Nova epizoda (S)lagalice

Protest u Beogradu na koji su građane pozvali Studenti u blokadi mnogi su shvatili kao Dan de u istoriji Srbije. Mora se reći da su studentski plenumi od početka odbijali ovu konotaciju podsećajući da će kraj biti onda kada oni to budu rekli, odnosno kada budu ispunjeni zahtevi. Nažalost, istorijski značaj ovom događaju dala je prvenstveno vlast, koja je putem medija želela da stvori atmosferu građanskog rata. Na sve moguće načine započelo je Veliko plašenje koje je veoma često dobijalo bizarne forme.

ZONA SUMRAKA U REŽIJI VLASTI

U arsenalu “smaka sveta” bile su alergije, pomračenje Meseca, sunovrat temperature, retrogradna Venera i konačno – rumunski obijači. “Informer” i ostali politički tabloidi su građane plašili da će doći 150 Rumuna koji će za vreme protesta obijati njihove stanove. Tim se povodom čak oglasila i Ambasada Rumunije tražeći objašnjenje ove sulude izmišljotine. Neverovatno je što su kao negativci odabrani baš Rumuni, a ne, recimo, Bugari ili Albanci (sa kojim nas kroz istoriju dele dugi periodi neprijateljstava), pa mi je jedina asocijacija već prozivana Marinika, koja bi onda kao opoziciona političarka morala imati neke veze sa obijačima. Sećate se, nju je zbog nacionalne pripadnosti već prozivao Bokan u jednoj od svojih propovedi.

Građanski rat se otelotvorio i hapšenjem “terorista” iz Novog Sada. Jedna neodgovorna i naivna grupa nadobudnih aktivista je tokom sednice opštinskog odbora PSG-a lupala o izazivanju nemira. Mladost svakako nije opravdanje za besvest, kako je to rekao Koja iz Discipline kičme, ali ovaj skup urotnika zaista ne mogu da shvatim kao ozbiljnu pretnju po poredak i državu. Deluje mi više kao znak nesposobnosti domaće opozicije da parira veličini i značaju studentskih protesta.

Vučić je u dvorište Predsedništva dovukao traktore, šatore, bodljikavu žicu i započeo pregovore sa studentima 2.0. Ova dramska farsa pretvorila se u tužnu priču o siromašnim i bogatim studentima, mokrim nogama, pečenju i pitama. Promovisan je i pokret “Ja sam Ćaci” putem kojeg su Vučić i pristalice SNS pokušali da sebe odrede kao siromašne i poštene sendvičare. Činjenicu da je Beograd uoči 15. marta praktično blokiran, Predsednik objašnjava time što njegovi protivnici imaju svoja kola, imaju novce za ručak u restoranu jer su bogati.

Bizarna je bila i fabrikovana dojava o bombama u vozovima, koje su antidiverzione jedinice pregledale puna dva dana. Zamislite da posle dojave o bombi dva dana čekate da vam policija kaže kako je sve u redu. U Srbiji smo takve situacije imali stotinama puta i pregled je trajao najviše nekoliko sati. Međugradski autobusi takođe nisu saobraćali samo ka Beogradu, opet neobjašnjivo, a gradski saobraćaj je takođe ukinut.

Tokom 15. marta, ali i večeri 14. kada je uveče organizovan doček studenata, desilo se minimiziranje broja učesnika. Na medijima koje kontroliše vlast, od demonstranata smo najduže gledali čoveka u Pionirskom parku koji je mlatio polnim organom. Na sreću, nikom nije palo na pamet da ga u tom stanju intervjuiše, mada bi se TV manijak u meni možda obradovao tom istorijskom trenutku. Možda je kuronja zapravo provokator. Naširoko se izveštavalo o vandalizmu nad traktorima, bez tablica. Podsetio bih i na, blago rečeno, neobičnu poruku patrijarha SPC Porfirija da se “čuva mladost Srbije svih uzrasta?!” Ovo je valjda zbirni naziv za studente, građane i ćacije, svih uzrasta.

Vrhunac paranoje vlasti video se kroz odluku menadžmenta RTS-a da se celokupni program RTS-a u subotu emituje iz studija “Slagalice”. Umesto skočka, menjale su se voditeljke i voditelji, a gosti su zauzimali pozicije takmičara. Dačić je tako bio “crveni takmičar” koji je podbacio u svim igrama.

Prenosi sa okupljanja u petak i subotu samo dozirano su emitovani na RTS-u, dok su najveći teret izneli novinari i reporteri televizija N1 i Insajder.

