Uhapšen Luka Bojović

U četvrtak, 9. februara oko 17 časova u Španiji je uhapšen Luka Bojović (37). Istovremeno su uhapšena još četiri srpska državljana.

Uhapšen i Vlada Milisavljević Budala

UHAPŠENI U VALENSIJI S LITVANSKIM PASOŠIMA: Luka Bojović, Vladimir Milisavljević, Siniša Petrić, Vladimir Mijanović

Pored Bojovića, španska policija uhapsila je i Vladu Milisavljevića, zvanog Vlada Budala, (koji je inače osuđen u odsustvu na 40 godina zatvora zbog zločina zemunskog klana, a zbog sudjelovanja u ubistvu srpskog premijera Zorana Đinđića na još 35 godina), zatim Sinišu Petrića, zvanog Zenica (nekadašnjeg pripadnika Arkanove „Srpske dobrovoljačke garde“ i člana grupe Marinka Magde, devedesetih osuđenog na smrtnu kaznu, koji je, po jednoj verziji, pobegao iz zatvora u Sremskoj Mitrovici, a prema drugoj, JSO ga je izveo iz zatvora „Dubrava“ kod Istoka na Kosovu 1999. godine) i Bojovićevog kuma Vladimira Mijanovića, zvanog Zuba. To je u petak pre podne izjavio direktor policije Milorad Veljović. Ministar policije Ivica Dačić je potom rekao novinarama da su Luka Bojović, Vladimir Milisavljević, Siniša Petrić i Vladimir Mijanović imali litvanske pasoše kada su 9. februara uhapšeni u restoranu u Valensiji i da je njihov identitet zvanično potvrdila španska policija.

Policija je u stanu Luke Bojovića pronašla veliku količinu naoružanja – pištolje, tri automatska pištolja „škorpion“, skraćenu lovačku pušku „bokericu“, pancire, prigušivače, municiju; zatim preko pola miliona evra u gotovini, ručne satove, nekoliko lap top i tablet računara,lične karte, dva lažna pasoša Luke Bojovića i jedan lažni hrvatski pasoš Vladimira Milisavljevića, na ime Marijan Barišić izdatog 31. decembra 2008.

U MUP-u Srbije Tanjugu je rečeno da je zajedničkom akcijom kriminalističkih policija Srbije i Španije uhapšeno lice koje odgovara opisu Bojovića, a njegov identitet je zvanično potvrđen posle razmene podataka sa srpskom policijom.

Smatra se da je Luka Bojović jedan od vođa zemunskog klana, što je postao posle ubistva Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića u martu 2003. godine kada je zavedeno vanredno stanje nakon ubistva premijera Zorana Đinđića.

Zapravo, smatra se da je Bojović trenutno najistaknutiji aktivni vođa kriminalne grupe u regionu.

Bojović je optužen za nekoliko ubistava i pokušaja ubistava. Sudi mu se u odsustvu zbog pokušaja likvidacije Andrije Draškovića 2004. godine. Takođe ga terete za organizovanje ubistva Branka Jeftovića Jorge 2004, pokušaj ubistva Andrije Draškovića i Zorana Nedovića, kada su poginuli njihovi telohranitelji Dejan Živančević i Milutin Jovičić.

Bojović je uhapšen u jesen 2007. godine zajedno sa Veljkom Banovićem, dok se Ilija Novović naknadno predao. Proveo je u zatvoru oko godinu dana. Novović i Cvetko Simić, njegovi najbliži „saradnici“ su ubijeni, ostali su ili uhapšeni ili u bekstvu.

U septembru 2010. za Bojovićem je raspisana međunarodna poternica. No, njemu se još nekoliko meseci ranije gubi trag. U petak 10. februara objavljeno je više detalja o hapšenju ne samo Bojovića. Špansko Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je, prenosi Tanjug, da su Luka Bojović, Vladimir Milisavljević i Siniša Perić uhapšeni u jednom restoranu u centru Valensije, posle dužeg praćenja u istrazi koju je španska policija u saradnji sa srpskom i holandskom policijom vodila više od 20 meseci o licima poreklom s Balkana osumnjčenim za ubistva, pljačke zlatara, posedovanje ukradene robe, trgovinu drogom i pranje novca. Španski El Pais piše da je istraga o povezanosti ove grupe sa ubistvima u Srbiji, Španiji i Holandiji, kao sa raznim pljačkama i trgovinu drogom vođena i u Švajcarskoj, Rumuniji, Holandiji i Sjedinjenim Američkim Državama. Španska policija je došla do podataka da su se ličnosti iz Bojovićevog najbližeg okruženja – njegova supruga, deca, braća, majka, pa čak i njegov zamenik, nalazili na različitim lokacijama Alikantea i Las Palmasa na Kanarskim ostrvima. Policija je pratila Milisavljevića koji je iz Las Palmasa došao na sastanak u valensijski restoran na kome su se okupili Bojović, Perić i Milisavljević, i odlučila je da ih u tom restoranu i uhapsi.

