Kako sprečiti da promena aktuelnog režima ne završi kao što je završio 5. oktobar? Kako sprečiti pojavu nekog novog Vučića za 10-15 godina? Da bi se šanse za tako nešto minimizovale, potrebno je mnogo rada, znanja i priprema. Ono što su studenti dobro detektovali jeste da ne žele da svoj kredibilitet, energiju i uspehe jednostavno poklone nekoj od opozicionih opcija. Šta su alternative
Protesti koje su započeli studenti univerzitetâ u Srbiji, a kojima su se u međuvremenu priključili i mnogi učenici srednjih škola i radnici, više su od bilo kojih do sada uzdrmali bizarni i po mnogo čemu autoritarni režim Aleksandra Vučića. Besan i uplašen, Vožd je požurio da, shodno svojoj etici, svesti i kulturnom obrascu, pokuša da najpre zaplaši a onda i potkupi studente. Ništa nije dalo rezultate – ni režimski batinaši, ni fingiranje ispunjavanja zahteva studenata, ni obećanja o nekim povoljnim kreditima za stan, ni pokušaji infiltriranja u organizaciju protesta. Naprotiv, ove metode su protestima donele dodatni kredibilitet i snagu. Studenti su većim ozbiljni, organizovani, dostojanstveni i pravdoljubivi ljudi.
Građani Srbije imaju razloga da budu ponosni na studente. Oni su pokazali političku svest i spremnost na angažovanje za opšte dobro, i uspeli su da pokrenu proteste koje je ili potpuno nemoguće ili veoma teško zamisliti u najvećem broju zemalja, uključujući i one “zapadne” (svakako ne zato što za njima nema potrebe).
Preko svojih medija režim plasira besmislice o tome kako su studentski protesti “politički” što, u okvirima zvaničnog režimskog besmisla, treba da predstavlja optužbu i način delegitimizacije protesta. Naravno da su protesti politički – i to u najboljem smislu. Motivi i zahtevi protesta se tiču čitave zajednice i bazirani su na vrednostima pravde, solidarnosti, slobode mišljenja i delovanja, ali i dostojanstva ljudske ličnosti. Problem je što su režimi u Srbiji (nažalost ne samo aktuelni) od politike napravili ono najgore; umesto brige o opštem dobru, politika je postala način bogaćenja političke elite i njoj bliskih poslovnih krugova, način korumpiranja društva, kolonizacije zemlje i ponižavanja najvećeg broja njenih građana. Istini za volju, svemu tome je najveći broj građana davao legitimitet i niko tu ne može pobeći od svog dela odgovornosti.
SMENA REŽIMA NIJE DOVOLJNA
Iako je povod za proteste bio pad nadstrešnice na zgradi Železničke stanice u Novom Sadu, što je prouzrokovalo smrt 15 ljudi, u protestima vidim izraz dubljeg nezadovoljstva, ne samo propustima vlasti u ovom konkretnom slučaju niti samim režimom Aleksandra Vučiča, već nezadovoljstva čitavim sistemom koji je uspostavljen.
Studenti su, čini se, svesni da ovi protesti, kako bi zadržali kredibilitet, moraju da ostanu nestranački. Pretnja po društvo i demokratiju u Srbiji (a to je slučaj i u mnogim drugim zemljama, poput SAD na primer) ne dolazi samo od aktuelnog režima već i od velikog dela opozicije. Mnogi na opozicionoj strani proteklih su godina i decenija demonstrirali egzemplarnu nesposobnost i korumpiranost, nezainteresovanost za bilo šta osim lične i stranačke dobiti.
Pored toga, tu je i pitanje dominantne ideološke orijentacije na temelju koje se formiraju strateške politike. Mnogi u opoziciji su, čini mi se, iskreni u želji da se uspostavi sistem u kome vlast neće biti koncentrisana u rukama jednog čoveka ili jedne oligarhijske strukture. To je okej, ako je cilj samo smena postojećeg režima. Ali dominantne ideje prema kojima se većina opozicionih stranaka orijentiše ne izlaze izvan okvira liberalno–kapitalističke koncepcije društva. Prevedeno, oni se zalažu (a da toga često nisu ni svesni) za odlučujući uticaj krupnog kapitala na javne politike, za održavanje (neo)kolonijalnog statusa Srbije i dalje svođenje njenih građana na jeftinu radnu snagu, sa perspektivom da se radnici praktično pretvore u robove. Dok Vučić od Beograda pokušava da napravi jeftiniju verziju Dubaija a od ostatka Srbije pustinju (bez nafte, ali sa rudom litijuma), planovi liberalno orijentisane opozicije svode se na pokušaje pretvaranja Srbije u neku balkansku verziju Amerike, što je podjednako loša vest za sve koji nešto znaju o američkom društvu, izvan ponavljanja jeftine propagande ili pukog fantaziranja u stilu kako mali Đokica zamišlja Ameriku.
