Kompromitovana država i društveno samopoštovanje

...

Ključni rezultat poslednjih izbora jeste – obim izbornih neregularnosti i obim nedvosmislenih dokaza o neregularnostima. Drugim rečima, nikada više nije bilo neregularnosti, a ni dokaza o istima.

Dva su razloga zbog čega je do toga došlo. Najpre, ovaj režim – imajući u vidu posledice njegove vladavine – suviše dugo traje: šta je učinio, bolje da nije, a pregršt je onoga što nije preduzeto, a moralo je biti. Otuda, kako bi se nadomestili nedostajući glasovi, bilo je potrebno više neregularnosti. Režim ne želi neizvesne izbore, još manje podelu vlasti ili različite vlasti na različitim nivoima. Drugo, vladavina koja traje više od jedne decenije uvela je režim u dekadenciju koja se više ničim ne može prikriti, a utisak je da se ni ne brine da je prikrije. Jer niko zaista u tu politiku ne veruje – ni oni koji je zastupaju, ni oni koji za nju glasaju, utoliko pre što režim nema nikakvu koherentnu ideologiju, već se njen krug tema menja od jednog do drugog televizijskog nastupa predvodnika režima.

OD HIBRIDNOG DO AUTOKRATSKOG REŽIMA

U demokratskim zemljama na izborima se razrešavaju krize i nedoumice. U autoritarnim porecima, oni su strogo kontrolisan mehanizam za rutinsku obnovu legitimiteta postojeće vlasti. Izbori u demokratskim zemljama podrazumevaju neizvesnost u izbornom danu, pošto učesnici mogu da postignu različite i unapred nepoznate rezultate. Neizvesnost u autoritarnim porecima počinje u trenutku kada se izbori završe. Tu je osnovno pitanje da li će režim uspeti da nametne svoju interpretaciju događaja i, kroz kontrolisane institucije sistema, legalizovati očigledne izborne neregularnosti. U takvoj situaciji se nalazi Srbija posle 17. decembra. Ako je – u teoriji – u protekloj deceniji preovladavalo mišljenje da je u Srbiji na vlasti hibridni režim, posle masovne intervencije u izborni proces, kombinovane s nasilnim elementima u postizbornom periodu, više nema sumnje da je reč o autokratskom režimu sa izraženim elementima spin diktature.

Suočena s postizbornom krizom, Srbija se pokazuje kao društvo s još produbljenijim podelama i izraženijim nepoverenjima. Izborna Srbija je jednačina bez ijedne poznate. Mi ne znamo koliko stvarno ima birača u Srbiji, koliko je ljudi s realnim pravom glasa, koliko je uvezenih glasača, kakva je struktura ljudi koji su glasali za SNS, koliko bi ljudi glasalo za SNS u iole normalnim izbornim uslovima. Opterećeni tako očiglednim neregularnostima, izbori ostavljaju utisak društvene igre, nazovimo je Monopol, u kojoj jedan učesnik upravlja čitavim procesom i određuje njegove dominantne tokove. Kada se u pitanje dovedu izbori kao način na koji se rešavaju otvorena pitanja u društvu, onda ono tone u neizvesnost i u tome je ogromna odgovornost vlasti.

To je trenutak u kome se mora podvući crta. Kompromitovanje izbornog procesa i drastične izborne neregularnosti, osim što komplikuju društvene i političke okolnosti, kompromituju i samu državu. Otuda takvom procesu treba da se suprotstave ne samo političke stranke, već građani nezavisno od svojih političkih uverenja i nezavisno od toga za koga su glasali. Jer na izborima su oštećeni svi građani koji veruju u demokratiju i u društvenu stabilnost. Ukazivanje na činjenice nije destabilizacija države, već je to razaranje izbora kao društvenog i političkog mehanizma. Izborne neregularnosti su potkopale bilo kakav smisao izbora, a posebnu težinu daju snažne sumnje da su pojedini državni organi podstakli izborne nepravilnosti, omogućili ih ili čak učestvovali u njima.

PITANJE DRUŠTVENOG SAMOPOŠTOVANJA

Pošteni i od svih prihvaćeni izbori nisu važni samo iz političkih razloga, niti samo zbog neophodnih društvenih sloboda, oni su za društvo značajni i kao izraz samopoštovanja. Ovo je trenutak u kome niko u Srbiji ne može da ostane po strani i u kome mora odlučno da se kaže kako društvo ne pristaje da izbori ne budu proces u kome će se birati i smenjivati vlast, da se u potpunosti obesmišljava demokratija i da se ukazuje ogoljeno lice autokratije. Svako odlaganje rešenja krizu će činiti dubljom i dramatičnijom. Samim tim otvara se pitanje odgovornosti. Ako bez odgovornosti prođe ovo nedvosmisleno uplitanje u izborni proces, onda više ništa neće biti društveni ili politički presedan.

