Nepodnošljiva brzina komuniciranja

Još je rano, ali kad se jednoga dana bude ozbiljno analiziralo šta građanski aktivizam, uključujući proteste, čini danas uspešnijim i efikasnijim nego ikad, neminovno će se doći do zaključka da su ključnu ulogu odigrale digitalne platforme. U njih se ubrajaju društveni mediji kao što su Fejsbuk, Instagram i Iks, ali pre njih platforme za komunikaciju poput Vajbera, Votsapa, Telegrama i sličnih. Platforme su omogućile nešto što nije postojalo otkako je sveta i veka. Da glas pojedinca dospe do velikog broja ljudi u celom svetu, ako treba, voljom tih ljudi i bez posrednika. Sve što pojedinac treba da ima je uređaj sa koga se oglašava, a to je najčešće mobilni telefon, i prohodnost ka internetu. Poput malog Hansa iz holandskog Harlema koji je prstom zaustavio more kada je ugledao rupu u nasipu, s tim što danas neki Hans može da pokreće mora, prstom, najčešće palcem.

Digitalne platforme za komunikaciju omogućuju da se veliki broj ljudi poveže u grupu i da svi neposredno dobijaju informacije ili planove. Tu do izražaja dolazi osnovna ideja na kojoj je internet nastao – decentralizacija. Internet je izrastao iz američkog odbrambenog projekta koji je trebalo da omogući da se komanda odbrane zemlje nalazi na više lokacija čime bi se smanjio rizik da se vojska obezglavi. Digitalne platforme omogućuju to isto pod uslovom da je takva decentralizacija prisutna u samoj organizaciji. Ukoliko nije, neće biti od neke koristi, zato su neke akcije uspešne, a neke nisu i kada koriste platforme za komunikaciju. U Srbiji je to najčešće Vajber.

Sledeća velika prednost digitalnog okruženja je privatnost odnosno anonimnost. Moguće je biti autor i prenosilac neke informacije, a da ne budete zbog toga prepoznati, naročito ako za pristup koristite VPN. Postoji i suprotnost – da informacije koje imate širite ili dobijate u krugu poznanika u koje imate poverenje, pre svega u autentičnost onoga što vam stiže. Nepoverenje je podjednako dobro, prirodno sprečava da se šire netačne informacije.

Konačno, digitalne platforme omogućuju relativno jednostavan crowdfunding odnosno prikupljanje materijalnih sredstava, najpre novca, ali ne nužno samo toga. Mali doprinosi velikog broja učesnika, u kampanji koja gotovo da ne zahteva nikakva ulaganja, na kraju daju značajan rezultat. Za postizanje najboljih rezultata koriste se uobičajene tehnike za viralne kampanje – haštagovi, video-klipovi i posteri lako deljivi i urađeni na kreativan način.

Nasuprot tome su skupe i trome kampanje u tradicionalnim medijima, pritom ograničene državnom regulacijom i uz obaveznu registraciju autora i inicijatora.

To ne znači da će svaka akcija na digitalnim platformama biti obavezno uspešna, naprotiv, verovatno će procenat uspeha biti znatno manji od klasičnih kampanja koje zahtevaju više promišljanja. Ali činjenica da je trošak za pokretanje veoma mali dovodi to toga da takvih akcija bude mnogo. Iz tog broja izađe i neka koja je izuzetna.

Pravo pitanje je mogu li državne institucije pa i velike korporacije da pariraju ovakvim akcijama odnosno treba li i same da koriste slične metode, naročito ako su ugrožene. Jedan savet je da pažljivo osluškuju i analiziraju sve što se na mrežama dešava. Drugi je da ne potcenjuju nijednog pojedinca s telefonom.