Izlaz je u “zelenoj infrastrukturi” grada

Na udaru klimatskih promena pre svega su gradovi jer u njima živi više od 55% svetske populacije (projekcija za 2050. godinu je 70%). Poplave, vrućine i suše postaju ekstremnije i učestalije. Sve to čini da su ljudi i priroda u gradovima postali veoma ranjivi i to je alarmiralo gradove širom sveta da kao prioritet svog razvoja iznađu strategije usmerene na uzroke i posledice klimatskih promena. U odnosu na procenu rizika po zdravlje stanovnika, štetu po građenu sredinu i ekologiju, gradovi donose akcione planove nastojeći da ublaže štetne učinke i prilagode se promenama. Sagovornik “Vremena” je arhitekta Ivan Simić, stručnjak za prožimanje ekosistema i urbanih celina.

“VREME”: Na koje načine gradovi (oni koji to mogu) reaguju na klimatske promene? Za koju se vrstu klimatskih promena pripremaju (ekstremne vrućine, ekstremne padavine…)?

IVAN SIMIĆ: Nakon usvajanja kontraverznog Zakona o obnovi prirode, u evropskim gradovima je primetan trend pošumljavanja centralnih gradskih područja i primena različitih prirodom inspirisanih rešenja koja prilagođavaju gradove na klimatske promene. Primer Pariza je najvidljiviji gde se primenjuje strategija “mikro-pošumljavanja” koja će transformisati 50% javnih površina (trgovi, parkinzi) u urbane šume različitih veličina. Madrid je primenio sličan princip povratka prirode duž priobalja reke Manzanares u centralnom području grada stvarajući tako zeleni koridor namenjen stanovnicima, ali i kao oaza biodiverziteta. Grad Desau u Nemačkoj primenjuje strategiju ozelenjavanja nekadašnjih industrijskih zona u gradu vraćajući prirodne ekosisteme u srce grada. Barselona u potpunosti transformiše život u čuvenim ortogonalnim blokovima kroz koncept zelenih mega-blokova u kojima je ukinut kolski saobraćaj, a ulice su preuređene u zelene koridore namenjene pešacima i biciklistima. Slično je i u Ljubljani koja je potpuno oslobodila svoje centralno područje od automobila i to je sada rezervat zelenila i pešačko-biciklističkih staza. Brojni su primeri evropskih gradova koji prilagođavaju svoju strukturu klimatskim promenama pa možemo slobodno reći da je u toku “zelena revolucija” njihovog razvoja.

Da li strukture gradova zahtevaju posebna rešenja za svaki grad ili postoji nešto što bismo mogli nazvati “opštom pripremom”?

Pored toga što su gradovi zbog svoje emisije fosilnih goriva istorijski najviše doprineli klimatskim promenama, posledice tih promena najizraženije su upravo u gradovima jer su to najgušće naseljena područja na planeti. Beton, staklo i čelik su “zapečatili” životnu sredinu degradirajući ekosisteme i onemogućavajući neometano odvijanje prirodnih ekoloških procesa. Univerzalno primenjiva rešenja ne postoje, ali postoje univerzalne strategije i metodologije, to jest procene rizika i ranjivosti na klimatske promene. Postoji saglasnost u naučnim i drugim krugovima da je reintegracija prirode i mreže zelenila u gradske prostore apsolutna neophodnost. Takvo, strateški planirano zelenilo nazivamo zelena infrastruktura grada i ona je preduslov za prilagođavanje kako na ekstremne vrućine i suše, tako i za poplave. Najrazvijeniji gradovi sveta (posebno oni koji su pri vrhu liste najkvalitetnijih za život) su kao prioritet postavili razvoj zelene infrastrukture čiju okosnicu čine gradske šume i parkovi, ozelenjena priobalja i vlažna staništa, urbane bašte i džepovi, zeleni krovovi i javni prostori sa poroznim vodoupijajućim površinama.

Primer Zakona o obnovi prirode u okviru evropske Strategije o biodiverzitetu govori o značaju prirode i zelene infrastrukture u borbi protiv klimatskih promena na nivou Evropske unije. Brojni drugi zakoni i strategije na nacionalnim i lokalnim nivoima donose se u tom pravcu koji prati i Srbija, ali ne u punoj meri i svakako ne sa jednakom posvećenošću pri njihovom sprovođenju.

Beograd se na prilično originalan način bori protiv klimatskih promena: sečom drveća i betoniranjem zelenih površina…

Beograd, za razliku od navedenih trendova razvoja evropskih gradova, prilično zaostaje u praćenju ove zelene transformacije. Nažalost, slika trenutnog urbanog razvoja Beograda nam prikazuje da idemo u kontra smeru. Primetno je bujanje projekata koji se promovišu kao da su od nacionalnog značaja, a zapravo prete da u potpunosti preotmu najvažnije prostorne resurse grada. Umesto da sačuva svoje priobalje i nekadašnja industrijska područja kao najdragoceniji resurs za razvoj zelene infrastrukture, u toku su procesi koji mogu trajno da ugroze urbane ekosisteme grada i onemoguće uspešan razvoj mreže zelenila. Posebno zabrinjava način na koji se planira proširenje Beograda na vodi koji, protivno planskom sistemu grada, agresivno prisvaja i privatizuje savsko priobalje. Ukoliko se ovaj proces realizuje, u opasnosti smo da konačno izgubimo prostore priobalja koji su ključni za razvoj zelene infrastrukture, pa samim tim i sposobnost da se adaptiramo na klimatske promene.

