodice, kako bi oni bili prinuđeni da pristanu da se bave propagandom. Sloboda štampe ne postoji. Sloboda umetničkog izražavanja ne postoji. Nema izbora. Svako prisluškuje svakoga. Deca su naučena da je partija važnija od porodice, pa prijavljuju svoje roditelje policiji. Mandeljštama hapse zbog pesme koju nikada nije ni zapisao i koju prijateljima recituje šapućući.

Milioni žrtava znaju za samo jedan glas koji sme da govori o svojoj patnji, i u njemu prepoznaju patnju svih. Reči su mu zabranjene, ali on nalazi način da progovori, način koji izmiče cenzorima.

TRIJUMF LEPOTE NAD ZLOM

Nekoliko meseci nakon Staljinove smrti, krajem 1953. godine, održava se premijera Šostakovičeve Desete simfonije, mada je sasvim moguće da je ona napisana nekoliko godina ranije. Njen drugi stav je izrazito kratak, oko četiri i po minuta, brz, preglasan, sav u udarcima, brutalan za simfonijsku muziku. Tiranin je dobio portret u tonovima. Odmah potom počinje potresna autobiografija. Po ugledu na Baha, Šostakovič je napravio svoj muzički potpis koristeći nemačku transkripciju – gde se š piše sch – i nemačku muzičku notaciju – D-Es-C-H. Treći stav je priča o njemu, o njegovom životu. Kad se D-Es-C-H javi po prvi put, ima formu valcera, razigrano je, veselo, nalik dečjoj igri. Drugo javljanje je zlokobnije, prati ga brutalnost tipična za Staljina i panično dozivanje u hornama. Na kraju stava, treći potpis je u flautama, da bi ga poslednji put ponovio pikolo, izrazito sporo. Meni svaki put (a posebno ako slušam Mravinskog) deluje da želi da kaže: “Možda sam mali i možete da me mučite koliko hoćete, neću prestati da izražavam svoj identitet do poslednjeg daha”. I ako preživite svu tu dramu, četvrti stav će vas posle nekoliko minuta vratiti Staljinu, ali ovoga puta vrlo kratko, da bi se ponovo čulo D-Es-C-H, prvi put sporo, “iz dubine”, a onda se ponavlja u nekoj vrsti egzaltacije celog orkestra i sve do kraja “pršti” iz limenih duvača. Genije je nadživeo svog mučitelja, lepota je trijumfovala nad zlom. Pobeda.

PATNJA, BES I USAMLJENOST

Znam, prepričavanje muzike je vanredno glupa ideja. Šostakovič je ovde poseban slučaj. Prvi razlog za to je uticaj politike na njegov život i stvaralaštvo, što se odnosi na isleđivanja u policiji, zabrane izvođenja muzike, izbacivanje s konzervatorijuma, Staljinove telefonske pozive, primoravanje da postane član Komunističke partije… On noćima sedi u hodniku, ispred vrata stana, s nadom da deca neće čuti kad bude došao njegov red za hapšenje, primoran je da piše muziku za propagandne filmove, mora da laže u javnosti kako ne ceni muziku Stravinskog… Sva ta patnja i bes izraženi su u muzici, koja često predstavlja njegov “tajni dnevnik”. I zato narativ postoji i treba ga otkriti.

Drugi razlog je Šostakovičev neverovatni talenat “za ilustrovanje”. Neko je napisao kako je Šostakovič kombinacija Mocarta i Morikonea. Stvar je verovatno u tome što je nakon očeve smrti zarađivao za život svirajući u bioskopima, kao pratnja nemim filmovima. Zato vam se tokom trećeg stava Osme simfonije čini da da ste usred rata, bombe stvarno padaju oko vas, u Sedmoj vam se okupatorska vojska marširajući sve više približava, na početku Petnaeste okružuje vas mnoštvo igračaka, posebno konjića. Takođe, nigde usamljenost ne zvuči bolnije nego u prvom koncertu, kada violina koja, ponovo, svira “potpis”, deluje sama, izolovana, kao da je u mrklom mraku, dok orkestra nema ili nikako da uspostavi “prijateljstvo”.

PRIČA O GENIJU

Sve je ovo dodatno tužno zato što početak priče obećava kao retko koji. Kada je Dmitriju Dmitrijeviču devet godina, majka uspeva da ga odvoji od lopte, učeći ga sviranju. Ona ima dosta đaka i dve starije kćerke, ali joj je već drugog dana jasno – ovo je nešto drugačije, dečak sam od sebe već zna sve. Sa trinaest ga primaju na konzervatorijum, sa dvadeset diplomira i Prva simfonija se odmah izvodi svuda po svetu.

Priče o njegovoj muzikalnosti poprimaju mitološke razmere: brojni vodeći sovjetski muzičari tvrde da tako savršenog sluha nije bilo nikada u istoriji, da je na probama čuo greške koji niko drugi nikad ne bi čuo, kao mladić je zamalo pobedio na Šopenovom konkursu za pijaniste, znao je da prekine večeru kad neko od gostiju pomene neku operu, pa da sedne za klavir i celu je odsvira i otpeva po sećanju, a navodno je za 45 minuta završavao orkestracije za koje bi svakome bio potreban čitav dan. Najvažnije od svega bio je kapacitet da komponuje u bilo kojim uslovima, gotovo neprekidno, za vreme rata, u prisustvu drugih ljudi, za kuhinjskim stolom, dok igra fudbal… Studente je učio tome da kompozicija mora biti potpuno završena u glavi i onda samo zapisana na papir, mada možda on svoje i nije morao da piše jer ih je pamtio i po četrdeset godina, uključujući i najsitnije tehničke detalje.

