Valjevo – Smešno male pare

Konkursom je bilo predviđeno da na njemu mogu učestvovati „mediji sa sedištem na teritoriji grada Valjeva“, ali je to sada ispravljeno, pa sada u toj tački konkursa stoji da za sredstva može konkurisati „Izdavač medija čiji je medij upisan u registar medija, odnosno registar javnih glasila u Agenciji za privredne registre“.

U ostalom konkurs na visini zadatka, naročito njegov uvod: Namena konkursa je finansiranje proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja, koji doprinosi istinitom, nepristarsnom, pravovremenom i potpunom informisanju svih građana grada Valjeva, zaštiti i razvoju ljudskih prava, demokratije, unapređenju pravnee i socijalne države, slobodnom razvoju ličnosti, zaštiti dece i mladih, razvoju kulturnog i umetničkog stvaralaštva, razvoju obrazovanja, uključujući i medijsku pismenost kao deo obrazovnog sistema , razvoju nauke, sporta i fizičke kulture, zaštite životne sredine i zdravlja ljudi, unepređivanja medijskog i novinarskog profesionalizma i ostalih medijskih sadržaja koji doprinose zadovoljavanju potreba građana za informacijama i sadržajima iz svih oblasti života, bez diskriminacije.

Aferim, ovome ni UN, EU, ne bi imali šta zamere. Ali, sve to za 3,5 miliona dinara, što ne čini ni 0,15 posto gradskog budžeta.

Milan Milinović, vlasnik i urednik „Vujić“ televizije, koja najuticajniji medij u Valjevu, kaže da projektno sufinansiranje ima dobrih strana, u prvom redu to da se iz budžeta mogu dobiti neke pare, do pre nekoliko godina sredstva su dobijala samo medijske kuće u vlasništvu grada. Međutim, to su smešno male pare. Njegova kuća je dobijala oko trećine izdvojenih sredstava, oko milion dinara, a tu nema ni za jedan projekat. Nevolja je što oni koji su na vlasti očekuju da se za te pare prate sve aktivnosti vlasti. Istina, to očekuju sam o neobavešteni, ali, većina ih je neobavešteno. Pare koje dobiju ne pokriju ni 50 posto projekta. Više novca dobiju od ugovora za praćenje stalnih gradskih manifestacija, od Tešnjarskih večeri, do Džez festa. Pa on dražavi, na ime poreza i doprinosa, plaća sedam miliona godišnje, šta dobija od države, u ovom slučaju grada. Ako bi se izdvajalo 2 posto iz budžeta, to bi bila ozbiljna sredstva, ovako, to je smešno, poštovanje procedure, od čega niko nema benefita.

Ni Darija Ranković, urednica portala „Kolubarske“, ne vidi razloge za optimizam: Valjevo za medije izdvaja sramotno malo novca, tek 3,5 miliona dinara ili 0,15 posto za projektno finansiranje i još šest miliona dinara za subvencije Radio Valjeva za prvih šest meseci ove godine, do kada ovaj medij po zakonu mora biti privatizovan.

Nastavlja, da je to smešno mala suma, koja najbolje odslikava odnos vlasti prema medijima. Sa tim novcem Valjevo bi da finansira projekte tri televizije, šest radio stanica, tri registrovana portala, jednog nedeljnika i verovatno još po nekog proizvođača medijskih sadržaja, koji se javi na konkurs.

Po njoj, projektno finansiranje je još jedno poniženje za novinarsku profesiju i to iz više razloga. Kroz projektno finansiranje se ograničavaju sloboda (nametanjem tema koje mogu biti obrađene i plaćene kroz projekat) i sredstva (malo novca, a mnogo medija).

Novac, koji se za projektno finansiranje izdvaja iz budžeta je smešno mali deo javnih sredstava, a još je manji prihod za medije da bi egzistirali.

S obzirom na to da su mediji degradirani trebalo bi u Zakonu o javnom informisanju da piše da su osnivači medija humanitarne organizacije, a ne privredna društva, koja se inače osnivaju zarad ostvarivanja profita. A kroz projektno finansiranje ne da nema profita, nego se mediji dovede u apsurdnu situaciju da pored pravdnja budžetskih sredstava utrošenih za realizaciju projekata, moraju pravdati i deo sopstvenih sredstava koja su uložili u projekat!?

Po Dariji, apsurd je da mediji, po završetku projekta, moraju dostaviti narativan i finansijski izveštaj. Finansijeru nije dovoljan dokaz da je izvršena ugovorena obaveza – video ili audio zapis, tekst realizovanog projekta, nego se u pravdanju računa i troškova nastalih prilikom realizacije „ide u sitna crevca“ za 120.000 dinara koliko je koštao projekat ili izvršena usluga. Istovremeno građevinska firma, koja se takođe javlja na konkurs (tender) za uslugu (asfaltiranje) koja košta nekoliko miliona dinara, (ne mora da ima sopstveno učešće), na kraju obavljenog posla nije u obavezi da finansijeru dostavi narativni i finansijski izveštaj. Dovoljna je asfaltirana ulica.