Oda mladosti

Prelaskom iz “mladog” u “zrelo” doba dešava se nekoliko simultanih procesa koji dovode do psiholoških, bihevioralnih i vrednosno-ideoloških promena kod ljudi. Na primer, što smo stariji postajemo više skloni da svoje vreme provodimo sa manjim brojem ljudi, najčešće se okružujući istomišljenicima. Zatim, društvene vrednosti sa godinama postaju stabilnije ili, bolje rečeno, teže ih je promeniti. Takođe, studije pokazuju i da sa godinama ljudi gube interesovanje za nove kulturološke sadržaje, posebno za sadržaje koje kreira generacija mlađa od njih. Ipak, jedna od najrasprostranjenih promena koja se dešava sa godinama jeste zaboravljanje na to kako je to biti mlad i formiranje pasivno-agresivnog odnosa prema novim generacijama.

PROŠLOST

Ulazak u “zrelo” doba kreira svojevrsnu ljubomoru prema mladima koja je u našem slučaju često eskalirala u stigmatizaciju i devalvaciju generacije Zed. Diskurs diskvalifikacije ove generacije je najčešće u sebi sadržao sledeće narative: “Ovi mladi danas ništa ne znaju, samo bulje u telefon”; “Uopšte se ne druže, stalno su unutra u nekim svojim svetovima”; “Nisu svesni šta se dešava u realnosti”; “Ovo nije generacija, ovo je degeneracija”; “Ne znaju ko je Dragan Nikolić, ali znaju ko je Voyage”.

A onda se dese studenti u blokadama i sada starije generacije složno pevaju Odu mladosti. Kako se desila ova promena? Ukoliko krenemo od razumevanja društva koje je ova generacija mladih nasledila, možda će nam biti lakše da razumemo zašto je ovo što oni rade generacijska tačka preokreta i koje lekcije druge društvene grupe mogu od njih da nauče.

Generacija Zed je, pre svega, od Bumera i generacije Iks nasledila društvo obeleženo autoritarnom političkom kulturom i idealizacijom političke moći, korumpirane institucije koje finansirane od para građana deluju protiv interesa istih tih građana. Nasledili su društvo koje karakteriše hronični nedostatak istinske slobode pojedinca, nizak nivo socijalnog poverenja i perpetuirane cikluse trauma.

Ovo nasleđe uključuje transgeneracijsko promovisanje društvene pasivnosti (posebno od strane razočaranih “petooktobarskom revolucijom”) i društvenu participaciju zasnovanu na strahu. Takođe, nasledili su društvo u kojem je politika prljav i nečastan posao, a ne mehanizam za uređenje zajednice kroz demokratsko takmičenje različitih vizija budućnosti. U sistemu u kojem će se oni ostvarivati kao zreli ljudi nagrađuju se klimači glavama, poltroni, kukavice, neznalice i prevaranti svake vrste. Sve odlike koje ovaj sistem nagrađuje mogu se svesti pod jedan zajednički imenitelj – POSLUŠNOST.

SADAŠNJOST

A šta rade “neposlušni” studenti u blokadi sa nasleđem koje nisu ni birali, ni kreirali? Oni su za nešto više od mesec dana angažovanja uspeli da hakuju fundamente ovog sistema. Autoritarnost hakuju demokratijom, kult ličnosti depersonalizacijom, strah – hrabrošću. Svojim socijalnim veštinama i pronicljivim razumevanjem autoritarnog političkog okruženja kreirali su pokret koji se ponaša kao teflon kada su u pitanju napadi vlasti – svaki napad se jednostavno od njih odbija. Sa druge strane, njihova strateška kreativnost i pronicljivost kojom pritiskaju neuralgične tačke ovog sistema kreira društvena talasanja čije amplitude nismo mogli ni da zamislimo pre samo dva meseca.

Autoritarnost našeg političkog i društvenog života studenti u blokadi hakuju demokratskim načinom odlučivanja kroz plenume. Dok je društvo već deceniju naviknuto da sve važne odluke u državi donosi jedan čovek, čije je odlučivanje uglavnom neustavno i protivpravno, studenti u blokadama odluke donose participativno. Iako se nekada ovaj način odlučivanja može učiniti sporim, on obezbeđuje da odluke budu dobro promišljene. Promišljenost je posledica izuzetnih socijalnih veština i znanja koja generacija Zed poseduje, ali i plenumskog načina rada koji podstiče argumentovanje i zajedničko dolaženje do kreativnih rešenja za akutnu društvenu situaciju u kojoj se nalazimo. Osim toga, zato što su učestvovali u procesu njihovog donošenja, studenti odluke prepoznaju kao svoje i poštuju sa većom odgovornošću i doslednošću.