MEDIJSKO ŠIBICARENJE I NEDOSTOJNE INSTITUCIJE

U noći 15. marta upadljivo je bilo slavlje na televiziji Informer – Đuka, drugarice i DJV proslavljali su razbijanje demonstracija pesmom, “udri vetre malo preko jetre” i povicima “kako Vule bije”. Tako je zapravo uživo potvrđeno ono što su osetile hiljade ljudi tokom odavanja pošte poginulima na samom kraju protesta. Priča o “zvučnom topu” postala je medijski važnija od činjenice da se nekoliko stotina hiljada građana okupilo u Beogradu. “Top” umesto mirnih demonstracija, kao surova i suvišna demonstracija moći.

Reakcija hiljada građana na snimcima i svedočenjima objašnjena je kao “montirana, rezultat panike i stampedo”?!

Na televiziji je usledila medijska igra “leti-leti”, odnosno šta sve nije …

Nije zvučni top, nije policija, nije Vojska Srbije, nije BIA, jeste povećan broj građana koji se žale na iste simptome, ali nije od topa. Ovo medijsko šibicarenje je delovalo kao neuspela igra asocijacija u “Slagalici”. Otuda ne iznenađuje gotovo apsolutno nepoverenje građana u institucije sistema, uz novo i sramno diskreditovanje vojske i Crkve.

SAGA O BESMISLU

Može se reći da u najgorem smislu ništa nije gotovo, jer se Predsednik pojavio četiri puta u medijima već tokom sledećeg dana. Jedan od povoda je odlazak sa svitom novinara u bolnicu među pacijente iz Severne Makedonije koji se leče u Srbiji posle požara u Kočanima.

Dan žalosti je proglašen u Srbiji, ali je izbegnuta analiza očigledne analogije gde korupcija dovodi do gubitka života građana. Tokom tranzicije na teritoriji bivše Jugoslavije, po istom modelu, glavna aktivnost političkih stranaka i lidera je dolazak i ostanak na vlasti. Urušavanje institucija i korupcija koji dovode do nesreća poput Jablanice u BiH, nadstrešnice u Novom Sadu, ili požara u domovima za stare u Srbiji, ili u diskoteci u Kočanima. Podrška i popularnost studentskih pokreta van Srbije se u mnogome zasniva na prepoznavanju slične društvene patologije u regionu. Nacionalni predznak je tu zapravo nebitan.

Poređenja radi, kriminal i korupcija zbog kojih je 59 mladih ljudi izgubilo život doveli su do mnogo agilnije akcije policije i tužilaštva u Severnoj Makedoniji. Momentalno su pohapsili osumnjičene i zaplenili svu dokumentaciju u opštini i nadležnom ministarstvu. U Srbiji je nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu za to bilo potrebno nekoliko meseci i još nije gotovo. Uprkos zabrani posetama bolnici, stigli su sramotni kadrovi teško povređenih ljudi, neshvatljiv fizički kontakt sa pacijentima, u tabloidima slike iz šok-sobe i priča o zvučnom topu. Sve ovo je deo Vučićevog PR nastupa nakon 15. marta. Ministar zdravlja Severne Makedonije zatražio je da se ne objavljuju fotografije sa pacijentima, dok njegov kolega u ostavci, ministar Lončar, falsifikuje broj građana koji su se javili sa simptomima nakon demonstracija i upotrebe “zvučnog topa” i kaže kako oni “deklamuju tegobe kao pesmicu”.

Zamislite samo bilo kog lekara koji bi se na sličan način odredio prema svojim pacijentima.

Potpuno je nebitno što se na snimcima vidi i čuje tutnjava oruđa, što su svedočenja zaista slična i autentična, spremnost vlasti da demonstrira silu je besramna. Za razliku od te relativizacije, isti ministar bio je spreman da lažirani napad na Ćacije stavi u kategoriju ugrožavanja života.

Kraj ove sage o besmislu medijske propagande za mene je srceparajući In Memoriam, koji je Vučić uputio Miloradu Komrakovu. Čovek koji je obrukao profesiju doživeo je svoje uspone za vreme Miloševića i Vučića kao školski primer političke propagande. Nije zaslužio linč 5. oktobra, ali je simbolično napustio ovaj svet u Srbiji kojom, četvrt veka od pada TV Bastilje čije je on bio zaštitno lice, ponovo vlada gotovo potpuno medijsko jednoumlje. Danas, na našu nesreću, imamo na desetine državnih tabloida i RTS na kojima radi na desetine Komrakova, a koji će za potrebe vlasti prekršiti sve profesionalne standarde. Nažalost.

Zato, kako rekoše studenti, nije gotovo!