Uprkos svemu

„Svet bi svakako bio bolje mesto kad bismo malo više vodili računa jedni o drugima, to je svakom jasno. Kad osnova politike ne bi bila pohlepa, nego istinska briga za ljude, imali bismo manje problema – onda bi svako vodio računa o svom ponašanju, jer bi znao da neko negde brine o njemu, i ne bismo morali da imamo policiju, niti vladu, a posebno ne političare koji nas sistematski i namerno stalno lažu. S obzirom na to kako se politika danas vodi, teško je razlikovati jednog lažova od drugog – svi su oni deo istog, kako volim da kažem – shitstema“

To je to lice koje krasi uspomene na sedamdesete. I više od toga – ono je simbol svega drugačijeg što je moglo da bude, što je bilo i što će biti, uprkos svemu.

U međuvremenu, Sex Pistols su postali udaljeno sećanje na burnu prošlost, pomalo nalik radničkom pokretu. Srećom, njihov jedini album i dalje zvuči jednako preteće, kao i uvek. No, posle dve decenije relativne Lajdonove tišine, novi, vrlo dobar prošlogodišnji CD pod imenom This is PIL predstavljao je iznenađenje. Ovaj razgovor samo je delimično povezan sa činjenicom da Džon Lajdon dolazi u Beograd 13. juna (bašta SKC), sa svojim bendom Public Image Limited, a više predstavlja nastavak jedne davno započete priče, tokom toplog letnjeg dana leta 2008, negde na Kalemegdanu…

Pesme Nila Janga su navođene kao iznenađujuć, ali važan uticaj na vas. Kad ste naleteli na njegovu muziku i neobične strukture njegovih pesama, te posebno na čudne i nesvakidašnje stihove?

Još kao mali, gledajući „Top Of The Pops“: odmah sam shvatio da su način na koji on izvrće uobičajene fraze, i uopšte način na koji upotrebljava engleski jezik, veoma intrigantni. Pa onda njegove pesme o ljubavi, čežnji i smrti… Toga tad nije bilo. Naravno, na sve sam to obratio posebnu pažnju, jer volim da čitam i pišem.

Moram da kažem da muzici u prvi mah nisam pristupio kao muzičar, nego tako što sam veoma rano doneo odluku da je prvi, najvažniji i daleko najstvarniji instrument – ljudski glas. To i danas mislim, i na tome počiva moj pogled na muziku.

Kad ste se onda prvi put izrazili kroz muziku, odnosno kroz pevanje?

Sex Pistols. (viče, smeh)

Tad ste prvi put osetili da imate nešto da kažete kroz muziku?

Da… odnosno ne! Uvek sam pisao, čak sam pisao i poeziju, mada malo drugačiju nego što bi to norme zahtevale (smeh)… Ali zapravo nikad nisam razmišljao o tome da uđem u muziku i bavim se njom. Sve dok se prilika nije sama od sebe ukazala. Od tad se nisam osvrtao više iza sebe. Bio je to briljantan momenat, tako pun inspiracije za mene – otkriće da moje pisanje mogu da utkam u neki muzički oblik! Učio sam već o poeziji, i znao sam sve o ritmu pesme, ali nikad nisam zamišljao da reči mogu ići za zvukom i kroz glas – od tad je takvo izražavanje postalo svrha mog postojanja. Do tog trenutka bih još i prihvatio da je pisana reč sve što je potrebno, ali posle toga sam postao siguran da je pisana reč bez muzike samo napola ispečen kolač.

Dopustite da to objasnim – mislim da ni u jednom jeziku ne postoji dovoljno reči koje bi tačno opisale bilo koje osećanje. Takođe, mislim da ni u jednoj muzici nema dovoljno nota koje bi u potpunosti opisale jedno ljudsko osećanje. Ali ove dve stvari zajedno nekako stvaraju treći element. Negde na sredini puta između ovih sila, kad zajedno deluju, možemo naći istinu.

U štampanom broju Vremena od 23. maja

U štampanom izdanju VREMENA broj 1168. koje će biti na kioscima u četvrtak 23. maja, intervju: Džon Lajdon, muzičar