Živorad Kovačević (1930-2011)

Svoj neverovatno bogat život Živorad Kovačević, političar, diplomata i pisac, okončao je 23. marta uveče.

Rođen je 30. maja 1930. u Jagodini. U Beogradu je završio Šestu mušku gimnaziju i diplomirao 1952. godine na Visokoj novinarsko-diplomatskoj školi u Beogradu. Magistrirao je političke nauke 1961. na Univerzitetu Berkli u Kaliforniji, na temu upravljanja gradovima, i specijalizirao međunarodne odnose 1963. na Harvardu, SAD.

U Beogradu je 1948. godine osnovana Visoka novinarsko-diplomatska škola, u kojoj se Kovačević školovao zajedno s Jugom Grizeljom, Aleksandrom Nenadovićem, Vladimirom Bulatovićem Vibom, Vaskom Ivanovićem, Draganom Markovićem… Odatle, možda, potiče njegova odlična komunikacija s novinarima. „Bila je to sjajna škola“, sećao se kasnije. „Učili smo po nekoliko jezika, što je u ono vreme bilo fantastično. Nažalost, ugasili su je posle samo četiri godine. Likvidirali su partijsku organizaciju i to je bio kraj. Ja sam pred partijskom komisijom odgovarao zbog, kako se to i danas kaže, uređivačkog promašaja. Uređivao sam zidne novine i za nekog napisao, otprilike: rodio se 1929. u znak protesta protiv monarhofašističke diktature. Kraj. To me je odvelo u vojsku“.

Bio je glavni urednik časopisa „Komuna“ (1954-1962), direktor Republičkog zavoda za javnu upravu (1962-1964), podsekretar u Republičkom izvršnom veću Srbije (1964-1967), generalni sekretar Stalne konferencije gradova i opština Jugoslavije (1967-1973).

Od 1974. do 1984. godine bio gradonačelnik Beograda, potom član savezne vlade SFRJ.

Ambasador Jugoslavije u Vašingtonu bio je od 1987. do 1989, kada je opozvan zbog neslaganja sa politikom Slobodana Miloševića. Tokom tog kratkog ambasadorskog mandata bitno je doprineo prebacivanju zaostavštine američkog naučnika srpskog porekla Nikole Tesle u Beograd.

Posle otkaza Ministarstvu spoljnih poslova, zbog političkih rizika za konsultantsku firmu „Pro-man“ koju je osnovao s prijateljima, povukao se u prevremenu penziju 1991. Bio je aktivan član nekoliko nevladinih organizacija, od 1994. u Evropskom pokretu u Srbiji, čiji je predsednik postao 1999. Bio je i kopredsednik Igmanske inicijative koja okuplja 140 organizacija iz zemalja tzv. Dejtonskog trougla okupljenih oko ideje da se na teritoriji jugoistočne Evrope uspostave odnosi slični onima koji postoje u EU. Bio je predsednik Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova koji je formiran 6. septembra 2007. na inicijativu šefa srpske diplomatije Vuka Jeremića.

Autor je knjiga „Urbanizacija u svetu i u Jugoslaviji“, „SAD i jugoslovenska kriza“, „Srbija i svet: između arogancije i poniznosti“, „Međunarodno pregovaranje“ i „Amerika i raspad Jugoslavije“, kao i tri rečnika na kojima je radio 14 godina: „Srpsko-engleski rečnik idioma, izraza i izreka“, „Englesko-srpski frazeološki rečnik“ i „Srpsko-engleski frazeološki rečnik“. Govorio je engleski, francuski i ruski jezik.

Pomenute rečnike Živorada Kovačevića, koji su doživeli nekoliko dopunjenih izdanja, stručnjaci su ocenili kao „daleko najveći dvojezični rečnik engleskih idioma koji je dosada objavljen kod nas, a vrlo verovatno i u svetu“ (29.000 idioma i 1200 poslovica) i rečnik koji „u svim elementima zadovoljava najviše standarde, a negde ih prevazilazi“.

Sam je jednom izjavio da je Slobodanu Miloševiću zahvalan za sve što mu je učinio. „Zamišljam vreme kada neko bude listao neki od mojih rečnika, pa se zapita: zamisli, autor ovog rečnika je bio i gradonačelnik, ministar i ambasador… Nadam se da će tako i biti“, ispričao je u intervjuu za „Ilustrovanu politiku“ pre neku godinu. „Jer, gradonačelnik, minister i ambasador može da bude svako ko ima podršku partije, stranke. A ovo čovek može da uradi jedino – sam“.

