Odgovornost roditelja za štetu koju prouzrokuje njihovo maloletno dete

...

Građanskopravna odnosno deliktna odgovornost maloletnika detaljno je uređena opštim propisom koji reguliše pitanje nadoknade štete, odnosno Zakonom o obligacionim odnosima. Navedeni opšti propis u odredbi člana 160 reguliše tri situacije, i to: odgovornost maloletnika do navršene sedme godine života, zatim odgovornost maloletnika od navršene sedme do navršene četrnaeste godine života i na kraju odgovornost maloletnika sa navršenih četrnaest godina života. Maloletnik do navršene sedme godine života nije deliktno sposoban što znači da nije odgovoran za štetu koju svojim postupcima prouzrokuje drugim licima. Dakle, maloletnik do navršene sedme godine života, bez obzira na razvoj svoje svesti i sposobnosti za rasuđivanje, nije deliktno sposoban odnosno ne odgovara za štetu koju svojim postupcima prouzrokuje drugim licima. Pretpostavka deliktne nesposobnosti za maloletnike do navršene sedme godine života je neoboriva i ne može se suprotno dokazivati. Maloletnik od navršene sedme do navršene četrnaeste godine života ne odgovara za štetu, ali može odgovarati za štetu ukoliko se dokaže da je u trenutku preduzimanja štetne radnje bio sposoban za rasuđivanje. Kao što se može zapaziti, i za ovu kategoriju maloletnika zakon je pošao od pretpostavke o njihovoj deliktnoj neodgovornosti. Međutim, za razliku od maloletnika do navršene sedme godine života, gde je pretpostavka o deliktnoj neodgovornosti neoboriva, ovde je reč o oborivoj pretpostavci. Navedeno znači da je oštećenom licu ostavljena mogućnost da dokazuje da je maloletnik iz ove kategorije u trenutku preduzimanja štetne radnje bio sposoban za rasuđivanje i ukoliko oštećeno lice to i dokaže, maloletnik od navršene sedme do navršene četrnaeste godine života biće odgovoran za štetu koju je prouzrokovao drugom licu. Maloletnik sa navršenih četrnaest godina života odgovara za štetu po opštim pravilima odgovornosti za štetu. Sledi da je prihvaćeno pravilo da su maloletnici iz ove kategorije sposobni za rasuđivanje, posledično i deliktno odgovorni za štetu koju svojim postupcima prouzrokuju trećim licima. Ova pretpostavka je takođe oboriva, što znači da se može dokazivati suprotno, odnosno da je maloletnik sa navršenih četrnaest godina života bio nesposoban za rasuđivanje u trenutku preduzimanja štetne radnje.

ODGOVORNOST RODITELJA ZA ŠTETU DETETA

Prema Zakonu o obligacionim odnosima, roditelji odgovaraju za štetu koju prouzrokuje drugom njihovo maloletno dete do navršene sedme godine života, bez obzira na krivicu s tim da se oni u ovom slučaju mogu osloboditi odgovornosti ako dokažu da postoje razlozi za isključenje odgovornosti prema pravilima o odgovornosti bez obzira na krivicu, odnosno ako dokažu da je šteta posledica više sile, radnje oštećenog ili radnje trećeg lica, koju oni nisu mogli predvideti i čije posledice nisu mogli izbeći ili otkloniti. Takođe, roditelji neće odgovarati za štetu ukoliko je do štete došlo za vreme dok je dete bilo povereno drugom licu i ako je to lice odgovorno za štetu. Nadalje, odgovornost roditelja je ustanovljena i u situaciji kada je štetu prouzrokovalo maloletno dete koje je navršilo sedam godina života osim ako dokažu da je šteta nastala bez njihove krivice.