Posebna opasnost su “toplotna ostrva”. Sva je prilika da se Beograd pretvara u svojevrsnu toplotnu stupicu.

Toplotno ostrvo je pojava pri kojoj urbana područja imaju više temperature u poređenju sa okolnim ruralnim ili prirodnim sredinama. Glavni uzroci ovog efekta su promena zemljišnog pokrivača, prenamenjena upotreba zemljišta i gustina izgrađene infrastrukture: gradovi funkcionišu kao akumulatori toplote, naročito tokom letnjih meseci, što može imati brojne posledice, pre svega po javno zdravlje. Dokazano je da ovakvi uslovi negativno utiču na zdravlje ljudi, naročito starije populacije i osoba sa hroničnim oboljenjima, jer ometaju kvalitetan san i otežavaju noćnu regeneraciju organizma. Pored toga, efekat toplotnog ostrva doprinosi povećanom zagađenju vazduha ‒ veća hrapavost urbane morfologije usporava strujanje vetra, čime se akumuliraju zagađivači.

Možemo reći da je širi centar Beograda, uključujući veći deo Novog Beograda, značajno pogođen ovim fenomenom. Iako postoje varijacije u prosečnim temperaturama između pojedinih delova centra, svi oni beleže između 40 i 50 tropskih noći godišnje. Izuzetak čine velike parkovske i šumske površine, kao i njihova neposredna okolina, kao i rečni tokovi. Lokacije u Beogradu koje su najviše pogođene ovim fenomenom su centralna zona Novog Beograda, Savski amfiteatar, dunavska padina i priobalje. Uzroci su kombinacija prirodnih i izgrađenih morfoloških karakteristika.

Šta bi se moralo uraditi u Beogradu – ali i Nišu, recimo, Novom Sadu – da bismo stvorili šansu da se prilagodimo klimatskim promenama?

Rešenje je pre svega zaustaviti navedene štetne procese koji stoje protiv javnog interesa građana i sistema zakona i planova koji uređuju razvoj grada. Potrebno je poštovati i primenjivati postojeću plansku osnovu za realizaciju sistema zelenih površina Beograda. Plan generalne regulacije sistema zelenih površina uspostavlja zelenilo kao celovit sistem “zelene infrastrukture grada” prepoznavajući “zelene površine u direktnom kontaktu sa tlom”, kao tip površine od najvećeg značaja za ekološki funkcionalne prostore. Tu je i nedavno usvojena Strategija zelene infrastrukture Beograda koja prepoznaje, definiše i pruža jasne standarde i preporuke koji su usklađeni sa savremenim konceptom zelene infrastrukture.

Zelenilo guta Pariz

Na predlog Parižana, u prethodnih nekoliko godina 500 ulica je pretvoreno u vrtove (u vrtove, ne naprosto u pešačke zone), a 200 ulica, naročito tamo gde su škole, od 2020. godine dobilo je drvorede

Uprkos impresivnim ciframa koje sugerišu nešto drugo, naime da je Pariz već “zeleni grad”, kada se nađete na ulicama možda i najlepšeg grada na svetu, nećete steći takav utisak, naročito ne ako parisko zelenilo uporedite sa zelenilom Berlina, Praga, Frankfurta, Varšave… Istina, Pariz je veći od sva četiri ova grada zajedno ‒ samo u istorijskom delu Pariza, dakle intra muros, živi dva miliona stanovnika, dok se ostalih osam rasporedilo po okolini ‒ tako da se zelenilo, osim ako direktno ne uđete u pariske šume i parkove, nit’ vidi, nit’ oseća. A cifre kažu da dve pariske šume, Bulonjska i Vensenska, zapremaju 1840 hektara, 730 parkova i vrtova zaprema 520 hektara, imamo oko 650 kilometara puteva oivičenih biljkama (sa više od 106 hiljada stabala) i 145 hektara vegetalizovanih krovova i zidova.

Ipak, i dalje ostaje utisak da je reč o oazama, verovatno zbog veličine ovog grada-zveri koja 24 sata dnevno reži. Svesni, verovatno, tog utiska koji nije samo utisak, gradske vlasti su pre nekoliko godina odlučile da se aktivnije posvete vegetalizaciji Pariza, da bi u poslednje dve godine ta aktivnost prerasla u ofanzivu. Opet izraženo brojevima, 500 ulica je, i to na inicijativu građana, pretvoreno u vrtove (da, u vrtove, ne naprosto u pešačke zone), a 200 ulica, naročito tamo gde su škole, od 2020. godine dobilo je drvorede. Kao posledica ubrzanog ozelenjavanja u gradu je, u poslednjih 10 godina, “otkriveno” 3400 divljih vrsta (827 biljaka, 480 pečuraka i lišajeva i 2149 životinjskih vrsta).