Pročitajte više o Luki Bojoviću u tekstu iz arhive „Vremena“:

Ko je Luka Bojović i zbog čega je postao važan

<< VREME | BR 1018 | 8. JUL 2010.

Medijske pretpostavke o tome da je Luka Bojović glavni izvođač radova u oblasti ubijanja isturili su ovog Beograđanina na prvo mesto krimi skale u regionu

Piše: Slobodan Georgijev

Beograđani i ostali koji su prolazili Vračarom, jednim od elitnih delova Beograda, obradovali su se početkom ove decenije kada je otvorena pekara „Bojović“. Na uglu ulica Kneginje Zorke i Njegoševe nikla je moderna velika pekara prepuna raznih đakonija, koja je uvek i u svako doba imala sveže proizvode. Nemali se broj mlađarije tu okupljao noću naročito da posle izlaska pojede nešto dobro. Od trenutka kada je počela da radi oni iz kraja su znali da je to Lukina pekara, Luke sina Vuka Bojovića upravnika beogradskog Zoološkog vrta. O tome kako je on došao do tog unosnog posla i na koji način je otvorio tako skupu pekaru nije bilo previše pitanja.

Ljudi su znali da se on bavi nekim drugim stvarima i da to nije moglo da se napravi od tatine plate u Zoo vrtu, ali se niko nije bavio poreklom imovine dok je uz jogurt u rane sate tamanio burek i rol-viršle.

Nekoliko godina docnije, danas, pecivo nije u sferi interesovanja ni klijenata ni vlasnika. Dve su stvari u poslednje vreme mogle da uzbude Luku Bojovića: ranjeni je Sretko Kalinić u izjavi datoj hrvatskoj policiji navodno rekao da je Bojović na razne načine učestvovao u režiji i sprovođenju gomile nerazjašnjenih ubistava u regionu poslednjih godina, a potom je javnost bila preplavljena informacijama o tome da je Vojislav Šešelj iz Haga naručio ubistvo Tomislava Nikolića angažujući Bojovića.

LIČNOST IZ FILMA: Hrvatski su mediji preneli da u iskazu koji je Kalinić dao policiji stoji da je Bojović naručio ili suizvršio 11 ubistava. Između ostalih, Kalinić ga, navodno, između ostalog, tereti za ubistvo nekih osoba koje su mogle da budu veoma važni svedoci u rasvetljavanju političkih ubistava u Srbiji u poslednjih petnaestak godina: od Ivana Delića, važnog za rasvetljavanje ubistva nekadašnjeg ministra vojske SRJ Pavla Bulatovića, preko Zorana Vukojevića Vuka do Kuje Kriještorca, koji je trebalo da bude važan svedok u postupku protiv ubica Zorana Đinđića. Drugi koji su pomenuti po pravilu predstavljaju likove iz podzemlja koji su se na neki način „zamerili“ Bojoviću i to su uglavnom saradnici Andrije Draškovića i Sretena Jocića.

Ove dve stvari se povezuju u jednu karakteristiku koja ide uz „lik i delo“ tridesetsedmogodišnjeg vlasnika pekare sa Vračara u Beogradu: Bojović je trenutno najistaknutiji aktivni vođa kriminalne grupe u regionu koji posle udara na klan Darka Šarića i ranije hapšenje i suđenje Sretenu Jociću pokušava da se instalira na mesto prvog dona podzemlja.

Kako je do toga došlo i kako je moguće da tako opasan čovek nikada ne bude optužen za teže krivično delo od nelegalnog posedovanja oružja i falsifikovanja lične karte, tek treba da saznamo. Dok se sve u vezi sa pretpostavkama ne rasčivija u istragama koje se vode na raznim stranama, Bojović izgleda kao ličnost iz filmova o mafiji: lokalni zanatlija / trgovac koji se samo bavi uslužnim preduzetništvom, a iza pulta na kome se nalaze kifle, burek i rol-viršle pripremaju se planovi o preuzimanju krimi scene i ubijanju nepodobnih političara. Ovi događaji su pokrenuli iznova priču o umešanosti Vojislava Šešelja u razne kontroverzne događaje u Srbiji protekle dve decenije, koji su po pravilu završavali nekim ubistvom. Pored toga, pomenute veze Bojovića sa gotovo svim većim i nerazjašnjenim ubistvima pokazuju smrtonosnu sponu između kriminala i vlasti koja je uspostavljena početkom devedesetih godina u Srbiji i do danas nije u potpunosti presečena. Svi akteri koji se pominju u vezi sa aktivnostima Luke Bojovića imaju neke veze sa političkim životom u Srbiji – bilo kroz direktne kontakte sa osobama poput Vojislava Šešelja, bilo kroz veze sa nekadašnjom državnom bezbednošću. Njegova veza sa Šešeljem navodno je iz devedesetih, kada je Šešelj bio na vlasti: on je uticao da se mladom Bojoviću izbrišu neka krivična dela.