Zato su protesti koje su pokrenuli studenti univerzitetâ u Srbiji, kojima su se u međuvremenu priključili mnogi slobodoljubivi građani, toliko važni. Studenti su organizovani na samoupravni, anarhosindikalistički (dakle istinski demokratski) način. Ovo u velikoj meri sprečava infiltraciju kako režimskih tako i opozicionih aktivista koji bi želeli da “preuzmu” proteste, čime bi oni bili obesmišljeni i ugušeni. Istovremeno, ovaj način organizovanja ne sviđa se ni desno konzervativnim krugovima (gde se može čuti i ocena kako su studentski plenumi manifestacija “totalitarizma”!), a ne sviđa se ni mainstream liberalima (koji su prinuđeni da ih trenutno podržavaju iz taktičkih razloga, sa željom da budu “prevaziđeni” kako bi se stvar “uozbiljila”).
Studentski zahtevi se tiču procesuiranja odgovornih za tragediju u Novom Sadu, i adekvatnog, efikasnog i zakonitog rada nadležnih institucija. Ali kako očekivati da korumpirane i razorene institucije rade “svoj posao”? Ne sporim da u većini, ako ne i u svim institucijama, ima odgovornih, poštenih i stručnih ljudi. Ali oni su ili ubedljiva manjina ili su daleko od mesta odlučivanja, a mnogi su pri tome i ucenjeni, uplašeni, ili prosto rezignirani. Kako će čitav jedan raspadnuti i korumpirani sistem odjednom početi da radi kako bi trebalo? Ako režim bude i nateran da na adekvatan način procesuira odgovorne za tragediju, sistem će i dalje ostati u stanju raspada, perpetuirajući tragedije različitog obima i intenziteta. Kako inicirati promenu sistema?
DEMOKRATIJA NISU SAMO IZBORI
Često se ponavlja fraza da se “u demokratiji vlast gubi i dobija na izborima”. Ali šta kada je sistem toliko korumpiran da institucije prestanu da vrše funkcije zbog kojih su uspostavljene? Šta kada od demokratskih ideja, vrednosti, institucija i procedura ostane samo prazna ljuštura, koja služi tome da poput smokvinog lista prikrije bilo autokratske bilo korporativno-fašističke interese? Ne samo u Srbiji, već širom “zapadnog sveta” svedočimo sve većim medijskim manipulacijama, izbornom inženjeringu, lobiranju, potkupljivanju, zastrašivanju i ucenama, kako bi se ono demokratsko što više istisnulo iz državno-institucionalnog. Prečesto se ideja o demokratiji svodi samo na izlazak na izbore svake četiri ili svakih pet godina, kako bi se korumpiranoj i nesposobnoj političkoj eliti (i partija na vlasti i opozicionih partija) obezbedio privid legitimiteta, pri čemu se u realnosti ništa ne menja nabolje za najveći broj građana.
Demonstracije su do sada već pokazale da režim AV nema legitimitet. Što budu veće i istrajnije, to će se kredibilitet vlasti, i na domaćem i na međunarodnom terenu, urušavati, sve dok razni centri moći ne shvate da je postalo veoma nehigijenski podržavati AV i njegov režim. Kako, međutim, sprečiti da promena aktuelnog režima ne završi kao što je završio 5. oktobar? Kako sprečiti pojavu nekog novog AV, za 10-15 godina? Da bi se šanse za takvo nešto minimizovale, potrebno je mnogo rada, znanja i priprema. Ono što su studenti dobro detektovali jeste da ne žele svoj kredibilitet, energiju i uspehe da jednostavno poklone nekoj od opozicionih opcija. Šta su alternative?
Ukoliko protesti postanu još masovniji i rašireniji, mogli bi dovesti do novog 5. oktobra i potpune blokade rada postojećih institucija. Studenti i građani koji ih podržavaju tada bi se mogli odlučiti da na širem planu primene princip po kome su organizovani studentski plenumi. Naravno, za tako kompleksne stvari kao što je reč o upravljanju državom ne bi bilo moguće imati isti sistem odlučivanja koji se primenjuje na fakultetskim plenumima – kako zbog broja ljudi koji bi učestvovali u sistemu direktne demokratije, tako i zbog potrebe za mnogo većom efikasnošću pri donošenju odluka. Međutim, bilo bi moguće izvesti neki oblik direktnih izbora za prelaznu i nestranačku vladu. “Ulica” (a to znači trg, kao centar političkog života i odlučivanja, još od antičkog vremena) pod određenim bi uslovima mogla izabrati privremenu vladu koja bi imala jasna zaduženja i oročen mandat, sa prevashodnim zadatkom da obezbedi održavanje fer izbora po pravilima koja bi onemogućila kontinuitet jednog korumpiranog i nedemokratskog sistema. Trgovi širom Srbije tako bi mogli postati mesta izbora nekompromitovanih delegata za tu prelaznu vladu.
