VOX POPULI

Lečenje od feminizma

Vladimir Oka, Beograd

Učitelja se ne sećam, jer sam u osnovnoj školi imao učiteljicu. Učitejice se sećam, čini mi se, prilično dobor uprkos tome što me od završetka četvrtog razreda osnovne škole („Žarko Zrenjanin“, Novi Beograd, ne znam i ne zanima me posebno kako je preimenovana u „post-revolucionarnom“ periodu) prošlo više od tri decenije. Beše okruglasta, bucmasta, bar je tako pamtim. A pamtim je više kao „osećaj“ A osećaj je kristalno jasan: nas dečake je masovno i masivno podređivala devojčicama. Proto-feministikinja u ranim sedamdesetim? Ne verujem. Pre bih rekao neko ko je trebalo da se u životu bavi nečim drugim. Na sreću, ali nikako njenom zaslugom, nisam postao ženomrzac, naprotiv. Doduše, verovatno više naginjem mišljenju da žene i nisu toliko diskriminisane koliko (neke od njih) žele da predstave. U zaključku, najveći uticaj učiteljice na moj životni put: sa jedanaest godina doživotno izlečen od feminizma (tj. podleganja istom). A da sam u celosti za ravnopravnost žena, pogledati prvu rečenicu.

-o-

Pisma iz vojske

Rada Vujović, Beograd

Te 1980. godine u jesen, pođoh u prvi razred osnovne škole „Braća Ribar“. Taman upamtismo ime učiteljice, kad ona ode na bolovanje i usledi zamena. Nama ionako, sve beše novo, škola nama i mi njoj… Novi učitelj Zoran Dragićević u to vreme je diplomirao, pa smo mu bili prvi mali ljudi s kojima je imao „posla“ u svojoj, sada već 30 godina dugoj, nastavničkoj karijeri.

Malo je reći da smo ga obožavali, pa kad je došlo vreme da se stara učiteljica vrati, razred očajan, suze, neverica. Roditelji se organizovali, potpisali peticiju da nam ostane učitelj i tako čovek ostade, dobi i nas i stalno zaposlenje u školi.

Kada se odlazilo na rekreativnu nastavu u Rabac (kraj Pule), bili smo jedino odeljenje koje je prigodno nagrađivalo najuredniju i naravno, najneuredniju sobu. Za jedne je to bila statueta, fino izvajani predmet od drveta (ličila je, na znanu nam, štafetu iz nekih drugih priča), a za druge musavi Neptun, mekana igračka, koju baš niko nije voleo da zatekne u svojoj sobi.Ne smem da ne spomenem, prvog dana kad bismo tamo stigli, morali smo sve slatkiše i grickalice da stavimo u jednu zajedničku torbu, kako bi imali uvek i imali
svi.

Kad je bio ljut na nas, samo bi okrenuo leđa, pogled uperio ka tabli. Ubrzo bi usledio tajac. Umirili bismo se, kao bubice. Takmičili smo se ko će imati bolje ocene, čak su i oni (kasnije mali mangupčići) bili zapravo dobri đaci.

U trećem razredu, primetimo prsten na Zoranovom prstu i počesmo da se kikoćemo, meškoljimo, poluglasno da zapitkujemo i čovek lepo kaže da se ženi. Reći ću samo da se svih 39 đaka pojavilo u Opštini Stari Grad, što on nije mogao ni da sanja, suze radosnice na sve strane.

Dođe i taj četvrti razred, a Zoran mora u vojsku, pa još na polugodištu. Napravimo mu priredbu, beše kao nekakav ispraćaj. Plače on dok čita tekst kojim nam se zahvaljuje na svemu, pošto smo sledeće godine postajali ozbiljni đaci-petaci. Plačemo mi, plaču i naši roditelji. I danas čuvam pismo iz Šibenika gde je služio vojsku, (zvali su ga Uča – naravno), pošto mu je svakog dana po jedan od nas iz razreda pisao, kako bi
mu rekli da ga nikad nećemo zaboraviti. I nismo nikad.

Devedesetih je radio u inostranstvu u školi koju su pohađala deca naših iseljenika. Sad je opet u mojoj bivšoj osnovnoj, gde su neki novi klinci, a i škola nosi novo ime. Ostali smo u kontaktu, nekoliko puta sam svraćala u školu kad bi me put naneo. Uvek se iskreno radovao zbog susreta.