DISKRETNA POJAVA: Prisustvo Luke Bojovića u različitim događajima opisanim na stranicama „crne hronike“ i u internim istražnim dokumentima srpske policije je dugotrajno. On se pominje prvi put pre više od petnaest godina kada je, navodno, kao mlad momak, jedan iz ekipe Željka Ražnatovića Arkana, bio umešan u pucnjavu u kojoj je ustreljen Mihajlo Divac. On je u godinama rata bio pripadnik Srpske dobrovoljačke garde, a iza toga se posvetio raznim poslovima iz kriminalnog miljea. Početak i rast uz komandanta Arkana trajno će obeležiti njegovu karijeru. Posle likvidacije mentora izgleda da je Bojović snažno pokušavao da se osveti nekim ljudima koji su mogli da budu vinovnici tog ubistva, ali i da je nastavio da radi na onim poslovima koje je Arkan ustanovio. Uz njegovo ime se vezuju ubistva, otmice i poslovi sa drogom. Nekoliko je godina bio aktivan na „zapadu“. Neki izveštaji pokazuju da je radio sa većim kriminalnim preduzećima u Evropi na poslovima trgovine drogom, prostitucije, otmica. Za njim je holandska policija raspisala međunarodnu poternicu zbog sumnje da je organizovao likvidaciju Srđana Miranovića u Podgorici 12. januara 2006. godine. Kao mogući naručilac pominjao se Vilijem Vim Holeder, 48, poznati holandski mafijaš svetske reputacije, koji se „proslavio“ zbog otmice multimilionera Fredija Hajnekena 1983. godine. Pored ovoga, zanimljivo je da ga je „tražila“ američka policija zbog ilegalne trgovine životinjama.

Iako je ranije bilo rečeno da je njegova grupa trenutno jedna od najsnažnijih i najuticajnijih, nema podataka koliko ljudi radi u tom krugu. Za njegovu se ekipu tvrdi da angažuje saradnike „na ugovor“, „na odrađeno“ i da oko sebe ima samo mali broj privrženih saradnika. Osim što je imao pekaru u Beogradu, Bojović se nije posebno isticao u „javnom životu“. Za razliku od drugih članova raznih kriminalnih preduzeća koji su voleli da se šepure po gradu, da ih viđaju i da ih znaju, Bojovića takođe svi znaju, ali ga niko nije često viđao, niti je bio prisutan u javnosti kroz izjave medijima. Njegova „diskretnost“ ukazuje da je on svoj angažman shvatio ozbiljno i da je njegova procena da bi svako javno pojavljivanje bilo loše za posao.

U tom kontekstu se može tumačiti i njegova čuvena anfas fotografija koja prati većinu napisa: na njoj je osoba vojnički ošišana, oštrog pogleda, brade stare nekoliko dana okružene visokom kragnom italijanske košulje.

To je fotografija iz ranijeg perioda: posle toga imamo fotografije Bojovića po izlasku iz pritvora 2008. godine. On je tu nešto deblji, ćelaviji, ali jednako elegantan. U intervjuu „Reviji 92“, Milan Živanović, koji je bio uhapšen zbog upada u američku ambasadu u vreme demonstracija posle proglašenja nezavisnosti Kosova u februaru 2008. godine, kaže o Bojoviću:

„Istetoviraću ga. Ali, neću onu sliku kao što je bila u novinama. Dečko uopšte nije onakav. Plav je, lep kao lutka. Stražari ga se boje. Svi ga se plaše. On je tamo Bog. Nije u fazonu da je opasan. Normalan je, ćuti.“

OBRAZAC: Bojović je bio uhapšen u jesen 2007. godine zajedno sa prvim saradnikom Veljkom Banovićem, dok se treći član ekipe naknadno predao. Tadašnji ministar unutrašnjih dela Dragan Jočić je izjavljivao da je reč o ozbiljnoj grupi koja je planirala brojna ubistva u Srbiji i da pronađeni aresenal oružja to potvrđuje. Takođe, mediji su prenosili da je Bojovićeva grupa bila označena kao logistička podrška odbeglim članovima „Zemunskog klana“, za koje je obezbeđivala putne aranžmane i štekove. Nepune tri godine docnije izgleda da ne da Bojovićeva grupa nije bila logistička podrška za „zemunce“ nego da su pretekli članovi klana radili za Luku, što bi moglo da ukaže da je on preuzeo one poslove koje su Dušan Spasojević i Mile Luković vodili.

