Toplo-hladno

Predsednik Srbije Boris Tadić 9. januara prisustvovao je obeležavanju punoletstva Republike Srpske. Snimci nasmejanog predsednika srpskog i dobro raspoloženog premijera RS Milorada Dodika, redovnog predsedničkog gosta u dragom mu Beogradu i navijača svih reprezentacija Srbije, a koji se prema sopstevim rečima u glavnom gradu sopstvene države BiH oseća kao „krmak u Teheranu“, naglasili su prijateljske odnose dva državnika. Bošnjački političari oštro su osudili dolazak Tadića na proslavu osamnaeste godšnjice od osnivanja Republike Srpske, smatrajući da on time daje legitimitet „etničkom čišćenju i genocidu“, na kome je, kako kažu, RS nastala. Ni predstavnicima zemalja Evropske Unije nije baš po volji Tadićevo druženje sa Dodikom, koji remeti planove Brisela i Vašingtona sa Bosnom, pa ni simbolika njegovog prisustvovanja slavljenju osnivanja RS, ali javnih zapadnih kritika proevropskog srpskog partnera tim povodom nije bilo.

Sasvim u duhu svoje politike i levo i desno, i zapad i istok, i toplo i hladno, Tadić je u istom paketu sa posetom srpskom entitetu Bosne i Hercegovine u intervjuu Radio-televizije RS najavio rezoluciju o Srebrenici koju bi parlament Srbije trebalo da usvoji. On je „priznao“ da u srpskom društvu sporna rezolucija neće odmah naići „na najveće moguće odobravanje ni u RS ni u Srbiji“, ali je izrazio uverenje da će ona vremenom dobiti opštu podršku srpskog naroda.

Tom prilikom Tadić je istakao i sopstvenu državničku hrabrost, rekavši da „politika koja je odgovorna ne znači da uvek mora da povlađuje htenjima i osećanjima građana. Politika koja je odgovorna podrazumeva i preuzimanje pojedinih rizika upravo za budućnost tih građana“.

Ne bi li odmah taj rizik sveo na prihvatljivu meru, Tadić je naglasio da je donošenje rezolucuje o Srbrenici obaveza Srbije prema Haškom tribunalu. Rekao je i da je samo politikom uvažavanja tuđe patnje i odavanja poštovanja tuđim žrtvama moguće na međunardnom planu sticati kredibiletet za vođenje nacionalne politike. I ako je Tadić najavljenu rezoluciju obrazložio kao sredstvo koje opravdava cilj – obaveze prema Haškom tribunalu, poštovanje odluke Međunarodnog suda pravde, koji tek treba da da svoje mišljenje o statusu Kosova, a koji je Srebrenički pokolj nazvao genocidom istićući odgovornost Srbije bez pravnih posledica, međunardni kredibilitet Srbije i tako dalje – a ne samo kao moralni čin Srbije koja se distancira od politike zločina vođene u ime njenih građana, ona je očekivano odmah izazvala oštru polemiku parlamentarnih stranaka.

Opozicione SNS, SRS, i DSS su se zgrozile nad jednostarnom osudom samo Srebreničkog zločina i izjasnile se za rezoluciju koja bi đuture osuđivala sve zločine na svim stranama bivše Jugoslavije. Tome se priključila i vladajuća koalicija SPS-JS-PUPS. Na drugoj strani našli su se ZES, G17+ i LDP koji sve sa poslanicima samostalnim i manjina imaju tek 123 od 250 mandata u skupštini Srbije.

Tadić je zatim spremno najavio i paralelno usvajanje i druge rezolucije, naime o srpskim žrtvama. Ona bi mogla da posluži kao alibi SPS-u & Co. da glasa za onu mrsku im o Srebreničkom – od Međunarodnog suda pravde defnisanom – genocidu, pa da se već nekako namakne potrebna skupštinska većina. Predsednik je u intervjuu „Politici“ rekao i da „svi doživljavamo patnju ličnih i nacionalnih žrtava, ali srpski narod će pokazati da saoseća i sa tuđim žrtvama“, te da će se rezolucijom o Srbrenici skinuti anatema sa našeg naroda, zaštiti nacionalni interes i da će ona biti potvrda da ne postoji kolektivna krivica i da svaki zločinac ima svoje ime i prezime.

Tako će se u parlamentu naći najmanje dve rezolucije, ona druga o nad Srbima počinjenim zločinima neophodna da bi se ublažio efekat one prve o Srebrenici. A možde će se naći i neka treća i četvrta rezolucija pred poslanicima, ne bi li svi bili donekle zadovoljeni „politikom koja je odgovorna“ i koja „ne znači da uvek mora da povlađuje htenjima i osećanjima građana“, politici „koja podrazumeva i preuzimanje pojedinih rizika upravo za budućnost tih građana“? Ko zna?