Urednik

Dobar dan – odgovori urednik. Doček nije bio srdačan ali je zadovoljavao sve konvencionalne norme. Izvinite što ste tako dugo čekali. Ovih dana imamo veliki pritisak. Kraj je sezone, a događaja u kulturi mnogo. Teško je izvršiti selekciju za ograničeni prostor kojim raspolaže redakcija kulture.

To nagoveštava oprezan uvod u razgovor o mojoj recenziji – rekoh.

Može i tako da se vidi, uzvrati urednik, ali pre svega kao posledica mojih ličnih opservacija. Redakcija je na predlog glavnog urednika vaš tekst prihvatila. U svakom slučaju, jedan broj pitanja ostaje otvoren, a ja lično imam ozbiljne „ideološke“ zamerke na vašu recenziju. Još neki od članova redakcije ne dele sasvim vaše mišljenje o filmu, a moje lično mišljenje je mnogo radikalnije. Reći ću vam otvoreno – „Happiness“ je po mom mišljenju film koji izuzetno angažovano govori o frustracijama savremenog urbanog čoveka. Njegov najznačajniji doprinos ili novina, kako se uzme, jesu impresije filma strave i užasa realizovane slikama brutalnosti i frustracija svakodnevice. Verujem da su to bili i glavni argumenti za dodelu nagrade kritike na Kanskom festivalu. Britkost i direktnost su izvori njegove snage i glavna vrednost. On ne asocira već pokazuje izopačeni svet de facto.

Da, nesumnjivo. I moja… – pokušah bezuspešno da preusmerim diskusiju u pravcu osnovnih teza u mom prilogu.

Pored toga – nastavi urednik negirajući moj pokušaj – izopačeni svet muškaraca se u njemu prelama u kompletnom njegovom jadu i ne znam kako bi se taj ogavni okvir muške krize mladosti drugačije ili bolje mogao oslikati u filmskom mediju. Zato se za taj film ne može reći da proizilazi iz „igre na prvu loptu“ brutalnosti pedofilije ili opšte slike prikrivene Amerike. Ne! Taj film je faktografski, gotovo dokumentaran. Njegov autor, Todd Solondz, ne ispoljava direktno vlastiti stav. On izdvaja i secira srednji, moglo bi se reći i središnji društveni sloj. Komentar te slike je ostavljen pojedincu, gledaocu šokiranom ogoljenom pervertivnom psihom savremenog muškarca. Uranjajući ispod fasade srednje klase ne samo Amerike – običnih ljudi koji nas i ovde okružuju, on razara tabu nesrećnog pojedinca. Umesto homo erotikusa danas oko nas preovlađuju perverti.

Monolog urednika se nastavljao i postajao vatreniji. Film je sve više ostajao u drugom planu, a lična vizija sveta pervertivnih muškaraca popunjavala prostor iznad stola koji nas je delio.

U tom i takvom svetu seksualna zloupotreba dece je posledica neiživljenosti i ličnih frustracija. Zato je to neporecivo aktuelna tema. Pred ovom raširenom bolešću, prisutnom u svim društvima, ne može se stajati zatvorenih očiju. Zapadna civilizacija, a posebno njeni intelektualci i stvaraoci, ima moralnu obavezu da se oglasi, da je žigoše i da se protiv nje bori. Povezivanje pedofolije sa nasiljem velikih lanaca robih kuća za decu čini mi se hipertrofiranom. Pucanj koji pogađa pogrešnu metu. „Happiness“ pedofiliju stavlja u sam fokus koristeći je kao okvir u kome u prvi plan dolaze protagonisti. Ne samo seksualna, zloupotreba dece je pledoaje u analizi i punoj anticipaciji posledica koje je prate. Od psiholoških trauma dece do razbijanja porodice, do socijalne alijenacije pojedinca i gubljenja temeljnih načela naše civilizacije. Stavljanje orgazma u prvi plan analize ovog filma svakako je preterano i pruzrokuje nedovoljno preciznu ocenu ovog dela. Štaviše, potenciranje teze da ovaj film vraća staru, po vašem mišljenju prežvakanu temu da je sreća jedino i direktno povezana sa orgazmom – preterana je. Optužiti autora da je seksualno isključiv jer se, navodno, u kontekstu rečene teze može zaključiti da je mnoštvo žena ako ne nesrećno, a ono da nikada nije bilo blizu sreći jer nikada nisu doživele orgazam jeste spekulacija koja kao preovlađujući stav može imati dalekosežne posledice na temelje onoga što su ženski pokreti do danas izborili. Ženski orgazam u tom kontekstu je čista spekulacija kojom se pogrešno atakuje na delo iz jedne uske i istovremeno opšte tačke. Takvo gledište pojednostavljuje problematiku kojom se autor bavi a njegov umetnički izraz biva sasvim zapostavljen. Šta onda reći o sposobnosti žena da dožive višestruki orgazam? Šta u svetlu te činjenice reći o sreći žene? A masturbacija? Nisu li tek njeno javno pominjanje i uvođenje u rasprave istinski znaci raskida sa načelima tradicionalno shvaćene religije i društva? A masturbacija je svojstvena obema polovima, zar ne. To je intimni svet većine žena. Žene su u tom pogledu i određenije i iskrenije, verujte mi. Vaše šesetosmaško preispitivanje načela i normi na kojima počiva aktuelna civilizacija više nije ni subverzivna ni interesantna. I zašto vi verujete da Fukoov pristup i analiza geneze stvarnosti negiraju glavne teze ovog dela? Danas postoje sasvim konkretne i realne smetnje mehanizmima na kojim se zasniva kultura i život na kraju veka. Očita generacijska razlika između nas nije jedini pa ni osnovni razlog nesaglasnosti naših gledišta. Jedna….

Gospođice – rekoh – odlučivši se da najzad prekinem ovaj monolog, vi ste sasvim u pravu. Naš jedini nesporazum je u… Ne, nesporazuma zapravo nema. Izvinite. Do viđenja.