Subverzivan odnos prema kultu ličnosti uspostavljen je na dva nivoa, na unutrašnjem i spoljašnjem. Na unutrašnjem nivou to je postignuto depersonalizacijom blokada i stavljanjem organizacionog i medijskog težišta na kolekitv, a ne na pojedince/ lidere. Ovim taktičkim potezom studenti u blokadi razoružali su komunikacionu artiljeriju Srpske napredne stranke koja ne može da pribegne svom oprobanom necivilizacijskom mehanizmu karakternog ubistva protivnika.

Kako studenti u blokadi nemaju lidere već se komunikatori smenjuju, fokus ostaje na ideji ili kako neki od njih vole da kažu – “kolektivnoj misli”, a ne na nosiocima narativa. U takvoj situaciji, koliko god se trudila, vlast ne uspeva da diskredituje blokade posredstvom diskreditacije lidera, jer lidera zapravo nema. Ostaje im da napadaju “kolektivnu misao” i plenum, a to uopšte nije lako i gotovo izvesno je jalovo.

Studenti u blokadi primenili su princip depersonalizacije i kada je reč o subverziji kulta ličnosti ka spolja, što je možda i najveća novina u političkoj komunikaciji u poslednjih 13 godina. Jednostavna, ali efikasna strategija obraćanja instituticijama koje su nadležne, a ne vaninstitucionalnom izvoru moći – predsedniku Republike Srbije. Poruka “nisi nadležan” je prvi simbolički korak derogiranja političke moći Aleksandra Vučića i generalno koncepta autoritarne moći koja ne proizilazi iz institucija i nije istim tim insitucijama ograničena. Način na koji studenti u blokadi predsednika tretiraju kao slepu tačku, potpuno unižava kult ličnosti koji je stvorio i njegovu moć vraća u ustavna ograničenja.

Studenti u blokadi rade još jednu važnu stvar kada je reč o eroziji autoritarne moći političkih struktura koje vode državu. U svakom nastupu i akciji oni pokazuju izraženu neimpresioniranost moći Aleksandra Vučića, državnim sistemom prisile, provladiniim gebelsovskim medijima i uličnim kriminalcima koji rade za ovu vlast.

To rade svojom hrabrošću. Ovo je važno zato što, sa jedne strane, šalje poruku potencijalnim saborcima (starijim generacijama, influenserima, sportistima, itd) da nemaju čega da se boje, dok vlastima šalje poruku da njihov glavni adut u upravljanju društvom već više od deceniju, vladavina strahom, kod njih ne prolazi. Generacija Zed očigledno ima izgrađen kolektivni imunitet na strah. Posledično, hrabrost studenata u blokadi dovela je do toga da se adresa na kojoj strah stanuje promeni. Strah je sada stanar Andrićevog venca.

BUDUĆNOST

Kao neko ko ima višegodišnje iskustvo u radu sa studentima i srednjoškolcima kroz različite programe edukacije, često sam učestvovao u diskusijama o ulozi mladih u društvu i politici. Uvek sam imao osećaj da moje izlaganje na tim tribinama liči na Odbranu Sokratovu, s obzirom na to da je bilo usmereno na razbijanje stereotipa i predrasuda (onih sa početka teksta) o generaciji Zed.

Ova generacija se neretko doživljava kao apolitična i otuđena od politike iako je zapravo politika otuđena od njih. S obzirom na to kakva je politika i šta se mladima nudi od pozicije i opozicije, njihova politička angažovanost se pre može razumeti kroz prizmu razočaranja a ne nezainteresovanosti. Osim toga, ova generacija je odrasla u narativnoj zasedi Bumera i generacije Iks, koje su svojim depresivnim i pasivizirajućim stavovima širile ideju da je borba protiv sistema uzaludna. Sada kada nema potrebe da ih branimo, možemo slobodno da ih hvalimo. Jedan moj kolega je još 2019. godine ovu generaciju nazvao “najmoćnija generacija ikada” i “stvaraoci mita”.

Njihova kolektivna misao, hrabrost, sabornost, empatija, humanost, istrajnost, demokratičnost, patriotizam, pravdoljubivosti, znanje, kreativnost i neposlušnost otkrivaju jednu novu budućnost pred nama. To je budućnost u koju nas vodi hrabrost dvadesetogodišnje studentkinje Pravnog fakulteta Sonje Ponjavić, kao i svih onih koji rizikujući svoje mlade živote pokušavaju da uspostave pravila za normalno funkcionisanje našeg društva. Njihov aktivizam deluje poput fizikalne terapije na generacije koje nose višedecenijski teret savijenih kičmi. Oni sada nisu samo studenti – oni su društveni kiropraktičari koji pomažu društvu da uspravi svoju kičmu. Imaju čak i slogan za to: “Ako vam fali kičma, stavićemo mi svoju”.

Autor je docent na FPN Univerziteta u Beogradu