Knjigom „Amerika i raspad Jugoslavije“ priključio se velikom broju autora studija i memoarskih dela koja se bave ratovima devedesetih na tlu Jugoslavije (Kongresna biblioteka u Vašingtonu ima oko 600 naslova na tu temu). Studija Živorada Kovačevića ipak je „značajan doprinos razumevanju svega kroz šta smo prošli, podsticajna i provokativna literatura za razmišljanje da li je baš sve tako moralo da bude“.

Svoje dimplomatsko znanje i iskustvo sabrao je u knjigu „Međunarodno pregovaranje“, koja je namenjena prvenstveno onim mladim ljudima koji se školuju za diplomate.

Sam je imao privilegiju da lično upozna šestoricu predsednika Sjedinjenih Američkih Država – Džona Kenedija, Ričarda Niksona, Džeralda Forda, Džimija Kartera, Ronalda Regana i Džordža Buša starijeg. Uz njih i petoricu državnih sekretara – Henrija Kisindžera, Sajrusa Vensa, Džordža Šulca, Džejmsa Bejkera i Lorensa Iglbergera, i tri savetnika za nacionalnu bezbednost: pored Henrija Kisindžera, još i Zbignjeva Bžežinskog i Brenta Skoukrofta.

Podjednako je cenio svoja studentska poznanstva, smatrajući da su mu bila značajnija od magistrature.

Na specijalizaciji iz međunarodnih odnosa na Harvardu, mentor mu je bio Henri Kisindžer. „Mnogo kasnije, Henri Kisindžer mi je izuzetno pomogao kao ambasadoru SFR Jugoslavije“, ipričao je u razgovoru za „Ilustrovanu politiku“. „Ja sam upravo došao u Vašington, a Henri Kisindžer je trebalo da održao neko predavanje kojem je prisustvovao ceo diplomatski kor. On je bio velika zvezda, još u žurbi. Na moje iznenađenje, pre nego što je počeo izlaganje, rekao je: ´Ne smem da započnem, a da prethodno ne pozdravim svog velikog prijatelja, ambasadora Jugoslavije´. Bio sam zbunjen, ali time mi je, praktično, otvorio sva vrata. Pa, ja sam istog dana dobio ljubazne pozive za večeru od ambasadora Nemačke i Sovjetskog Saveza“.

Smatrao je srećom što je gradonačelnik Beograda postao u vreme velike ekspanzije, ali i nesrećom što je na tom mestu zamenio Branka Pešića, „originalnu ličnost izuzetnih sposobnosti i energije, koji je istinski bio posvećen Beogradu kao niko pre, a rekao bih, ni posle njega“. Gradonačelnikov telefon se mogao naći u javnom imeniku, pa se događalo da ga građani zovu u nedoba, da se žale na to što nema vode: „Kovačević? Ja sam. Predsednik? Da. Pa, predsedniče, ja nemam vodu već tri dana, morate da preduzmete nešto! Dobro, dajte mi vašu adresu i telefon, videću šta je, javiću“. Priča je poznata, radnici su slučajno presekli vodovodnu cev, popravka kvara je u toku. Kad je čuo da je voda puštena, gradonačelnik se javio telefonskom sagovorniku: „U pola dva ujutru, pozovem telefonom onog od prošle noći. Posle uporne zvonjave, javi se. Halo, ovde Živorad. Koji Živorad? Predsednik Gradske skupštine: zovem vas samo da vam javim da je kvar otklonjen. Znam, znam, što me budite ovako kasno – i tresne slušalicu. Nisu prestali da me zivkaju noću, ali sam bar imao tu malu osvetu“.

I na „isterivanje“ iz Vašingtona gledao je s dozom humora. Njegovom imenovanju 1987. protivila se Slovenija, želeći tamo svog čoveka. Sticajem okolnosti, dve godine kasnije u Vašingtonu je gostovao Janez Stanovnik, tadašnji predsednik Predsedništva Slovenije. Jedan od skupova na kojima je učestvovao iskoristio je da napadne politiku Slobodana Miloševića. Živorad Kovačević je o tome izvestio Beograd jednom umerenom depešom, ne želeći da doliva ulje na vatru. „Da je počela hajka, ustanovio sam po tekstu u ´Ekspresu´, koji su zajednički potpisali Dragoljub Milanović i Slobodan Jovanović“, sećao se kasnije. „Pisalo je, otprilike, kako naš ambasador u Vašingtonu priređuje gala prijeme i kupa se na Nijagari, dok jadan narod na Kosovu strada, krvari… Posle toga se javio neizbežni Nikola Ljubičić, da bi se, potom, taj circus preselio u zloglasnu (´Politikinu´) rubriku ´Odjeci i reagovanja´“. Mada je nadležna komisija Ministarstva inostranih poslova pozitivno ocenila Kovačevićev rad, na pritisak Slobodana Miloševića on je u julu 1989. opozvan.

Sve to je preživeo i, na našu sreću, za sobom ostavio delo po kom će biti pamćen.