Jednako je dirljivo i da je sva njegova rana muzika ne samo avangardna i inovativna već i izrazito vesela i razigrana. To važi za najveće delove Prve simfonije, Koncert za klavir, trubu i gudački orkestar, te za prvu operu, “Nos”, po motivima Gogoljeve priče. Klasična muzika postaje izrazito duhovita, ne samo zato što kompozitor ima tek dvadeset i neku. A sva ova dela redovno se izvode i danas, čitav vek kasnije.

DRUG ŠOŠTAKOVIČ BI TREBALO DA PRIPAZI

Pravu slavu Šostakoviču donosi druga – i, nažalost, poslednja – opera, “Ledi Magbet iz Mcenska”. Godina je 1934. U poslednjim trenucima slobode u Sovjetskom Savezu Šostakovič piše muziku za adaptaciju romana koja sadrži tri ubistva, samoubistvo, silovanje, vođenje ljubavi, podsmevanje policiji i hor zatvorenika koji hodaju ka Sibiru i pevaju “Naši stražari su bez srca”, te pojavu ikona i sveštenika. A ta muzika zvuči tako da ne morate ništa da vidite, ne morate da razumete reči, sve će vam svejedno biti jasno. Publika to prepoznaje. Opera postaje veliki hit u obe prestonice, a Šostakovič ni ne naslućuje da je u 28. godini dostigao vrhunac svoje karijere. Iznenada se pojavljuje rizik da on postane poznatiji i popularniji nego Staljin, neostvareni pesnik koji je voleo svakoga da podučava (jednom je, navodno, u pauzi nekog koncerta rekao dirigentu da je u prvom delu bilo previše b-mola i da ga u drugom delu izbaci). Bilo je neizbežno da politički tiranin odluči da pogleda predstavu (“Dane Turbinih” je navodno gledao petnaest puta). Nije ostao na drugom delu – moguće zato što se u njemu prikazuje ubistvo porodičnog tiranina – i nekoliko dana kasnije u “Pravdi”, zvaničnom glasilu Partije, izašla je duga analiza opere. Zaključak je glasio: “drug Šostakovič bi trebalo da pripazi, jer bi se sve moglo završiti loše po njega”.

Nekoliko meseci kasnije isleđuju ga. U istom su položaju i drugi vodeći umetnici i naučnici. Islednik ga pušta kući s naređenjem “da se seti” i vrati u ponedeljak. Pošto nema čega da se seti i očekuje namešteni proces, Šostakovič se oprašta od svih i pakuje za Sibir. Kad stigne u policiju, spasava ga samo to što je tokom vikenda uhapšen njegov islednik.

Preko noći ostaje bez prijatelja, živi u stalnom strahu i prekida probe Četvrte simfonije. Uzgred, u poređenju s užasom u toj muzici, roman Džulijena Barnsa je priča za malu decu. Na svim fotografijama i snimcima iz mladosti vidi se da je Šostakovič preosetljiv, nedruštven, da teško kontroliše svoje gestove; na svim snimcima nakon toga, on puši, često pije, deluje izolovano, slomljeno, smeje se samo kada gleda ili igra fudbal (u nekom trenutku je položio ispit za fudbalskog sudiju). A tek treba da dođu razvod, rat (kad je jedno vreme u Lenjingradu bio vatrogasac), smrt druge žene, zlostavljanje tokom drugog udara socijalističkog realizma – kad ga proglašavaju za neprijatelja naroda i napadaju zbog toga i njegovu decu u školama – neurološka bolest, česti prelomi kostiju i oduzetost desne ruke.

NIKAD NEIZNEVERENI DAR

Deluje neverovatno da je Šostakovič slomljen i emotivno i zdravstveno, što se vidi na svakom snimku na kome govori i još više na onom kad sluša kako Rostropovič svira njegov koncert, ali da njegovi kreativni kapaciteti i smelost nikada nisu izneverili inicijalni dar. Na prvu Staljinovu zabranu odgovor je Peta simfonija, katarza za bol svih koji su je tada mogli čuti; na prisilno učlanjenje u Partiju Osmi kvartet, koji je nazivao “Rekvijem samome sebi”; na sovjetski antisemitizam simfonija “Babi Jar”; na mesece provedene u bolnicama kvarteti u kojima se oprašta od sveta i pušta da tonovi na kraju stavova “zamru”. Do poslednjih dana piše simfonije, kamernu muziku, cikluse pesama, čak i na Mikelanđelove stihove – njegov unutrašnji kreativni glas ništa nije uspelo da ućutka.

Umro je u 69. godini, 9. avgusta 1975. godine, i govorilo se da je zapravo bio barem dvostruko stariji jer se sva muka dvadesetog veka prelomila kroz njega i bila prikazana u njegovoj muzici. Njegove najvažnije simfonije i koncerti i dalje se redovno izvode svuda po svetu; sve je više filmova i studija posvećenih njegovoj biografiji i muzici; Baršai i Rostropovič su među njegovim brojnim studentima, a neformalno su od njega učili “svi” – najpoznatiji sovjetski dirigenti, solisti, članovi kvarteta “Borodin” i kompozitori, poput Ščerdina, koji opšti stav izražava jednostavnim “Šostakovič je bio moj bog”.

Već pola veka nema nikoga ko bi mogao da ga zameni – ni po talentu, ni po stvaralačkom geniju, ni kao savest čovečanstva. I to ne samo u svetu klasične muzike.

Autor je psiholog