Vrlo su zanimljivi i novi propisi koji građanima, pojedinačno i kolektivno, dopuštaju da sade cveće u podnožju stabala, da bršljanom ili nekom drugom puzavicom ozelene zidove svojih zgrada, da prave vrtove na “živoj zemlji” ili da postave žardinjere s biljkama na betonsko tlo. Posebne dozvole se dobijaju za uzgajanje jestivog bilja, tako da nije problem ukoliko želite da sadite paradajz i krastavce na krovu svoje zgrade, a u jasno propisanim slučajevima može da se zasadi i po koje drvce. Odziv građana je zapanjujući.

Foto: Guillaume Bontemps/Ville de Paris

OZELENJIVANJE PARIZA

Posebno je atraktivan najnoviji projekat ozelenjavanja trga ispred Gradske kuće (Hotel de Ville), u srcu Pariza. Recimo da je prostor ispred tog impresivnog zdanja veliki koliko dva i po Trga republike u Beogradu. U najkraćem, skinut je sav beton, doneta je zemlja i napravljena šuma. Doslovno. Na površini od 2500 kvadratnih metara biće zasađeno oko 150 stabala i popunjeno gustim rastinjem. Najstarija stabla imaju između 20 i 30 godina (uvezena uglavnom iz Holandije i Nemačke, kao i iz Amerike), a dostižu, za sada, do 10 metara visine (najniže je 6 metara). Usput, izuzetno je zanimljivo pratiti kako se obezbeđuje uspešnost presađivanja stabala. Recimo, stablo se presađuje po pet, šest puta kako bi njegovo korenje očvrslo, sve dok se ne smiri na jednom mestu, u ovom slučaju u Parizu. Uza sve, stabla su izabrana po kriterijumu prilagodljivosti na urbanu sredinu i otpornost klimatskim promenama. Otud raznovrsnost vrsta. Stabla se pobadaju u zemlju dubine dva metra, a sama zemlja izabrana je vrlo pažljivo, odnosno napravljena je mešavina koja će, prema rečima stručnjaka, najviše odgovarati presađenom drveću.

Projekat ispred Gradske kuće je, naravno, najatraktivniji, pre svega zato što je reč o gradskom jezgru, ali već su mnogi parkinzi i mnogi trgovi pretvoreni u gradske šume i šumice. Katalonski trg (place de Catalogne), recimo, u 14. okrugu, nedaleko od Železniče stanice Monparnas (koja, primetimo, nikome nije smetala iako je u gradskom jezgru, pa je niko nije ni izmeštao tamo u neku pripizdinu, da prostite), dobio je 470 stabala, a u 20. okrugu (bois de Charonne) napravljeno je, na nekadašnjem posedu Železnice, šetalište u gustom zelenilu sa 7500 drveta i šumskog bilja.

Posebno su zanimljive “zelene staze” koje se sve više granaju Parizom. Jedna od impresivnijih pruža se od Antonija, poslednje južne opštine Pariza, sve do istorijskog dela Grada. Staza je duga desetak kilometara. Na pojedinim delovima šetači prolaze kroz zelene tunele od bilja. Trenutno je veoma zanimljiv projekat pretvaranje nekadašnje pruge u šetalište, naime Mali pojas (Petite Ceinture) je železnička linija od 32,5 kilometara koja je u 19. veku išla oko Pariza. Ideja je da se do 2026. godine pretvori u ozelenjeno šetalište i ekosistem. Tu je, najzad, i ogroman prostor kod Kapije Majo (Porte Maillot) koji je od ružnog ničeg postao neodoljiv park.

STUDENTI PRAVE HAOS

A šezdesetih godina prošlog veka odlučile su vlasti Pariza, uz podršku države, da naprave autoput oko Pariza (takozvani Périphérique) jer je bilo jasno da saobraćajna infrastruktura Pariza ne može da podnese brzi rast broja automobila na ulicama Grada. Takav projekat je, naravno, zahtevao drastične rezove. Autoput je, naime, imao proći kroz prelepi park Studentskog grada (Cité universitair). Studentima se, međutim, to nije bilo svidelo, pa su malo blokirali radove.

U detalje nećemo ulaziti, ali gradske vlasti su uspele nekako da sklone studente i naprave auto-put, otfikarivši im, otprilike, pola parka. Danas je Studentski grad jedna od pariskih atrakcija, a park i dalje deluje impresivno, posebno onima koji ne znaju da šetaju obogaljenim prostorom. Možemo zamisliti kako bi, da nije rasporen, izgledao danas. U međuvremenu, Pariz je dobio i drugi prsten autoputeva (Périphérique 2), potom i treći (Périphérique 3), a trenutno se gradi i ogroman metro-prsten oko Grada. Iz ondašnje perspektive, bilo je nužno odvaliti pola studentskog parka. No, da li bi gradski oci tog vremena i danas odlučili isto?