Vlast, međutim, odbija da se suoči s realnošću da imamo dramatičnu krizu. Režim ugrožava moralne osnove društvene egzistencije. Ništa nije nemoguće, sve dolazi u obzir ako se uklapa u interes uskih krugova političkih oligarha, ne postoje moralni i društveni standardi koji, ako to zahteva neka prilika, ne mogu biti narušeni. Snalaženje je postalo dominantni obrazac društvenog ponašanja. Verujem, uprkos svemu, da značajan broj ljudi neće pristati da se njihova svakodnevnica pretvara u pravo trenutno jačega. Moć je, kao i uvek u važnim trenucima, u broju ljudi koji ne pristaju.

Ako su izbori posle 2012. godine bili pretvoreni u fabriku za proizvodnju podrazumevanog legitimiteta režima – na šta je opozicija olako pristajala, iako su posledica tih čestih izbora bili učvršćivanje vlasti i dalje smanjivanje društvenog prostora za opoziciju – specifičnost ovih izbora sastoji se u tome što je taj legitimitet doveden u pitanje. Ne možete se pozivati na legitimitet koji je tako dokumentovano osporen. Jedno je nezadovoljstvo opozicije medijskom zastupljenošću, sasvim drugo pojava fantomskih birača i unutrašnjih i spoljnih migracija birača.

SPIN I STRAH

Kriza legitimiteta otvara pitanje unutrašnjeg nezadovoljstva, koje se s različitom snagom manifestovalo posle izbora od 17. decembra, kao i pitanje međunarodnog statusa, utoliko pre što izveštaji međunarodnih posmatrača izbora nikada ranije nisu bili toliko nepovoljni. Na koji način će režim sada nastojati da obnovi legitimitet? Jedan put jeste taktiziranje, popuštanje i nalaženje pogodnog izgovora za ponavljanje izbora u Beogradu. Drugi put jeste zaoštravanje odnosa prema političkoj opoziciji i naglašena kooperativnost u međunarodnim odnosima, pogotovu u okolnostima u kojima geopolitički interesi često u drugi plan stavljaju pitanje političkih sloboda i demokratije u nekoj zemlji. Ključno je da li će u unutrašnjoj politici režim proizvoditi više konfuzije, što bi bilo potpuno u duhu spin diktature, ili će upotrebljavati više represije, što bi spin diktaturi u kojoj živimo dalo jedno od karakterističnih lokalnih obeležja, ali bi i strah, kao jedno od glavnih društvenih osećanja, utemeljilo na ogoljenim osnovama sile.

Režim poseže za silom kada se ukažu neodložne potrebe. To je posebno očigledno u odnosu prema pojavi većeg broja mladih na protestima, što režim očigledno više brine od klasičnih političkih demonstracija. Režim hapsi mlade ljude i preti im krivičnim progonom, jer je uplašen pojavom velikog broja mladih ljudi u politici, u građanskim inicijativama i uopšte u društvenom životu u toku ove godine. Hapšenjima i pretećim optužbama za rušenje ustavnog poretka pokušava da zastraši i mlade i njihove roditelje.

Devedesetih godina smo imali Miloševića koji je bio autokrata, ali su njegovi protivnici imali podršku međunarodne zajednice. Vučić je pretežno školski obrazac spin diktature. On pribegava apsolutnoj kontroli nad medijima i ekonomijom, stvara toksičnu polarizaciju, oblikuje unutrašnje i spoljne neprijatelje, izaziva krize da bi ih razrešio i da bi odgodio i neutralisao važna društvena pitanja. Pri svemu tome, vlast ima podršku s mnogih međunarodnih adresa, što pokazuje da postoje interesi koji nisu na strani demokratije već geopolitike.

Opstanak spin diktature neposredno zavisi od obima proizvodnje spinova i od dobijanja željene reakcije javnosti na proizvedene spinove. Ako bi se razlikovali spinovi od realnih tema, to bi ugrozilo spin diktaturu.

Posle izbora javnost u Srbiji se ljulja između apatije i radikalizacije, između rezignacije i besa. Ta osećanja se moraju razumeti, ali ona nisu dobar saveznik u potrebi da se promeni društvo, da se obnovi poverenje u izborni proces ili da se razreši kriza nastala zbog izbornih neregularnosti. Potrebna je istrajnost. Ukoliko je bude, vlast neće uspeti da nadomesti izgubljeni legitimitet, niti da prekrije ćutanjem ili propagandom istinu o suviše vidljivim izbornim neregularnostima.

Autor je pisac i izdavač i jedan od inicijatora ProGlasa