Inače, odgovornost roditelja za štetu koju prouzrokuje drugom licu njihovo maloletno dete leži u činjenici da su roditelji dužni da svoju decu izdržavaju, pravilno vaspitavaju i obrazuju u skladu sa mogućnostima, te otuda postoji i njihova odgovornost u situaciji ako su ove svoje obaveze odnosno dužnosti izvršavali neadekvatno. Dakle, postoji obaveza roditelja da svoju decu pravilno vaspitaju i da ih, prema svojim mogućnostima, školuju i obrazuju vodeći računa o njihovim sposobnostima, sklonostima i željama. Zajednička je obaveza oba roditelja da se na navedeni način ophode prema vaspitanju i obrazovanju svoje dece, jer roditeljsko pravo roditelji vrše zajednički, posledično je i odgovornost oba roditelja za štetu koju prouzrokuje dete solidarna. Može se kao sporno postaviti pitanje odgovornosti roditelja u onim situacijama kada samo jedan od roditelja vrši roditeljsko pravo, odnosno kada je odlukom suda maloletno dete povereno jednom od roditelja na samostalno vršenje roditeljskog prava. Zakon ne daje odgovor na to pitanje, ali treba prihvatiti rešenje da u takvim situacijama odgovara za štetu samo roditelj kome je dete odlukom suda povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava. Međutim, ovo pravilo mora trpeti i izuzetke u onim situacijama kada je štetna radnja maloletnog deteta posledica opšteg zanemarivanja od strane oba roditelja, dakle, i roditelja kome dete nije povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava, pa bi u tom slučaju ipak morala postojati solidarna odgovornost oba roditelja.

Imajući u vidu da maloletna lica mogu biti deliktno odgovorni ili deliktno neodgovorni, tako i odgovornost roditelja može biti isključiva ili solidarna sa detetom koje odgovara za štetu. Kada je u pitanju maloletnik do navršene sedme godine života, odgovornost roditelja je isključiva. Ako se radi o maloletniku od navršene sedme do četrnaeste godine života i koji je sposoban za rasuđivanje, njegova odgovornost stoji uz odgovornost roditelja, jer on odgovara za štetu kao deliktno sposoban, ali i roditelji odgovaraju za štetu koju prouzrokuje drugom njihovo maloletno dete koje je navršilo sedam godina života (sem ako dokažu da je šteta nastala bez njihove krivice), te je njihova odgovornost solidarna, jer pored roditelja odgovara i dete. Sa druge strane, maloletnik od navršene sedme do navršene četrnaeste godine života može biti i deliktno nesposoban usled toga što nije sposoban za rasuđivanje, u kom slučaju je odgovornost roditelja isključiva. Zatim, maloletnik sa navršenih četrnaest godina života odgovara prema opštim pravilima odgovornosti za štetu, ali će pored njega odgovarati i roditelji osim ako dokažu da je šteta nastala bez njihove krivice. Međutim, maloletnik sa navršenih četrnaest godina života može biti i deliktno nesposoban zbog toga što je duševno bolestan, zaostalog umnog razvoja ili zbog drugih smetnji nema sposobnost za rasuđivanje, pa će u toj situaciji odgovarati roditelji i njihova odgovornost bi tada bila isključiva.

ODGOVORNOST DRUGOG LICA ZA MALOLETNIKE

U odredbi čl. 167 Zakona o obligacionim odnosima regulisano je da za štetu koju prouzrokuje maloletnik dok je pod nadzorom staratelja, škole ili druge ustanove, odgovara staratelj, škola, odnosno druga ustanova osim ako dokažu da su nadzor nad maloletnikom vršili na način na koji su bili obavezni ili da bi šteta nastala i pri brižljivom vršenju nadzora. Odgovornost staratelja, škole ili druge ustanove zasnovana je na pretpostavljenoj krivici i ova pretpostavka je oboriva jer je ostavljeno ovim licima da dokazuju da njihove krivice nema. To znači da će se ova lica osloboditi odgovornosti za štetu ako dokažu da su nadzor nad maloletnikom vršili na način na koji su bili obavezni ili da bi šteta nastala i pri brižljivom vršenju nadzora. Samo na prvi pogled čini se da je ovo pitanje dosta apstraktno odnosno da široj javnosti može postati nejasno kada to odgovaraju škola i druga ustanova kojima je dete povereno. Da bi se to pitanje pojednostavilo i približilo za razumevanje široj javnosti, koja nije pravnički obrazovana, na ovom mestu će se ukratko analizirati jedan slučaj iz sudske prakse.