Ovako nešto ne bi bilo moguće izvesti bez širokog društvenog konsenzusa, pa i tada bi ovakav eksperiment bio bolan i skopčan sa velikim rizicima. Nemojmo zaboraviti da problem građana Srbije nije samo aktuelni režim i (državne, medijske, poslovne, kriminalne) strukture moći unutar zemlje, već se njihov problem nalazi i izvan Srbije – u međunarodnim (imperijalnim) političkim i korporativnim strukturama. Dobro Srbije i njenih građana nije na dnevnom redu ni kod jednih ni kod drugih, uprkos praznim pričama korumpirane i veoma neobrazovane (wanna be zapadno-liberalne i “gradžanske”) elite. Zatvarati oči pred ovim glupo je i nečasno.
Osim toga, jedino čega se zapadne liberalne elite više užasavaju od autokratije jeste – demokratija. Sa autokratama se krupni kapital još i može nagoditi; u koliko-toliko funkcionalnim demokratijama on nema šansi. Zato bi jedan takav eksperiment bio suočen sa pritiscima većim od onih kojima je bila izložena grčka Siriza. Izazovi tek predstoje, a najveći će doći nakon sloma postojećeg režima. Zato je potrebno mobilisati ono najbolje što Srbija ima i umrežiti se sa progresivnim strukturama širom sveta. Važne bitke se dobijaju samo uz mnogo posvećenosti, istrajnosti, mnogo energije, učenja i vremena.
Autor je redovni profesor Univerzitetskog koledža u Stokholmu
Status kvo je na srednji rok neodrživ – sadašnji državni model rasta se iscrpljuje, a visoka korupcija i nizak nivo vladavine prava će i dalje gušiti domaći privatni sektor i povremeno dovoditi do kolapsa kakav je bio onaj u EPS-u ili tragedija u Novom Sadu. Stoga su eventualni, prolazni ekonomski troškovi ovih protesta zanemarljivi u odnosu na ekonomski prosperitet koji bi se ispunjenjem njihovih zahteva omogućio
Mnogi se slažu da je Vučić sateran uza zid, ali ima on još aduta. Recimo, mogla bi SNS većina u Skupštini da izglasa i predloži ga za Nobela za najavljeni obojeni besteler ili da se to uradi aklamacijom na nekom stranačkom mitingu. I to bi, kao i sve u vezi sa njim, bilo prvi put u istoriji
Nije da nema opcija, ali su one za srpsku opoziciju prilično sužene i ne previše atraktivne. A kada ih malo svedemo i sistematizujemo, dolazimo do sledećeg. ILI “borba kroz institucije”, što će reći ulazak u Skupštinu i učešće u raspravi u nekom obliku, ma koliko to u ovom trenutku možda nepopularno delovalo. ILI neizvesna strategija političke radikalizacije i građanske neposlušnosti, na tragu najava Miloša Jovanovića o “blokadi aerodroma” i drugih strateških objekata
U parku na Zvezdari (na slici) plaćena je stavka “Zasnivanje travnjaka na površini nasutog humusa za nivelisanje terena oko igrališta. U cenu uračunati nabavku, sejanje trave i valjanje posle zasejavanja”, tričavih 912.000 dinara. Odete u park i skapirate da zelene površine jedva da ima
Zaoštreni politički odnosi u Srbiji doveli su do intenzivnog propagandnog rata putem medija. Dok se RTS očajnički trudi da pomiri nepomirljive stavove vlasti i opozicije, komercijalni kanali pod kontrolom vlasti vode intenzivnu kampanju prvenstveno protiv studenata, prosvetnih radnika, nevladinih organizacija i aktivista NVO. Ovom spisku treba dodati i influensere na društvenim mrežama koji su specifičan trn u oku pokušajima Vučića i njegovih aktivista da osvoje virtuelni prostor u sajber spejsu
Niko kome lopatom nije odstranjen deo mozga ne veruje da su studenti obezbedili najveću stranu investiciju ikada, odnosno da su dobili tri milijarde evra da sruše vlast i otcepe Vojvodinu
Odbor Festa je doneo odluku da taj festival više neće biti u februaru nego u septembru. Stiče se utisak da je rešavanje ovog sporednog problema zapravo samo najava rešavanja onog suštinskog
Lažov zna razliku između stvarnosti i laži. Zato i jeste lažov. Zato se smatra uračunljivim. Ali više nismo sigurni da Aleksandar Vučić tu razliku pravi
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