Hapšenje u jesen 2007. bilo je označeno kao veliki udarac srpske policije mafiji i realno sprečavanje novih likvidacija. Ta priča liči na ovu u poslednjih nekoliko dana: „bezbednosne strukture su došle do saznanja“, „na to upućuje“, „iz toga može da se zaključi“ samo su neke od uobičajnih fraza kojim se opisuje potencijalna opasnost od delovanja ove kriminalne grupe koja je toliko jaka da će istovremeno preuzeti poslove klana Šarić i za vojvodu Šešelja „odraditi“ koga treba. Bojović je tako predstavljen kao kriminalac opšte prakse koji nastupa tamo gde se „dobro plaća“ ili gde je potrebno vratiti uslugu. Država koja ima traumu ubistva premijera, posebno bi trebalo da bude oprezna kada su u pitanju i nagoveštaji da bi neki drugi političar mogao da bude ubijen, ali bi ovakve stvari mogle da dovedu i do rasvetljavanja uloge nekih iz političkih partija u vezi sa ubistvom Zorana Đinđića, atentata na Vuka Draškovića, ubistva Slavka Ćuruvije, pokušaja ubistva Dejana Anastasijevića i njegove porodice i drugih teških likvidacija.

Pored toga, saznali smo takođe da se pretpostavlja da je on uspeo da utekne i to čak u Južnu Ameriku ovoga puta kada je shvatio da bi najavljeno izručenje Sretka Kalinića, čoveka sa kojim je godinama radio, moglo da ga ugrozi i da bi novi odlazak u pritvorsku jedinicu Centralnog zatvora u Beogradu mogao da znači i dugogodišnje izbivanje sa slobode.

Verovatno će se prema obrascu koji smo videli u slučaju klana Šarić sledeća priča vezati za imovinu koju na neki način poseduje Bojović i njegova bliža rodbina. Prema podacima Agencije za privredne registre on je vlasnik samo jednog preduzeća, ali bi detaljnija istraga mogla da pokaže da je njegova imovina daleko veća kada se ukrste imena njegovih prijatelja, saradnika i rodbine. Zbog poslova svog sina, otac vuk Bojović je često bio „prozivan“ da se izjasni. U jednoj od poslednjih izjava on kaže, sa puno razuma, da je Luka odrastao čovek koji odgovara za svoje postupke i ako se dokaže da se bavi nekim kriminalnim radnjama, za to treba da odgovara.

„Nisam zaslužio da mi se preko njega pripisuju kojekakve mutne rabote“, preneo je reči dugogodišnjeg direktora Zoo vrta beogradski dnevnik „Pres“ posle hapšenja 2007. godine.

NOVINARI ZNAJU: Kada je jednom izašao iz pritvora, teško je verovati da će se Luka Bojović u nj vraćati tek tako. Na policiji ostaje ne samo da „prozove“ nekoga i da udeli obezbeđenje ugroženima nego i da poradi na prikupljanju dokaza koji mogu da dovedu do presuda sa višegodišnjim kaznama. Dosadašnja praksa snažne medijske eksploatacije spektakularnih hapšenja šalje neku poruku da se kriminal ne isplati, ali ako to ne dovede do realnog smanjenja „stope kriminala“, ne oteža mafiji trgovinu i distribuciju droge, priče o novim šefovima mafije biće više od zanimljivog medijskog štiva. Policije regiona su mnogo učinile poslednjih meseci raznim zajedničkim akcijama na suzbijanju rasta kriminalnih preduzeća, ali ostaje i dalje sumnja da veza mafije i politike nije raskinuta. Zato su i akcije ponekad više medijske nego realne. Kao što je onomad rekao bivši ministar Jočić.

„Novinari koji su upoznati sa dešavanjima na srpskoj kriminalnoj sceni znaju odnose između pojedinih kriminalaca i poslovnih ljudi i mogu da pretpostave da je to oružje bilo namenjeno za likvidaciju određene ličnosti. Policija nema te podatke, ali bitno je da su uhapšene vođe jedne od opasnijih kriminalnih grupa u Srbiji“, prenele su „Večernje novosti“ njegovu izjavu.