Naime, u predmetu Vrhovnog (kasacionog) suda Rev. 1733/2016 od 27. 6. 2018. godine, iz činjeničnog utvrđenja proizlazi da se dana 4. 11. 2010. godine u Osnovnoj školi “BB” u … u prepodnevnoj smeni za vreme odmora između trećeg i četvrtog školskog časa, tada maloletni GG učenik … razreda ušao je u učionicu … razreda koji je pohađala tada maloletna tužilja nakon čega je maloletni DD obema rukama sa leđa ispod pazuha obuhvatio tužilju, dok ju je tuženi GG uzeo u naručje, podigao je jednom rukom ispod nogu, čemu se tužilja opirala, i krenuo je da je nosi prema otvorenom prozoru. Tada je maloletni DD tuženom GG rekao: “Nemoj, GG”, na šta mu je ovaj odgovorio: “Ma, šta nemoj” i stavio tužilju na prozor. U tom trenutku tužilja je licem i prednjim delom tela bila okrenuta ka spoljašnjosti i u čučećem položaju držeći se rukama za prozorski okvir, sve vreme je pružala otpor tuženom koji ju je šakama gurao u predelu leđa, sve dok nije pala sa prozora i sa visine od 1,90 metara udarila kolenima o betonsku podlogu. Tom prilikom zadobila je laku telesnu povredu u vidu nagnječenja mekih tkiva u predelu levog kolena. Zbog zadobijenih povreda trpela je fizičke bolove i strah u intezitetu i trajanju bliže opisanom u prvostepenoj presudi. Povrede nisu ostavile posledice u vidu umanjenja životne aktivnosti. Tuženi GG je u vreme štetnog događaja bio star … godina i … meseci, a rešenjem Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici Km br. 44/11 od 1. 12. 2011. godine oglašen je krivim za krivično delo nasilničko ponašanje i izrečena mu je vaspitna mera pojačan nadzor od strane organa starateljstva u trajanju od najmanje tri, a najviše dve godine. Direktor škole VV je protiv GG pokrenuo vaspitno-disciplinski postupak u kojem je oglašen krivim i izrečena mu je vaspitno-disciplinska mera premeštaja učenika u drugu školu. Odlukom Školskog odbora Osnovne škole “BB” od 18. 1. 2011. godine nije utvrđena odgovornost direktora škole za incident koji se dogodio 4. 10. 2010. godine u kabinetu za srpski jezik.

Sud je obavezao tužene Osnovnu školu “BB” i tuženog GG da tužilji solidarno na ime naknade nematerijalne štete isplate za pretrpljene fizičke bolove iznos od 70.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 90.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog povrede dostojanstva ličnosti, časti i ugleda iznos od 100.000,00 dinara. Odluka je zasnovana na shvatanju da tužena škola snosi odgovornost za bezbednost učenika ne samo za vreme školskih aktivnosti, već za vreme takozvanog malog odmora, pri čemu tužena nije dokazala da je nadzor vršila na način na koji se obavezala svojim internim aktima, zbog čega postoji osnov njene odgovornosti za štetu prouzrokovanu tužilji.

Kao što se iz opisanog primera može videti, sudska praksa sudova dosledno primenjuje dispoziciju iz odredbe čl. 167 Zakona o obligacionim odgnostima te uspostavlja odgovornost škole u svim onim situacijama kada škola ne obori pretpostavku svoje krivice, dokazujući da je nadzor vršila na način na koji je bila obavezna.

Imajući u vidu napred izneta zakonska rešenja, jedino što se može zaključiti jeste da je ova oblast detaljno regulisana i da nije ostavljen ni najmanji prostor da za štetu koju pretrpe oštećena lica radnjom maloletnog lica ostane nenadoknađena, što je svakako u interesu oštećenih lica.

Autor je sudija i predsednik Građanskog odeljenja Osnovnog suda u Kragujevcu