Umro Volter Kronkajt, ikona TV novinarstva

Umro je Volter Kronkajt, ikona televizijskog novinarstva sedamdesetih godina prošlog veka, zapravo živa istorija televizije. Živeo je 92. godine (1916 –2009), u novinarstvu aktivan do pred kraj života. Umro je u petak 17. jula od vaskularne bolesti, kažu u demenciji.

Uzmeđu 1962. do 1981, Kronkajt je bio neka vrsta nacionalne institucije u Americi i No 1. u svetskom TV žurnalizmu. Generacije novinara odgajane su na njegovom uzoru. Zvali su čovekom od najvećeg poverenja u Americi. Zvali su ga i Ujka Volter. Sebe je video kao staromodnog čoveka vesti. Vest da je ubijen američki predsednik Džon Kenedi saopštio je kroz suze, skinuvši naočare i to je i danas kultna scena koja pokazuje američka osećanja u tom trenutku. To je bilo lični gest novinara koji je nerado ispoljavao emocije. Kritikovao je sebe da mu je tokom TV prenosa sletanja na mesec, u trenutku kada je lunarni modul Igl dodirnuo mesečevo tlo, ponestalo reči. Tada je izgovorio čuveno „O boy!“, uzdržanije nego Mladen Delić čuveno «Ljudi moji, da li je to moguće». NASA mu je posle poklonila jedan kamen s meseca, koji je on poklonio nekom teksaškom univerzitetu. Govorio je za sebe da je sidraš, news anchorman, to je jedan stari izraz koji je kažu izmišljen da bi se opisala njegova uloga (danas se to zove prezenter), urednik ne i komentator ili analitičar. Studirao je političke nauke, ekonomiju i novinarstvo, a u poslu se nije osećao prinuđenim da pokazuje učenost, ali kad bi saopštio neku ocenu, njegov uticaj je bio veliki.

Kada je 1968, išao u Vijetnam i napravio specijalni program o ratu, pozvao je da konflikt prekine i da počnu mirovni pregovori. Američki predsednik Lindon Džonson, koji je gledao taj program izgovario je čuvenu rečenicu, koju bi trebalo da nauče i naši političari: „Ako sam izgubio Kronkajta, izgubio sam srednju Ameriku“.

Duboko u godinama (2006), u svojim kolumnama napadao je Bušov rat u Iraku i rekao je da ima isti osećaj kao kad je izveštavao iz Vijetnama. Znao je šta je rat. U Drugom svetskom ratu bio je jedan od osam američkih novinara odabranih da budu u letećim tvrđavama, B52 tokom bombardovanja Nemačke.

Znao je kako kuca bilo čitalaca slušalaca i gledalaca, i kako se oni odnose prema novim i bajatim vestima, što je verovatno naučio još kad je počeo da radi kao prodavac novina, paralelno radeći kao novinar početnik u Hjuston Postu. U Kanzas Sitiju, na radiju KCMO prenosio je sportske utakmice – kojima nije prisustvovao, već su ga u studiju o toku utakmice izveštavali telegramima.

Nije robovao doktrini da vest može da traje najviše dva minuta: njegov izveštaj o aferi Votergejt je, na primer trajao 14 TV minuta.

Njegov patent je bilo i izveštavanje o istorijskim događajima kao da se odvijaju sada, pravio je takve dokumentarce o bici za Alamo i o nesreći iz 1937, u kojoj je izgoreo putnički vazdušni balon Hindenburg i poginulo 36 putnika. Emisija se zvala „Vi ste tamo“.

«Vi ste tamo» je njegova novinarska filozofija. Brzina s kojom je saopštavo vesti se u nekim trenucima nije mogla razdvojiti od živog prenosa. Vest o smrti američkog predsednika Džonsona saopštio je, samo pritisnuvši na telefonu dugme za utišavanje zvuka, dok mu je sekretar preminulog predsednika još saopštavao detalje, vest je otišla u etar, Kronkajt je pustio da sekretar završi, i odmah zatim dao kroki Džononovog života, najavivši širu priču o tome. Znao je suštinu televizije bolje od drugih, jer je «prisustvovao njenom porođaju». Na svetskoj izložbi u Čikagu 1933. bio je u ekipi koja je demonstrirala jednu eksperimentalnu verziju televizije i svojim kolegama je rado govorio da je bio na televiziji znatno pre njih. Potpisnik ovog teksta najviše voli Kronkajtovu rečenicu: «Pismenost televizijskih novinara dopire ponekad čak i do kraja drugog pasusa!»

Ljudi su mu verovali više nego političarima o kojima je izveštavao. Da li današnje generacije novinara tome teže?