Podrška i panaija

Prve telegrame podrške na televiziji, mnogo pre socijalista iz Babušnice, video sam tokom lečenja druga Tita u Ljubljani. Osim skojevaca i partijaca, pisali su i drugovi i drugarice, deca, a svaki Dnevnik je počinjao izveštajem lekarskog konzilijuma u kojem je stručno opisivano zdravstveno stanje najvećeg sina naših naroda i narodnosti. Narodu je uvijeno saopšteno da stanje nije dobro, ali se Tito junački bori sa nedaćama i čak obavlja svoje državničke dužnosti. Posle njegove smrti saznali smo i da je tako gostovao i na poslednjem samitu Nesvrstanih u Havani, samo da spreči Kastra da ovaj pokret približi “prirodnom savezniku”, odnosno Sovjetskom Savezu. Zaista, u političkom duelu, Tito je odneo pobedu, uprkos poznim godinama i evidentno lošem zdravstvenom stanju.

U izveštajima o zdravlju nekog vođe postoji nekoliko zamki i opasnosti o kojima se vodi računa. Voljeni vođa je polueterično biće, a kako putujete sa Zapada na Istok, on dobija mitska obeležja, sve do polemika o tome da li Kim Džong Un ima pupak ili da li vrši nuždu.

Ako je Vođa bolestan, onda se u političkoj propagandi njegova bolest koristi da bi se pojačao značaj njegovih dela. Na primer, uprkos visokom pritisku, on obavlja svoje obaveze. Vođa po pravilu ne poštuje “savete lekara”, koji su zabrinuti, jer on radi uprkos upozorenjima i zabranama. Kod Tita je taj slučaj bio i sa ishranom, jer je on krišom jeo masno i začinjeno, ne pridržavajući se dijeta. Međutim, nasuprot titoističkom hedonizmu, naš aktuelni vođa sebe predstavlja kao asketu.

Poslednji slučaj – povratak predsednika iz Amerike – ponovo je otvorio pitanje njegovog zdravlja. Vučićevo zdravlje je u nekoliko navrata bilo tema svih medija. Naime, za razliku od dijabetesa Ivice Dačića, koji više nalikuje titoističkom zdravstvenom nasleđu, Vučićev povišeni pritisak se direktno povezuje sa stresom koji doživljava u svom poslu. Pošto nosi teret državničke odgovornosti za baš sve u Srbiji, on je dolazio u situacije koje su mediji opisivali kao “savršena oluja”. To mu dođe kao kad se svi problemi sastave i sruče vam se na glavu. U ovom momentu Vučić ima dilemu oko odlaska u Moskvu i prilično nejasnu situaciju sa protestima, koje opisuje kao borbu sa “obojenom revolucijom”, pa je možda izlaz video u susretu sa Trampom. Nije nemoguće da je sebe u megalomanskoj viziji video kao kurira između Zapada i Istoka, između Trampa i Putina. Misija je propala, pa se vratio sa Floride sa povišenim krvnim pritiskom. Tako je priču o Trampu i Putinu zamenila priča o Vučiću, tačnije o njegovom zdravlju.

Zanimljivo je i indikativno da je o ovoj temi do danas govorio samo jedan lekar – doktor Dinčić, kardiolog, dok je iza njega u tišini stajao ministar zdravlja Lončar. Jedino što smo zapravo saznali jeste činjenica da je predsednik osetio kratak oštar bol i imao povišen pritisak. Zašto je u takvom stanju leteo nazad avionom više od 10 sati, to ne znamo, ali tu se do ovog trenutka završava zvanična verzija. O svom zdravlju predsednik će govoriti sutra (posle štampanja ovog broja), baš kao i o svojim budućim potezima.

Da se radi o čudnoj epidemiji, pokazuje i slučaj slovačkog premijera Roberta Fica, koji se takođe naprasno razboleo pred najavljeni odlazak u Moskvu. Neobičan obrt desio se kada je ekspresno ozdravio i želeo da pokaže kako je u super kondiciji. Zato je objavio fotografiju u stilu Akvamena, kako pliva u ledenom Dunavu kod Bratislave u nekakvoj seksi gej mačo majičici. Ledeni mačo fazon, poput polugolog Putina sa avantura u Sibiru. Nadam se da Vučić neće sutra plivati u Dunavu u Beogradu da bi nam dokazao kako mu nije ništa, em je ladno, em je zagađenje baš ozbiljno.

Elem, Vučićevo zdravlje je, umesto medicinske, postalo politička tema. Svi njegovi saradnici počeli su da se nadmeću u pisanju panegirika, telegrama podrške i želja da nam predsednik što pre ozdravi od bola koji nije ozbiljan, ali istovremeno i jeste.

Siniša Mali, u daljem tekstu Doktor Mali, ganuto je opisivao kako je Vučić prekodrinske psihičke građe koja mu ne dopušta prihvatanje slabosti. Zbunjen vremenskom razlikom, on je doktorki Čkonjević na RTS opisivao Vučića, samo nije govorio šta su radili na Floridi. Tabloidi su započeli bitku protiv Vučićevih političkih protivnika, koje su opisali kao “lešinare”. Medijska kampanja ima zadatak da dodatno diskredituje kritičare i potvrdi vernost Vođi. Najlepši primer, po mom skromnom mišljenju, a telegrame podrške pratim od pionirskih dana, dakle gotovo 50 godina, napisala je ministarka Sofronijević, koja je na kraju svoje poruke Vučiću poželela oporavak, pa da onda ponovo “zajedno obilaze neke nove koridore…”.

Ovo je možda u rangu najvećeg dosadašnjeg uvlačenja, koje je tokom epidemije korone pokazao tadašnji vrhovni poštar i bivši ministar Zoran Đorđević, kada je postavljen bilbord sa braćom Vučić i porukama “Predaja nije opcija, uz tebe smo Andrej, naš saborče i brate, Vučići su pobednici, SNS Batajnica”, jer je Andrej bio inficiran kovidom-19.

Naravno da postoji i nekulturno i zlobno seirenje nad bolešću moćnika koje možete videti na društvenim mrežama. Ovu vrstu pakosti sam takođe upamtio iz Titovog doba, kada su njegovi protivnici i kritičari u pola glasa pričali kako će da “rikne ćopavi”. Shvatio sam da je to poslednje oružje raje u autoritarnom društvu, možda nasleđeno još od turskog doba, kada su paše i veziri dolazili i odlazili, neki od starosti, neki od svilenog gajtana, a da je raja samo mogla da gleda i dočekuje i ispraća nove moćnike. Ne mogu da prihvatim niti razumem ni tu zlobu, koja možda u sebi krije kukavičluk da se zaista pokrene suštinska promena, umesto poruke da ćete pojesti nečiju panaiju i pljunuti mu na grob.