Sada imam 35 godina, moj klinac je još u predškolskom uzrastu i volela bih da jednog dana njegova sećanja budu takva da im rado vraća.

-o-

Barica ispod klupe

Branislav Stojanov, Jagodina

Zvala se Milica Simić. Blaga i nasmejana bakica, koja je, kada je nas „izvela na pravi put“ otišla u penziju. Škola „17. oktobar“, Jagodina. Generacija srećnih osamdesetih.

Sećam se njene dobrote i preniskog kriterijuma ocenjivanja. To je svakako
prijalo većini učenika, ali je otrežnjenje došlo u petom razredu. Naime, od
recimo nas 30 u odeljenju, bilo je 20 odličnih i 10 vrlo dobrih. Na kraju petog ostalo je nas petoro odličnih, oni vrlo dobri su postali dobri i dovoljni, neko je išao i na popravni.

Sećam se početka prvog razreda. Učiteljica nas je obavestila da će nas „u cilju boljeg upoznavanja“ posećivati po kućama. Da vidi valjda gde ko živi, kako živi, sa kim živi. Svakodnevno je posećivala po dva učenika (po azbučnom redu) i njegove ukućane i to je blagovremeno i najavljivala. Odmah po početku te njene turneje, krenuli su komentari: šta je radila kod koga, šte je pitala roditelje i slično. Paralelno su se došaptavali i roditelji, naročito mame oko toga „šta si joj ti spremila i čime si je poslužila“. Ipak nije mala stvar, dolazi učiteljica u kuću, treba se pokazati.

Elem, dođe red i na mene, tamo pred kraj Miličinih poseta, jer sam ja na slovo S. I tako reče meni učiteljica da danas dolazi kod mene u toliko i toliko sati, prenesi roditeljima i budi kući. „Važi, nema problema“, pomislih ja i zaboravih istog trenutka. Šta se tačno izdešavalo, ni danas ne znam, jer osim toga što nisam najavio roditeljima da učiteljica dolazi kod nas, ja sam pritom i celu njenu posetu prespavao! Verujem da su se lepo ispričali, ali ne znam šta je mama uspela u trenutku da iznese pred učiteljicu. Slatko i vodu? Pa i to je nešto. Naravno da mi niko to nije uzeo za zlo, ali ja sam bio toliko isprepadan, da sam jako strepeo
od sutrašnjeg dana u školi.

Isto prvi razred, srpsko-hrvatski jezik, učimo slovo E. Sećam se kao juče da je bilo. Nikako nisam mogao da napravim onu kukicu kod velikog pisanog slova E, pa sam padao u očaj. Svi kao nešto pišu i ide im dobro, a ja ćorak. Izgleda da sam tog dana jeo nešto slanije, jer mi se celog dana pila voda. Posledično sam češće i išao na „jedno mesto“, što me je dodatno nerviralo. I tako ja malo, malo, pa u toalet. I učiteljica će meni:“Dobro, da ti malo ne preteruješ?“ Inače to nam je valjda bila fora, kada hoćeš sa najboljim drugarom malo da izblejiš napolju, ti kao pitaš da ideš u WC. Međutim, kod mene stvarno nužda. A Milica ne da. Ja šta ću, stisnem se, sačekaću kraj časa, neće valjda…

Kad ono ne popušta ni milimetar. Kao šest piva da sam popio (dobro, to sam kasnije spoznao). Kud ću, šta ću, pomislih ja, da pišnem malo u gaće, neće niko da vidi, a meni će da bude lakše. Pomišljeno-učinjeno. Samo što nije bilo baš malo i samo što su svi videli, a meni je bilo još teže. Od sramote, naravno. A učiteljica će: „Pa što mi nisi rekao, pa šta ćemo sada, ajde idi kući presvuci se, pa ne moraš da dolaziš više danas…“ A ja, onako mokar, sa baricom ispod stolice, ne znam gde da gledam…

Do kraja četvrtog razreda nije bilo više blamova, bar ne tolikih. Milica me je volela najviše na svetu, u stvari, sve nas je volela. Ta njena popustljivost je, ipak, većini bila medveđa usluga, jer su mnogi u kasnijem toku školovanja baš tresnuli o pod. Posećivao sam je retko kasnije, krivo mi je zbog toga, ali – c’est la vie.

Da li se sećate vašeg učitelja? Vaša pisma pošaljite nam kao komentar na ovaj tekst.