Huligani i patriote, patka ili zec

Posle utakmice Srbija–Engleska u studiju je prikazana fotografija čuvene patka-zec optičke iluzije. Nju je prvi put upotrebio američki psiholog poljskog porekla Džozef Džestrou kako bi pokazao kako ljudska percepcija zavisi od mnogih kulturoloških i socijalnih faktora. Ukratko, pokazalo se da vidimo ono što želimo da vidimo, što smo naučili da vidimo, odnosno da vidimo ono što se od nas očekuje. Isti stimulus u vidu dvosmislenog crteža videćemo različito, shodno našem iskustvu. Paradoksalno, ovaj psiholog je utvrdio da pripadnici neke zajednice tokom jednog dela godine statistički češće prvo vide zeca, dok u drugom delu vide patku. Dakle, naša sopstvena percepcija sveta oko nas ponekad se menja pod uticajem različitih faktora. Na primer, Švajcarci različitih uzrasta oko Uskrsa češće viđaju zeku, a u oktobru patku.

Filozof Vitgenštajn je ovom iluzijom dokazivao razliku između percepcije i interpretacije. Jedno je ono što opažamo, a drugo ono što smo prepoznali kao određeni objekat. Razlika je između iskaza – “vidim patku” i “sad vidim da je ovo patka”. Ovim se otvaraju vrata za sve vrste medijske manipulacije, za šta je danas televizija generalna paradigma.

U nejasnim situacijama koje danas vidimo na televiziji, neobično je važno da poznajemo kontekst, aktere, predistoriju, a tu je i interpretacija koja nas navodi da određenu situaciju tumačimo kao prijatnu, neprijatnu, komičnu ili opasnu. Nije slučajno da je ova optička iluzija isplivala upravo tokom Evropskog prvenstva u fudbalu.

Naše učešće na ovom takmičenju nacija je čekala dvadeset godina. Gotovo preko noći, fudbalske utakmice su postale način da se definišemo kao narod i društvo. Emocije su eksplodirale, Predsednik je ispratio fudbalere, a u reklamama selektor Stojković šalje orla sa šajkačom da pozove naše prvotimce. Da se razumemo, šajkaču na glavi ima orao, a ne Piksi.

Odlazak na prvenstvo je shvaćen kao odlazak u rat u kojem moramo da pobedimo, jer opet druge reprezentacije vidimo ne kao rivale, već kao neprijatelje.

Naravno, pojačanu simboliku ima mesto bitaka, a to je Nemačka, naš mitski arhineprijatelj iz dva svetska rata, dok smo prvu utakmicu igrali protiv Engleske, koja je prikazana kao nosilac i inspirator Rezolucije o Srebrenici. Na dan utakmice došlo je to tuče između navijača Srbije i Albanije, a tu su se u još nejasnoj ulozi kolateralne štete našli navijači Engleske. Državna televizija, a naročito državni tabloidi, preko noći su fokus pažnje premestili sa utakmice (koju smo izgubili), na tuču navijača. Navodno je na mestu sukoba bio Predsednikov sin sa državnim obezbeđenjem. Tuča je prikazana kao Kosovska bitka, a UEFA je optužena za dvostruke standarde prema srpskim i albanskim navijačima, koji su na tribinama isticali političke poruke i transparente veličajući UČK i Veliku Albaniju.

Gotovo istovremeno, u centru Beograda su protest održali navijači Partizana nezadovoljni radom uprave, uz redovno skandiranje o Vučiću. Baš kao u optičkoj iluziji o patki i zecu, naši mediji navijače potpuno različito definišu i karakterišu. Oni su prikazani kao patriote koje, kada se tuku sa Albancima pre utakmice, brane čast Srbije, a postaju huligani kada vređaju Predsednika. Već decenijama nemamo doslednu i principijelnu borbu protiv nasilja na sportskim događajima, tako da sam siguran da imamo generacije mladih ljudi koji nisu imali priliku da vide i nauče pristojno navijanje, poštovanje fer pleja i poštovanje protivnika. Mislim da ih čak i ne možemo kriviti za nedostatak sportske kulture, jer je ona svesno proterana sa naših takmičenja. Zamislite, postoje generacije navijača koje nikada u životu nisu gledale košarkaški derbi sa navijačima oba tima u sali. To je ozbiljan mentalni hendikep, jer se godinama svađaju sa zamišljenim protivnicima – bilo da su u pitanju Grobari ili Delije. Ovde je praktično dokazana Vitgenštajnova teorija o percepciji i interpretaciji, jer kada vidite neke momke da se tabaju lomeći inventar, a niste sigurni da li su se ogrnuli zastavama ili hoće da ih zapale, od medija zavisi da li ćete videti siledžije ili patriote.

Patka i zec nas takođe uče da je za naš razvoj neophodna fleksibilnost mišljenja. U ovom testu nema pogrešnog i tačnog odgovora, niti vas odgovor određuje kao “normalnu” ili “nenormalnu” osobu. Cilj bismo mogli opisati kao sposobnost da određenu sliku, situaciju ili pojavu sagledamo iz različitih perspektiva i mogućih značenja. Svet oko nas je upravo takav, a posebno je važno steći tu fleksibilnost zbog toga što smo društvena bića. Ne bi bilo dobro da, kada na ovoj slici prepoznamo i patku i zeca, odlučimo da potpuno odbacimo jedno od njih i pravimo se da ne postoji, odnosno da se pravimo da nismo videli ono što smo videli.

Na kraju, zec-patka iluziju možemo primeniti i na tumačenje rezultata utakmice između Srbije i Engleske. Nije u pitanju samo razlika u tumačenju vezana za optimizam ili pesimizam posmatrača, već je voditelj kao selektorov cilj definisao jedinstven pogled na aktuelnu situaciju. Cela naša reprezentacija bi po toj teoriji, kao znak potpunog jedinstva na ovom testu optičke iluzije, videla ili patku ili zeca. Ne znam da li će Piksi testirati naše fudbalere, ili će im umesto zeca i/ili patke opet poslati onog orla sa malom šajkačom.