Kaži mi šta gledaš i reći ću ti za koga glasaš. Ovako bi mogla, veoma generalizovano, da se povuče paralela između medija i politike u Srbiji.
Poslednji izbori pokazali su da su programi nekih televizija manje-više surogat za stranačke programe. Naravno, vlast ima direktnu ili indirektnu kontrolu nad 80 odsto emitovanog sadržaja, ali se čini kao da ih ta manjina najviše frustrira i podstiče da propaganda bude intenzivnija, a obračuni sa političkim neistomišljenicima još suroviji. Ukoliko govorimo o nepostojećem medijskom pluralizmu, možemo posmatrati kako se politički akteri predstavljaju na svojim omiljenim TV kanalima – MI ili Pravi MI, glas sa Hepija.
Pokret koji je iznenadio vlast i opoziciju solidnim izbornim rezultatom stvorio je doktor Branislav Nestorović sa saradnicima na televiziji Hepi. Svi izabrani poslanici bili su redovni gosti u emisijama “Posle ručka” i “Aktuelnosti”. Ovim se potvrdila ključna uloga medija za privlačenje birača, jer sam siguran da najveći broj birača pokreta “MI” nije mogao precizno da definiše detalje iz političkog programa, ali su sigurno mogli da se sete šta su Nestorović i drugari govorili o koroni, Evropskoj uniji, Kosovu, plavim očima, alu-foliji, programiranju svesti, čipovanju, 5G mreži, paranormalnim pojavama, otetim bebama i svim drugim gorućim temama. Hepi je imao zadatak da zahvati što širi deo birača stvarajući kakofoniju na desnom delu političkog spektra. Zadatak je uspešno izvršen, a zatim je pokret “MI” eutaniziran, ali na drugoj televiziji, koja služi za medijske atentate na političke protivnike vlasti.
Dolazimo na kanal koji je u samo nekoliko meseci preuzeo primat u medijskim dvorskim bitkama. Televizija Informer je sa minimalnim ulaganjima u tehniku preko noći izabrana za zvanični kanal vlasti. Svi državni funkcioneri su od konstituisanja novog saziva Skupštine neprekidno gosti i domaćini na Informeru. U praktično neprekinutom formatu “Kolegijum” uživo gledamo sunovrat srpskog novinarstva.
Danas vam apsolutno nije potrebna kompetentnost da govorite o nekoj temi, profesionalni i etički standardi bukvalno ne postoje, jer biste samo tokom jednog dana mogli da primetite nekoliko desetina prekršaja Zakona o informisanju. Potpuno je obesmišljeno postojanje bilo kakvog regulacionog tela ako u ime političke propagande možete da kažete i uradite bukvalno šta god poželite. Možete reći da su Vlasi endemski surovi, neinteligentni, oboleli od sifilisa, možete o opozicionim političarima ili kritičarima vlasti reći bukvalno šta god hoćete, možete se kao ekipa sa ćoška uz pivo na gajbicama ili u kladionici seiriti nad uništavanjem Ukrajine, uz teorije o svemoćnim bombama koje protivnika “razbijaju na atome”, pa se valjda zato zovu “atomske”. Štaviše, sam Predsednik će nekoliko sati biti sa vama u “Kolegijumu”, evociraće uspomene i prepričavati anegdote kao da je pitanje “Šta vozi Batistuta?”.
U tim sećanjima Predsednik je uvek na kraju bio u pravu i svim svetskim moćnicima je u brk rekao šta misli, a oni posle ili čestitaju na iskrenosti i hrabrosti, ili kukavički podviju rep.
Zanimljivo je kako su sve televizije u Srbiji bile praktično prinuđene da u svom programu citiraju Informer ili preuzimaju snimke sa izjavama zvaničnika. Vlast se potrudila da ima propagandu različitog nivoa, od prividno neutralnog RTS-a, Tanjuga ili K1, preko Prve i B92, do Pinka i Hepi koji su do sada bili zaduženi za udaranje ispod pojasa.
Onda se pojavio Informer TV koji je izbacio posrednike, nisu potrebni ni lažni analitičari i kvazipoznavaoci prilika, potrebno je samo da uključimo kamere i ožežemo. Ako narod veruje da se jedan čovek u Srbiji najbolje razume u sve, zašto bi posumnjao da “Kolegijum” na Informeru radi nešto pogrešno. Mislim da je sa pojavom Televizije Informer u Srbiji stvoren medijski bastion konzervativizma nalik na FOX news u Americi. To je sistem koji neprekidno gledaocima drži pažnju bilo da je u pitanju fantaziranje u superlativima o Vučiću, gaženje bilo kakvog liberalizma ili pluralizma ili nekrofilno kopanje po tragedijama poput ubistva dvogodišnje devojčice. Informer će sebe predstaviti slično pokretu “Mi-glas iz naroda” kao glas većinske Srbije, patrijarhalne, domaćinske, pravoslavne, samo da ne bude zablude – ne glasate za Nestorovića nego samo za Vučića, a on će se imenom i likom naći na svakoj izbornoj listi. Vučić je zapravo Informer.
Na kraju, opozicija se u ovom trenutku oslanja na N1 i Novu S. Međutim, činjenica da opozicija u Srbiji nije jedinstvena i često šalje nejasne poruke biračima dovodi do sličnih efekata u medijskim porukama. Nije tajna da su sukobi i neslaganja unutar opozicije često dramatičniji od onih prema vlasti. Genezu gubitka dijaloga na našoj političkoj sceni najtačnije možete pratiti u možda jedinoj emisiji debatnog tipa “Utisak nedelje”. Istini za volju, povremeno se neistomišljenici mogu videti za istim stolom još samo u “Debati” na TV Insajder, u emisijama Euronews Srbija ili pred izbore na RTS-u. Međutim, “Utisak nedelje” decenijama je predstavljao mesto gde su se sučeljavala različita mišljenja. Pravila debate se nisu ni malo promenila, naprotiv, Olja Bećković se uporno drži svog koncepta. Međutim, iz godine u godinu, sve je teže zamisliti emisiju u kojoj sede pristalice vlasti i opozicije. Kada je emisija postala samo glasilo opozicije, čak je Olja preuzela ulogu “đavolje advokatice” citirajući suprotne stavove.
Danas smo sve češće u prilici da vidimo kako se žestoko i duboko ne razumeju čak ni predstavnici unutar opozicije. Stigli smo i prestigli narcizam malih razlika, pa se i u opoziciji podrazumeva jednoumlje i partijska disciplina koja se, inače, s pravom spočitava Vučiću.
